"Nemam pojma o košarci, ali znam zašto me je ZABOLEO ODLAZAK Duška Vujoševića"
Juče je stigla vest: "Umro Duško Vujošević". To je pogodilo i mene, koja ne mogu ni da kažem šta je sve u svojoj karijeri uradio poslednjih godina, koliko uopšte ne znam ništa o sportu koji je on živeo do poslednjeg daha. A pogodilo me, ne na nivou kao kad umru stranci pa te vest udari na nekoliko trenutaka sa mišlju "žao mi je", već mnogo dublje.
Pripadam onoj grupi žena koje o sportu znaju samo toliko da mogu da potvrde da postoje Partizan i Crvena Zvezda. Kako to većina nas žena i radi, od malena se vodimo idealima očeva i braće, pa u odnosu na to koji oni tim vole i mi se poistovetimo sa njima. Tako sam još od detinjstva naučena da kažem da volim Partizan, a zbog toga što su moji oduvek žustro bodrili boje crno-belih i sama sam bila spremna za "borbu bez argumenata", samo da nametnem da je Partizan najbolji.
Moje upoznavanje sa ovim timom se desio pre 16 godina kada sam dobila poziv od brata da odemo zajedno da gledamo košarkašku utakmicu u hali Pionir. Igra Partizan. Biće i njegovi prijatelji i moći ću da osetim slast tribina i navijački duh, kako bih valjda ukapirala šta je toliko zanimljivo u sportu. Šta ću ja sa muškarcima tamo? Ali pristadoh.
Moj prvi susret sa Duškom Vujoševićem se dešava upravo tada, 2010. Godine, baš u hali Pionir u Beogradu. Ne lično sa njim, već sa njegovim radom i ponašanjem na terenu. I tako od puke radoznalosti sam dve sezone žustro pratila utakmice Partizana i slušala usputno šta sve oko mene pričaju o Dušku oni koji su dobro poznavali njegov rad.
O njegovim rezultatima pisaće oni koji ih znaju napamet. Trofeji, utakmice, generacije igrača... Ono što je možda teže objasniti jeste uticaj koji je imao i na ljude koji košarku, baš poput mene, nikada nisu do kraja razumeli.
Bio je trener kog nije bilo potrebno poznavati lično da bi se osetilo šta radi.
Na terenu je bio glasan, oštar, često na ivici. Psovke, nervoza, rasprave – sve ono što se sa strane lako osudi. A iza toga je stajalo i nešto drugo: potpuna posvećenost. Nije trpeo površnost. Nije priznavao polovično.
Igrače nije učio samo kako se igra. Učio ih je kako se radi. Kako se nosi odgovornost. Kako se razmišlja. Govorilo se da su morali da čitaju knjige kada nisu na treningu, da ih razumeju, da prepričavaju. Da budu više od sportista.
U vremenu kada se često traži prečica, on je insistirao na radu.
Zato ga i razumeju i oni koji ne znaju pravila košarke.
Jer njegova poruka nikada nije bila samo o sportu.
Nije stvar u tome da li znaš sve o igri. Niti da li možeš da objasniš svaku akciju. Stvar je u onome što vidiš – u energiji, u disciplini, u spremnosti da daš sve za nešto što želiš.
Za mnoge je Partizan bio klub. Uz njega je postao sistem vrednosti.
Možda nismo svi naučili pravila košarke gledajući ga. Ali smo naučili nešto drugo – da želja bez rada ne znači ništa, a rad bez granice vrlo često vodi do uspeha.
I možda je baš zato vest o njegovom odlasku pogodila i one koji ga nikada nisu upoznali.
Jer takvi ljudi ne ostavljaju iza sebe samo rezultate. Ostavljaju način.
Nisam ga poznavala, a naučio me je nečemu što je ostalo.
Za kraj, Duška najbolje opisuju njegove reči: "S ovom pameću bih verovatno vodio više računa, ali teško da bih kalkulisao sa emocijama. To ne bih ni hteo, ni umeo. Sve što se radi bez emocija i bez pune posvećenosti ostaje neslano. Bljutavo."
Saznajte sve o najvažnijim vestima i događajima, pridružite se našoj Viber i WhatsApp zajednici, prijavite na newsletter, ili čitajte na Google News.