Devojčicu CRNIH OČIJU, zarobljenu u mulju, fotograf je SLIKAO I OSTAVIO DA UMRE: Posle 20 godina objasnio je zašto je NIJE SPASIO

Uspavani vulkan u Kaldasu nije pokazivao nikakvu aktivnost punih 69 godina, sve do septembra 1985, kada je počeo da uznemirava javnost i remeti život stanovnika obližnjeg Armera, udaljenog oko 50 kilometara. Nekoliko nedelja kasnije Nevado del Ruiz je eksplodirao, uništavajući sve pred sobom. Tog 13. novembra stradalo je skoro 25.000 ljudi, a Armero je u tren oka nestao pod naslagama blata, izgubivši više od dve trećine građana.

Među žrtvama najveće i najsmrtonosnije vulkanske katastrofe u modernoj istoriji bila je i trinaestogodišnja Omajra Sančez Garson, devojčica čija je tužna sudbina posebno potresla svet. Njene poslednje trenutke zabeležio je francuski fotograf Frenk Furnije, nemoćan da išta učini.

Spasioci nisu mogli da pomognu

Već četiri decenije Kolumbija se pita da li je tragedija mogla biti izbegnuta i osuđuje vladu jer nije preduzela preventivne mere, budući da je vulkan pokazivao znake priprema za eksploziju znatno pre njenog izbijanja. Da je stanovništvo na vreme evakuisano s područja izloženog magmi i pepelu, žrtava bi bilo daleko manje. Erupcija nije bila toliko snažna, ali je uspela da otopi ledenu kapu vrha, stvorivši razorne reke blata (lahora), koje su, pokupivši usput odlomljene stene, brzo dospele do grada i okolnih sela.

Među nesrećnicima koji nisu uspeli da se sklone bila je i mala Omajra. Čak 60 sati bila je zarobljena u mulju, ruševinama i drveću donetim u lavini. Puna dva dana i tri noći spasioci su pokušavali da je oslobode, ali – uzalud. Dizalica i hidraulična pumpa, neophodne za čišćenje krhotina i teškog materijala, nisu stigle na vreme.

Njeni kukovi bili su ozbiljno povređeni, a noge zarobljene. Bila je iscrpljena, ali neverovatno smirena. Kao da je bila svesna onog što je čeka. Kao anđeo, rekli su, gutajući suze, mnogi kada su videli fotografije. Spasioci su na kraju mogli samo da joj olakšaju muke – stavili su gumu kako bi je održali na površini, i donosili joj hranu i vodu.

Stigao je tri sata pre nego što je izdahnula

Kad su, danima kasnije, ronioci istraživali mesto događaja, utvrdili su da su joj noge bile priklještene ispod krova kuće i da su se za njih držale ruke pokojne tetke. Oči su joj bile toliko krvave, da su na slikama izgledale potpuno crne, verovatno zato što je predugo bila u vodi, kao i zbog pritiska koji su ruševine vršile na njeno slabo telo. U međuvremenu, zbog poplave i kiše koja je neprekidno padala, nivo vode je rastao, a ona je sve više tonula.

Njena mučna smrt, u prisustvu novinara i fotografa, praćena je uživo na televizijama širom sveta. U isto vreme, pokrenula je i žestoku polemiku: zar je u takvoj situaciji slikanje bilo važnije od onog najiskonskijeg i najljudskijeg postupka, a to je pomoć?

Ceo život bio je pred tim detetom... Na kraju je preminula od srčanog udara, gangrene i hipotermije, 16. novembra, a pre nego što je zauvek zatvorila oči, izgovorila je reči koje kidaju dušu: "Mama, tata, brate, volim vas puno!". Kada se pronela vest da hrabra devojčica nije izdržala, mnogi su u besu i bolu počeli da postavljaju pitanje zašto joj Furnije nije pomogao ili bar pokušao da je spasi.

"Molila me je da je odvedem u školu..."

"Bio je to najtraumatičniji događaj u mom životu", rekao je kasnije fotograf, koji je dve decenije skupljao snagu da progovori. "Bilo je nemoguće spasiti je. Ipak, osetio sam da je priča važna i da treba da izveštavam, da pokrenem reakcije i interesovanje ljudi. Bilo bi daleko gore da uopšte nisu marili. Ja sam znao šta mi je činiti i samo sam se trudio da što bolje obavim svoj posao".

"Gde god se okrenuo, video sam na desetine zaglavljenih ljudi, do kojih su spasioci pokušavali da dođu. Mogao sam da ih čujem kako vrište upomoć, a zatim je usledila tišina. Jeziva tišina. To me je dugo proganjalo... Ona se hrabro i dostojanstveno suočavala sa smrću, iako u užasnim bolovima. Sećam se i trenutka kada je počela da halucinira - molila me je da je odvedem u školu jer se brinula da će zakasniti."

"Izdahnula je tri sata nakon što sam je pronašao. Kada je umrla u 9 i 45 ujutru, glava joj je pala unazad u hladnu vodu. Samo su ispružena ruka, nos i usta ostali iznad površine. Neko je tada nju i njenu tetku prekrio plavo-belim kariranim stolnjakom."

"Jeziva tišina dugo me je proganjala"

Furnije je dodao i da su vlasti zakazale, jer nije postojao plan evakuacije i spasavanja. Ipak, smatra da je učinio "dobro delo na duže staze" za stanovništvo područja koje se suočilo sa kataklizmom.

"Fotografija je pomogla da se skupi novčana pomoć. Takođe, svi su shvatili koliko su vođe zemlje neodgovorne i da nisu imale hrabrosti da se nose sa situacijom", rekao je Furnije, ističući i da je "ovim putem pomogao ljudima da se emotivno vežu za stradalu devojčicu".

Uznemirujuće fotografije pune patnje, slike deteta na ivici života, objavljene su u reviji Paris Match nekoliko dana kasnije. Iako su autoru donele brojna priznanja, izazvale su i negodovanje javnosti i debatu o prirodi novinarstva.

"Postoje stotine hiljada Omajri širom planete, važnih priča o siromašnima i slabima, a mi fotoreporteri smo tu da stvorimo most između njih i ostatka sveta. Čast mi je što sam povezao ljude sa njom", izjavio je Frenk.

Omajra Sančez danas bi imala 54 godine. Čime bi se bavila? Da li bi i dalje živela u rodnom gradu? Verovatno bi imala već odraslu decu, možda i unuke... Nikad nećemo saznati. Ali, Furnije je u jednoj stvari bio u pravu – nastavila je da živi i četiri decenije posle tragične smrti, zahvaljujući fotografijama koje su svetu otkrile njenu potresnu sudbinu i pokrenule bolne teme nad kojima treba da se zamisli čitavo čovečanstvo.

Pogledajte BONUS VIDEO: