Kim Kardašijan 19. veka: Tužna sudbina SARE BARTMAN, vlasnice NAJVEĆIH KUKOVA tadašnjeg sveta i zvezde jezivih LJUDSKIH ZOOLOŠKIH VRTOVA

Zvali su je Crna Venera. Rođena je, kako se pretpostavlja, 1788. godine u Južnoj Africi, pod imenom Saartjie. Tokom zauzimanja novih teritorija na "crnom kontinentu", holandski kolonizatori pobili su joj celu porodicu. Petnaestogodišnju devojčicu koja je preživela pokolj na javnoj "licitaciji" kupili su imućni farmeri iz Kejptauna i dali su joj jednostavnije ime - Sara Bartman.

Ropstvo ju je spasilo smrti, ali joj je oduzelo ono osnovno – dostojanstvo. Sloboda, prava, ništa od toga nije postojalo u svetu takozvanih "prosvećenih" belih ljudi, koji su one crne smatrali nižom rasom. Životinjama. Robovi koji su služili u bogatim domaćinstvima mogli su da zasnivaju porodice, ali bi njihova deca nasleđivala isti usud.

Tužna sudbina "hotentotske Venere"

Sara je živela samo 27 godina, od kojih je poslednju provela u beskrajnom poniženju. Ova mlada žena postala je talac sopstvenog tela, koje joj je odredilo sudbinu i učinilo najpoznatijom predstavnicom Hotentota, starosedelačkog nomadskog naroda iz jugozapadne Afrike, koji je u vreme kolonizacije prošao kroz neopisiva stradanja.

Hotentoti su specifični. Naziv potiče od staroholandske reči "hottentot", što znači "mucavac". Tako su ih nazvali zbog karakterističnih kliktavih zvukova prisutnih u njihovom jeziku i govoru. Koža im je drugačija od bušmanske – žućkasta je i sklona borama. Niske su građe, imaju kosa čela, razvijenije obrve i veće lobanje.

Zaštitni znak hotentotskih žena su izuzetno istaknute zadnjice. Struktura je u antropologiji je poznata kao steatopigija. Nastaje zbog povećanog sadržaja masti u tom delu tela, pri čemu su kukovi postavljeni pod uglom od 90 stepeni u odnosu na struk. Kao kod čuvene neolitske figurice Venere, najranijeg ideala ženske lepote.

Sarin obim kukova bio je mnogo veći od standardnog hotentotskog - iznosio je otprilike dva metra. I dok njenim vlasnicima "anomalija" nije smetala, engleski hirurg Vilijam Danlop u tome je video priliku za ličnu dobit. Čim ju je ugledao, preduzimljivi doktor zamolio je farmere da mu prodaju devojku kako bi "neobični primerak" mogao da povede sa sobom u London. Bilo je to 1809. godine, kada je trgovina robljem već bila zabranjena u Velikoj Britaniji, pa mu mu je za putovanje bio neophodan Sarin pristanak.

Ponižavanje u "prosvećenoj" Evropi

Nije bilo teško ubediti neuku mladu ženu koja samo što je napunila 20 godina. Poverovala je obećanjima o lepom i srećnom životu na drugom kontinentu. Ali, čim su stigli u London, Danlop je pokazao svoju pravu prirodu – hladnokrvnu, surovu, nimalo džentlmensku.

Naterao je sirotu devojku da svake večeri nastupa na sceni u tada popularnim (užasnim i neoprostivim) "ljudskim zoološkim vrtovima", predstavljajući je kao vlasnicu najvećih kukova na svetu. Gola Sara postala je predmet podsmeha, a njena figura i intimni delovi spektakl od kojeg je pohlepni hirurg zarađivao basnoslovne sume. Dok se Evropa zalagala za ljudska prava i slobode, glavni grad Engleske bio je oblepljen plakatima nage robinje, Crne Venere, zvezde sramotne predstave.

Saznavši šta se dešava, predstavnici Afričkog udruženja pokušali su da je oslobode. Ali, da bi to uradili, morali su da dokažu da Sara nastupa protiv svoje volje. Na sudu je mlada žena, očigledno zastrašena do smrti, odgovorila da se "izlaže javnosti uz sopstveni pristanak za određenu nadoknadu". Slučaj je zatvoren u Danlopovu korist.

Tokom naredne četiri godine nastavila je da paradira pred šokiranim masama za minimalni honorar. No, ogorčena javnost vremenom je počela da gubi interesovanje za Crnu Veneru, pa ju je Danlop, shvativši da više nema koristi od nje, prodao Francuzu po imenu Reo, koji je dresirao životinje u cirkusu. Nastavila je da zabavlja svet, ali se ispostavilo dja je Reo bio još pohlepniji i okrutniji od Danlopa.

Mučeništvo i posle smrti

Sara, koja je bezuspešno tražila izlaz, sve više je pribegavala drogama i alkoholu. Ubrzo je postala meta pravog lova na veštice – novine i posteri vrveli su od ponižavajućih karikatura i kritika, kao da joj zla sudbina nije bila dovoljna.

Očajna i usamljena, bez ičije podrške i zaštite, Sara se okrenula prostituciji kako bi se izdržavala. Posle niza zaraznih i opasnih bolesti s kojima se suočila (malih boginja, sifilisa, upale pluća) preminula je u decembru 1815. Nažalost, ni mrtvoj joj nisu davali mira... Njeno telo proučavali su stručnjaci sa prestižnih univerziteta: raskomadali su ga, secirali i prikazivali studentima tokom predavanja.

Nakon što su sprovedeni svi naučni eksperimenti, ostaci su konzervirani. Mozak, delovi skeleta i genitalni organi bili su sve do 1974. izloženi u Muzeju čoveka, u sklopu Palate Šajo na Trokaderu.

Zahtevi međunarodnih organizacija da se zaustavi skrnavljenje njenog tela i da se ono sahrani u domovini decenijama su ignorisani. To se prekinulo tek 1994, kada je Nelson Mandela, novoizabrani predsednik Južnoafričke Republike, zamolio francusku vladu da njegovoj zemlji preda zemne ostatke Crne Venere, što je konačno učinjeno 2002.

Sara Bartman sahranjena je 187 godina posle svoje smrti, na osamljenom brdu blizu malog grada Hankija, nedaleko od luke Port Elizabet. Postala je simbol stradanja i poniženja koje su mnogi pripadnici afričkih naroda pretrpeli u rukama nemilosrdnih kolonizatora, koji im nisu oduzimali samo živote i članove porodica, već i dostojanstvo i identitet.