Aleksandrija Okasio Kortez je moja BARBI PREDSEDNICA: Žene mogu sve, a najvažnije od svega mogu da se NE STIDE

Sa svojih 36 godina, Aleksandrija Okasio Kortez je javno saopštila da zamrzava sopstvene jajne ćelije. Ne prijateljici uz vino. Ne mami preko telefona. Ne ginekologu iza zatvorenih vrata. Javnosti. Svojim pratiocima. Biračima. Protivnicima. Internetu, tom divnom mestu na kojem će čovek pre doručka uspeti da ti objasni i kako treba da vodiš državu i kada je trebalo da rodiš prvo dete.

I još je pokazala deo procesa. Hormonske terapije, pribor, injekcije, uklapanje svega toga između političkih obaveza i televizijskih gostovanja. Čak je pričala o tome kako će jednu terapiju dati sebi u garderobi pred gostovanje na Ej-Bi-Siju.

Ona je skupila hrabrost i pred milionima ljudi izgovorila: "Zamrzavam svoje jajne ćelije jer želim da sebi ostavim mogućnost da jednog dana budem majka". Ne zato što je savršena. Nego upravo zato što očigledno nema nameru da glumi da život jedne žene mora biti savršeno ispeglan da bi bio vredan poštovanja.

I nemojmo da se pravimo da je lako izaći pred milione ljudi i sa 36 godina reći: "Zamrzavam svoje jajne ćelije jer želim da sebi ostavim mogućnost da jednog dana budem majka."

To nije lako ni ženi koju poznaje pola ulice.

Jer već vidim komšinicu Slavicu kako se naslanja preko plota. "Pa što nisi do sada našla nekog đuvegiju?" "Pa kad misliš da rodiš?" "Sa šezdeset?" "Kakvo će ti to dete iz zamrzivača biti?"

Slavica, smiri se. Nisu ćufte.

I upravo tu dolazimo do meni potpuno fascinantnog apsurda našeg vremena.

Čovečanstvo je razvilo tehnologiju kojom žena može da sačuva svoje jajne ćelije i sebi poveća mogućnost da o majčinstvu odlučuje u drugačijem trenutku života. Hej. Zamrzavanje jajnih ćelija. Medicinska tehnologija 21. veka. A onda se oko te tehnologije okupimo sa mentalitetom iz četrnaestog veka. Da li razumemo u kakvom raskoraku živimo?

Tehnološki možemo da uradimo stvari koje bi našim prabakama zvučale kao naučna fantastika, a društveno i dalje ženu pitamo zašto sa 36 nema muža, kada će dete i šta je čekala. I taj raskorak ne živi samo Aleksandrija Okasio Kortez. Živi ga gomila žena.

Ona je pritom žena koja je napravila ozbiljnu političku karijeru. U Kongres je prvi put izabrana 2018. godine, nakon kampanje koja je postala simbol političkog organizovanja odozdo i pobede nad mnogo moćnijim partijskim protivnikom. Nije prihvatila ni centa za kampanju od kompanija i bogataša, doslovno je išla sa gomilom odštampanih flajera od kuće do kuće i pričala sa ljudima.

Pre toga je završila ekonomiju i međunarodne odnose na Univerzitetu u Bostonu. Nakon što joj je otac preminuo od raka, radila je kao konobarica i barmenka i pomagala porodici dok im je kuća bila ugrožena hipotekom.

Dakle, fakultet. Poslovi. Porodična tragedija. Smene. Politika. Kampanja. Kongres. Nacionalna prepoznatljivost. Godine javnog zalaganja za radnička prava, zdravstvenu zaštitu i reproduktivna prava. Ali šta ćeš. Nema decu. Niko nije savršen.

I tu meni zapravo počinje da puca film.

