TAJNOJ LJUBAVNICI Džona Kenedija čak se i Džeki sklanjala s puta: Izgubio je glavu za ZGODNOM KOMŠINICOM i godinama se s njom sastajao u Beloj kući, a onda su OBOJE STRADALI pod misterioznim okolnostima

"Zašto jednom ne napustiš to predgrađe? Dođi da me vidiš, ovde ili pored mora sledeće nedelje, ili u Bostonu 19. oktobra. Znam da je nerazumno, iracionalno i da bi ti se to moglo svideti. Kažeš da je dobro za mene da ne dobijem ono što želim. Posle svih ovih godina, trebalo bi da mi daš ljubazniji odgovor. Zašto jednostavno ne kažeš 'da'?", napisao je Džon Kenedi u emotivnom pismu Meri Majer. Ali, njegova tajna ljubavnica nikada ga nije dobila. Jer ga nikada nije ni poslao. Ubijen je nekoliko nedelja kasnije.

Pisma, koje će postati jedini materijalni dokaz pomno skrivane afere američkog predsednika i supruge agenta CIA, dočepali su se drugi. Pre deset godina prodato je na aukciji za 89.000 dolara. Akteri ljubavne priče odavno nisu na ovom svetu. Njihove smrti do dana današnjeg obavijene su velom tajni.

Da li je Li Harvi Osvald zaista izvršio atentat u Dalasu, ili je Kenediju glave došao neko sasvim treći? Mafija, tajna služba, Moskva...? Kako je i zbog čega stradala lepa Meri, manje od godinu dana kasnije? Da li je bila fatalna zavodnica ili fatalna špijunka? Ili samo jedna nesrećna žena koja je provela život boreći se za istinu?

Kako je neumorni zavodnik našao sebi ravnu

Kenedijeve ljubavne avanture ušle su u legendu zajedno s njim. Nisu to bile samo zakonita supruga Džeki i holivudska diva Merilin Monro, koja se u večnost takođe preselila pod sumnjivim okolnostima. Svoju moć i status dokazivao je "reckama", svestan da je harizmatični srcelomac kojem malo koja žena može da odoli. No, javnost je za većinu njegovih vanbračnih afera saznala tek kasnije, pošto su mediji vrlo vešto gradili sliku o predsedniku kao o uzornom suprugu i porodičnom čoveku.

Čak je i pismo Meri Majer, koje je napisao na posebnom papiru sa vodenim žigom, u početku bilo sumnjivo. Stručnjaci su morali da se potrude da ubede građane SAD u njegovu autentičnost. Mnogi ni danas ne veruju u vezu sa Merilin, iako postoji bezbroj dokaza. Na kraju je i od nje odustao. Ali, od one najtajanstvenije – nije. I ko zna kako bi se priča završila, da nije bilo tog kobnog 22. novembra i Dalasa...

Meri Pinčot Mejer rođena je u oktobru 1920. godine u Njujorku u bogatoj i uticajnoj porodici. Njeni roditelji nisu krili svoje progresivne, revolucionarne, gotovo komunističke stavove, koje je američka vladajuća elita smatrala opasnim. Otac Amos bio je advokat i ključna figura u socijalistički orijentisanoj Progresivnoj stranci, a majka Rut slobodoljubiva novinarka koja je pisala za ugledan politički nedeljnik. Njen ujak bio je dvostruki guverner Pensilvanije i zaštitnik prirode Giford Pinčot.

Pod stalnom prismotrom tajne službe

Krenuvši majčinim stopama, i sama je počela da piše za renomirane časopise. Ali, kako je još na fakultetu izražavala progresivne, "sumnjive" ideje, odmah je došla pod nadzor FBI-ja. Službe unutrašnje bezbednosti strahovale su da će "preterano aktivna građanka" i članica Laburističke partije pre ili kasnije upasti u nevolju. Na primer, da će početi da špijunira za SSSR...

