Astronauti su 1971. godine poneli ŠAKU SEMENKI NA MESEC, a šta se desilo sa MESEČEVIM DRVEĆEM može da se prati i 55 GODINA kasnije

U februaru 1971. godine misiji Apolo 14 je krenula na Mesec. Inače, to je tada već treća misija koja je uspešno otišla do našeg vernog pratioca, a na ovom letu našla se i jedna veoma neobična grupa putnika. U pitanju je bilo nekoliko stotina semenki različitog drveća. One su obletele satelit, uspešno se vratile na Zemlju i godinama kasnije izrasle u žive spomenike prave svemirske epohe, a mnoge od njih i danas ponosno stoje.

Komandnim modulom na ovoj misiji upravljao je astronaut Stjuart Rusa. Pre nego što je stigao u NASA, on je radio kao padobranac i vatrogasac u Američkoj upravi za šume, zbog čega je i te kako dobro razumeo pravu vrednost šuma. Upravo zbog toga se pred sam let rodila jedna krajnje originalna ideja da se u svemir pošalje seme različitih vrsta kako bi se videlo da li će to ekstremno putovanje van naše planete uticati na njih.

U male kontejnere smeštene su na stotine semenki bora, sekvoje, duglazije, platana i likvidambara, i tako su zajedno sa posadom provele nekoliko dana u dubokom kosmosu. Mnogi i danas pogrešno veruju da su čuvena lunarna stabla izrasla iz semena koje je posađeno direktno na površini satelita, ali to zapravo nije tačno.

Dok su astronauti Alan Šepard i Edgar Mičel vredno radili na Mesecu, ovo seme se sve vreme nalazilo u komandnom modulu koji je nastavio da kruži po lunarnoj orbiti. Nakon desetina napravljenih krugova, ono se zajedno sa posadom bezbedno vratilo kući, a formalno gledano, ovo seme je postalo jedan od retkih živih organizama koji su otputovali tako daleko od Zemlje.

Zamalo propao eksperiment

Ipak, po povratku na našu planetu nije sve išlo potpuno glatko. Posle sletanja kapsule u okean, pojavila se potpuno neočekivana prepreka. Tokom obavezne procedure dekontaminacije, deo kontejnera je izgubio hermetičnost i sve semenke su se potpuno izmešale.

Istraživači su tada ozbiljno strahovali da je ceo eksperiment zauvek izgubljen. Na svu sreću, stručnjaci su ipak uspeli da sačuvaju najveći deo materijala, uredno su ga posadili u rasadnicima i sa nestrpljenjem počeli da prate razvoj.

Naučnici su s razlogom očekivali da će radijacija, nulta gravitacija i surovi uslovi ostaviti neki trag na rast biljaka, ali su godine pažljivog posmatranja donele prijatno iznenađenje. Lunarno drveće se praktično ni po čemu nije razlikovalo od svojih zemaljskih rođaka.

Raslo je potpuno istom brzinom, razvijalo identičan korenov sistem i nije pokazivalo apsolutno nikakve vidljive mutacije. Za nauku je to bio neprocenjiv rezultat jer je dokazano da kratkotrajno putovanje nije nanelo nikakvu ozbiljnu štetu ovim organizmima.

Nasleđe koje živi do danas

Većina ovih neverovatnih sadnica posađena je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka tokom velike proslave dvesta godina nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država. Svoje mesto pod suncem našle su blizu škola, poznatih univerziteta, parkova, zgrada sudova i istraživačkih centara, dok su pojedini primerci otputovali čak i u Japan, Švajcarsku i Brazil.

Vremenom su se mnoge spomen ploče zagubile, a priča o pojedinačnim stablima pala je u zaborav, pa su nadležni tek decenijama kasnije počeli ozbiljno da sakupljaju informacije o preživelim primercima. Danas su neka od tih stabala dostigla impresivne veličine i hrabro nastavljaju da rastu, preživevši na desetine oštrih zima, razornih uragana i smena celih generacija ljudi.

Sama priča pokazala se toliko inspirativnom da je nakon pola veka odlučeno da se ovaj istorijski poduhvat ponovi, pa je tako u sklopu novog programa Artemis u kosmos ponovo poslato seme. Od njega se sada pažljivo uzgaja potpuno nova generacija svemirskog drveća koja će uskoro krasiti dvorišta javnih prostora.