Da li se mi stvarno toliko plašimo komentara neke imaginarne Slavice da ćemo pogledati ženu koja je odradila sve to i ipak pomisliti da postoji prazno polje na formularu njenog života zato što do 36. godine nije rodila dete? Ko je napravio taj obrazac života i zašto ga svi popunjavamo kao poresku prijavu?

Fakultet do tada. Posao do tada. Muž do tada. Prvo dete do tada. Drugo dete po mogućnosti pre nego što počnu da te nazivaju "starijom prvorotkom". Karijera može, naravno, mi smo moderno društvo, samo molimo da je obaviš između dve ture veša, roditeljskog sastanka i sopstvene biološke matematike. I onda se čudimo što žene osećaju da stalno negde kasne.

Aleksandrija je ovim potezom uradila nešto mnogo veće od pukog deljenja sopstvenog medicinskog procesa. Rekla je: moj život nije zakasnio. Ono što ne mogu da kontrolišem prihvatiću, ali ono nad čim imam nekakvu kontrolu neću prepustiti tuđem mišljenju samo zato što bi nekome bilo prijatnije da živim po rasporedu koji je društvo odavno odštampalo.

I meni je upravo to ona prava poruka "žene mogu sve". Ne ono infantilno "možeš sve ako dovoljno želiš", jer ne možeš. Niko ne može. Život nije motivacioni poster. Nego nešto mnogo ozbiljnije.

Možeš da donosiš odluke o sopstvenom životu.

Možeš da budeš ambiciozna i da želiš porodicu.

Možeš da želiš dete i da ga još nemaš.

Možeš da ne znaš kada će se pojaviti prava osoba.

Možeš da imaš plan A, pa B, pa C.

Možeš da koristiš medicinu koju imamo na raspolaganju.

Možeš da kažeš naglas da to radiš.

I, što je možda najvažnije, možeš da odbiješ da se stidiš.

Money, money, money

A onda dolazimo do drugog, mnogo manje ružičastog dela ove priče. Cena.

Okasio Kortez je rekla da je dugo štedela za postupak i upravo je dostupnost ovakvih opcija navela kao deo šireg razgovora o reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti.

I tu se vraćamo divnom društvenom aranžmanu. Napravili smo svet u kojem od žene očekujemo da se obrazuje, radi, bude finansijski nezavisna, izgradi karijeru, pronađe pravog partnera, emocionalno sazri i nekako usput pogodi idealan biološki trenutak za majčinstvo. Ako ne pogodi, osudićemo je. A uz sve to ćemo joj tu mogućnost naplatiti toliko da veliki broj žena neće moći ni da joj priđe.

Genijalno.

Sistem ti prvo napravi život u kojem ne znaš kada ćeš stići da postaneš majka, onda ti objasni da si sama kriva što nisi stigla, a zatim ti izda račun ako pokušaš nešto da preduzmeš. Pa kada se sve to lepo stavi na papir, mene iskreno dušu para jedno pitanje.

U kakvom mi to svetu živimo?

Jer ne možemo istovremeno od žena da zahtevamo ekonomsku samostalnost i profesionalni uspeh, da ih kažnjavamo što su za to koristile vreme, da majčinstvo proglašavamo njihovom najvažnijom životnom ulogom, a onda medicinsku mogućnost koja može da im ostavi više prostora za tu odluku tretiramo kao luksuz ili nešto zbog čega treba da se pravdaju.

Izaberite barem jednu kontradikciju manje.

Zato meni Aleksandrija Okasio Kortez u ovoj priči zaista jeste Barbi predsednica. Ne zato što ima savršen život, nego zato što nema i ne pokušava da nas ubedi da ga ima.

Barbi je generacijama devojčica govorila da žena može biti šta god želi. A Aleksandrija je sada pokazala nešto što odraslim ženama možda treba još više da čuju. Možeš da budeš mnogo toga, a da još nisi stigla da budeš sve što želiš i to ne znači da si zakasnila - znači da još živiš.

Hvala ti, Aleksandrija.