Džona je upoznala kada je imala 16, a on 19 godina. "Zdravo" i "doviđenja", ništa ozbiljno. Meri je žudela za akcijom, muškarci je nisu interesovali. Međutim, sudbina je za nju imala drugačije planove. Za marinca Korda Mejera, s kojim je delila pacifističke stavove, aktivizam i žeđ za klasnom i rasnom slobodom, udala se 1945. Čak su u San Francisku, na Konferenciji svetskih sila, prisustvovali osnovanju Ujedinjenih nacija. Bili su toliko ushićeni što su se zadesili na ovom događaju, da su zaboravili i na medeni mesec.

Dok je pisala nadahnute članke, proučavala međunarodne odnose i odmeravanje snaga tokom Hladnog rata, Meri je podizala tri sina i usput se bavila slikarstvom, koje joj je bilo velika pasija. Međutim, 1951, kada je njen muž dobio posao u CIA, sve se promenilo...

Preselili su se u Vašington, u elitni kvart Džordžtaun, gde su se družili sa istaknutim članovima Agencije i uživali u društvenom životu na najvišoj nozi. A tri godine kasnije, prve komšije postali su im Džon i Džeki Kenedi.

Bila je potpuno drugačija o drugih

Meri Majer bila je drugačija od ostalih žena iz Kenedijevog okruženja. Daleko od tipične supruge uspešnog političara koja ispunjava vreme praznim pričama na monotonim sedeljkama i garden zabavama. Veruje se da je upravo time očarala budućeg predsednika – uvek je imala o čemu da priča. I o čemu da raspravlja.

Njen žilav,"muški" um i besprekorno poznavanje svetskih političkih prilika zanimali su ga više od njenih ženstvenih atributa, iako ih je nesumnjivo posedovala, ne ustručavajući se da ih istakne. "Mogao je da razgovara sa njom kao sa sebi ravnom", kažu biografi i hroničari.

U početku su uživali u porodičnim izletima i bezazlenim zabavama. A afera? Bliski izvori smatraju da je počela 1960. i trajala skoro do njegove smrti. Takođe tvrde da ju je često pozivao direktno u Belu kuću, gde nisu samo diskutovali o trci u naoružanju, već su isprobavali i razne halucinogene supstance kojima je, pričalo se, bio sklon. Ali, da li su slučajno tek posle nekoliko godina shvatili da ih vezuje mnogo više od prijateljstva?

Prema jednom mišljenju, Meri je regrutovao KGB posebno "ciljajući" američkog predsednika kako bi iz prve ruke sovjetska tajna služba saznala sve o njegovim planovima. Ovu tvrdnju potkrepljuju njene otvorene simpatije prema komunistima i socijalistima, a drugih dokaza – nema. I muž, od kog se razvela 1958, delio je slične stavove, pa ga je senator Mekarti optužio za izdaju, zajedno sa Meri. Međutim, kasnije su oslobođeni optužbi.

Svoje sastanke i razgovore sa Džonom beležila je u posebnom dnevniku. Ali, njegovo ime nijednom nije pomenula. "Živela je u svetu tajni... Tajni špijuna koji su orkestrirali složene međunarodne zavere i kontrolisali panetu u praskozorje nuklearnog doba", kaže publicistkinja Nina Berli.

Iskrena privrženost ili tajni zadatak?

Da li je njen odnos sa predsednikom bio proračunat ili iskren? Berli je sigurna: "Ona je uvek bila uz njega. Džeki je sve vreme znala za nju". A Meri Majer je, opet, znala previše, stvarajući plodno tle za rađanje najsumanutijih teorija.

Prema jednoj, bila je svesna zavere protiv predsednika i čak pokušala da ga spase, ali on je nije shvatao ozbiljno. Druga kaže da je bila umešana u atentat i da se, znajući šta sledi, udaljila od njega neposredno pre ubistva. Treća priča tvrdi da se Meri razočarala u Džona i njegove političke stavove, te da ga je zato napustila.

Pričalo se da smrt Džona Kenedija nije mnogo potresla Meri Majer. Bila je neverovatno mirna kada je čula vest, čak i cinična. Kao da je htela da kaže: "Znala sam". A onda je odjednom, prvi put posle dugo vremena, uzela olovku i počela da zapisuje svoju verziju atentata.

