Mnoge domaćice POGREŠNO DINSTAJU POVRĆE i uporno ponavljaju TRI PROPUSTA: Samo OVAKO neće postati BLJUTAVO I BEZUKUSNO

Ključna razlika između dinstanja i kuvanja je količina tečnosti. Kod kuvanja je povrće potpuno potopljeno u vodi, što dovodi do ispiranja skroba, minerala i prirodnih aroma. Povrće tada postaje blago i bezlično, dok voda preuzima sav ukus.

Kod dinstanja tečnosti treba da bude minimalno. Krompir je dovoljno preliti do otprilike dve trećine visine, dok je za kupus, tikvice ili patlidžan dovoljno samo par kašika tečnosti na dnu posude. Ovo povrće će tokom pripreme pustiti sopstveni sok i upravo on daje pun, prirodan ukus.

So i kiselina u pogrešno vreme menjaju sve

So ubrzava omekšavanje povrća jer utiče na njegovu strukturu. Ako želite da krompir u varivu ili dinstanom jelu ostane u komadima, soljenje ostavite za sam kraj. Kada vam je cilj mekša, gotovo kremasta tekstura, so se može dodati ranije.

Kisela sredina, poput paradajz-pirea, sirćeta ili kiselog kupusa, usporava omekšavanje. Zbog toga se kiseli sastojci dodaju pred kraj dinstanja. Važno je i da se kiselo povrće ne preliva velikom količinom vode, jer tada prelazi iz dinstanja u klasično kuvanje i gubi karakterističan ukus.

Previsoka temperatura kvari i ukus i izgled

Snažno ključanje nije saveznik dobrog dinstanja. Kada jelo intenzivno vri, povrće se neravnomerno zagreva. Spolja omekša i raspada se, dok unutrašnjost ostaje tvrda. Uz to, visoka temperatura ubrzava gubitak arome i boje.

Idealno dinstanje podrazumeva tihu, ujednačenu temperaturu. Lagana vatra omogućava da se povrće polako krčka, zadrži oblik i razvije pun, zaokružen ukus. Upravo taj mirni tempo je tajna jela koje miriše na domaću kuhinju i izgleda primamljivo već na prvi pogled.

Ako sledeći put obratite pažnju na količinu tečnosti, pravi trenutak za so i kiselinu, kao i jačinu vatre, dinstani krompir i povrće postaće jedno od onih jela koje se uvek s radošću iščekuje na stolu.