Godinu dana prikupljala je sve informacije o slučaju. Neki su uvereni da je na kraju i otkrila zaveru u koju su bili umešani visoki zvaničnici. Materijal je predala Vorenovoj komisiji, koja je istraživala atentat. Komitet je u septembru 1964. objavio izveštaj u kojem su iznete sve moguće teorije o atentatu. ANekoliko nedelja kasnije, 12. oktobra, Meri je ubijena.

Dva dana pre svog 44. rođendana, završila je sliku u ateljeu. Bilo je podne kada je, prateći uobičajenu rutinu, krenula u svakodnevnu šetnju duž kanala Česapik i Ohajo. U nekom trenutku, ispred nje se zaustavio crni automobil sa tamnim staklima. Kada je podigla pogled, osmehnula se: unutra je bila njena prijateljica Poli Vizner, sa mužem, službenikom CIA-e. Poli je bila poslednja osoba koja je videla Meri živu.

Smrt koja nikad nije rasvetljena

Nakon što su se pozdravile, Meri je nastavila Na drugoj strani kanala, dva mehaničara - Henri Vigins i Vilijam Branč - spremali su se da odvuku napušteni automobil. Trgli su se kada su čuli krik. "Upomoć!", viknuo je neko. Kasnije, dok je svedočio na sudu, Vigins je rekao da je u tom trenutku video tamnoputog čoveka sa druge strane puta kako stoji nad telom bele žene.

Odmah je seo u kamion, odvezao se do najbliže benzinske pumpe i pozvao policiju. I tu počinju nedoslednosti... Vigins je tvrdio da je čuo dva pucnja između 12:23 i 12:25. Ali, tužilac je izjavio da je policija stigla na mesto događaja između 12:24 i 12:28. Prilično brzo, složićete se. To je mnoge navelo na zaključak da su organi reda bili obavešteni o pucnjavi pre nego što se ona uopšte dogodila.

Takođe je čudno bilo to što niko nije pozvao hitnu pomoć. Vigins, koji je posmatrao scenu iz kanala, nije mogao sa sigurnošću znati da je žena mrtva. Pa, zašto on ili bilo ko drugi nije pozvao bolničare?

Tokom suđenja, pojavio se još jedan neobičan detalj: napušteni automobil, za koji je Vigins tvrdio da ga je odvezao na vučnu stanicu, jednostavno nije postojao. Sud je zatražio evidenciju iz garaže i nije pronašao takvo vozilo. Gde je nestalo, ako ga je uopšte bilo? Zbunjeni mehaničar nije mogao da pruži nikakvo suvislo objašnjenje.

Ostalo je samo pismo

Pojavio se još jedan svedok, izvesni poručnik Vilijam Mičel, koji je radio za vladu. Usred bela dana neočekivano je izašao na trčanje. Međutim, nakon istrage se ispostavilo da je Mičel samo pseudonim za agenta CIA i da niko u Džordžtaunu nije imao nikakve informacije o osobi koja se tako zove. Čak nije ni živeo tamo. Ko je on bio, i zašto je protrčao pored Mejerove samo nekoliko minuta pre njene smrti?

U svojim memoarima, novinar "Vašington Posta" i Kenedijev prijatelj Ben Bredli insistirao je na tome da je predsednikovu poslednju ljubavnicu uklonila vlada. Noć nakon smrti, naleteo je na šefa kontraobaveštajne službe CIA Džejmsa Engltona u njenom studiju.

"Tražio je njen dnevnik", verovao je Bredli. Nepotrebno je reći da nakon provale niko nikada nije uspeo da pronađe beleške Meri Mejer. Izgleda da ih je Englton, ili neko drugi, uništio.

Kako je vreme prolazilo, ubistvo je počelo je sve više da kopka javnost. "Likvidirao ju je KGB". "Završila je u zatvoru CIA". "Živa je, ali je dobila novi identitet, možda i novo lice". "Džon Kenedi i njegova tajna ljubavnica su inscenirali ubistva i ostatak života proveli mirno na privatnom ostrvu"...

Što se više teorija pojavljivalo, to je istina bivala sve dalja. Na kraju je slučaj zatvoren, a da nikad nije rešen. Večna misterija. Kao i atentat na Kenedija. Ili (samo)ubistvo Merilin Monro.