"PROPADAŠ I OSTAJEŠ OŠTEĆEN TRAJNO" Vesna Stanković o karijeri i borbi sa kancerom: "Opali su mi kosa i nokti, nisam se plašila odlaska" (VIDEO)

Glumica Vesna Stanković suočila se sa velikim razočaranjem saznavši da boluje od kancera dojke, ali ljubav prema daskama koje život znače ju je očvrsla u borbi protiv teške bolesti. Uz podršku porodice i kolega, prebrodila je brojne padove, gubitak kose i trepavice, ali i svega što ju je snašlo u protekle dve godine.

U razgovoru za “Blic” sa Vesnom smo najpre razgovarali o njenoj ulozi Milunke Savić i svemu što joj je ta uloga donela, ali i tome šta je bio okidač da prihvati određenu ulogu.

- Ne mogu baš da kažem da je meni najdraža, ona je meni jedna od najznačajnijih, ali isto tako imam niz drugih uloga koje ne mogu da razdvojim. Svaka ima svoje mesto u mom biću. Punih 12 godina igram Milunku Savić, ali isto tako igram Linu već punih 20 godina. Pošto je Milunka Savić sama po sebi mnogo značajna osoba u srpskoj istoriji onda je valjda ona najprodornija. Mnogi me čak i prepoznaju samo po tome, kao: "A, evo ide naša Milunka! "To je ta priča o Milunki u mom životu.

Vesna: "Nisam na pijaci da se nudim i čekam za ulogu"

S obzirom na to da nismo imali često priliku da je viđamo u serijskim i filmskim izdanjima, pitali smo je zbog čega je to tako i da li je sama birala uloge koje će igrati.

- Nisam balansirala, nego sam išla svojim putem. Uzimala sam ono što mi je nuđeno. Film ne zna da ja postojim. Snimala sam samo jedan televizijski film, gde sam imala glavnu ulogu. To je film "Čekrk" Petra Stanojlovića na RTS-u, i to je jedina uloga gde ja kažem: "Evo, pa ja sam imala jednu filmsku ulogu". Mislim da nisam nikad vratila ulogu, vraćala sam nešto što je bilo ponižavajuće. Jednom mi je moj jedan prijatelj, producent, koji je producirao razne velike serije, imao osećaj krivice što me nikad nije zvao. Nikad ga nisam pozvala da mu tražim ulogu, to sebi ne mogu da uradim. Međutim, sretnemo se mi na nekom događaju, i kaže on meni: "Jao, Vesna, ja tebe neću zaboraviti. " Ja kažem: "Nema potrebe, uopšte. " "Ne, evo, sad ćeš dobiti ulogu. " Zove on neku organizatorku: "Slušaj, Jelena, evo ovde pored mene je najbolja srpska glumica. " Ja kažem: "Nemoj, molim te. Samo uopšte nemoj toliko da me tapšeš po ramenu i da me hvališ. Od tih koji me tako hvale, vajde nikad nisam imala.” Zove mene ta klinka Jelena: "Dobar dan, producent je rekao da vam pošaljem tekst, u petak vam je snimanje. " Ja dobijem tekst. Tekst izgleda ovako. Ja ležim na krevetu, dignem glavu i kažem: "Loše mi je." I umrem. To je cela uloga. Tu sam ulogu odbila. I odbila sam još nekoliko. Ne znam da li je hteo da me uvredi ili je zaista mislio da je to spram mene. Problem je u tome da ja sad sebe precenjujem. Ja ne moram to da radim, neću da trošim svoj dan na tako nešto. Ti treba da čekaš ceo dan dok te nameštaju. Honorar je besmislen. Nemam čak ni motiv da kažem: "Dobro, zaradiću ja nešto, pa ću kupiti deci knjige za školu, platiću infostan za 5 meseci unapred." Da imaš neku satisfakciju, nego je sve besmileno i mizerno, a nemaš ni neku radost igranja. Šta će mi to u životu? Određujem svoje prioritete i imam plan A, plan B, plan C. Uvek imam rezervne planove. I ne mogu da podnesem to da se prepustim da mene biraju. Da sam kao na nekoj pijaci, i sada ja čekam, pa se ja nudim, pa molim: "Izvolite, na popustu, spustiću cenu" - rekla je ona i dodala:

- Meni nije dato da ja snimam velike filmove, dobijam velike uloge, nagrade, da igram glavne uloge u pozorištima, ali mi je dao mogućnost da ja tako sazrim, da tako iz sebe izvučem nemoguće. Da naučim da pišem, da istražujem pozorište, da pronađem šta je to što je potrebno u tom trenutku. Da naučim da režiram, da produciram predstave, da ih plasiram i da ih godinama održavam u životu.

Vesnu smo pitali i koliko je frustrijajuće čekati da budeš odabran za određenu ulogu.

- To je velika frustracija, velika nesreća. Zato što je, što bi rekao naš narod, mala bara, mnogo krokodila. I ne snima se dovoljno, ne radi se dovoljno. Naši producenti i reditelji vole siguricu. Vole da biraju ljude koji će im biti atraktivni, koji će prodati proizvod. Retko se daje šansa nekim drugim ljudima. Mladim glumcima će još neko i dati šansu, jer ako je potreban mladi glumac,ne mogu baš da sad promovišu u mladog glumca nekog ko već ima 40 godina. Oni moraju da nađu nekog od 22, 23, 25 godina. Ali neko ko je prešao 50-u godinu, poput mene, a još nije uspeo da izgradi tu neku filmsku karijeru, retko će se desiti da mu da neko šansu - rekla je ona i dodala:

- Meni je žao kolega koji nemaju mogućnost izbora, koji nemaju plan B. Šta je njihov onda život? Ako nisu onih prvih 10, 20 glumaca koji imaju taj luksuz da kažu: "Ovo hoću, ovo neću, ovo odbijam, tražim astronomski neki honorar. " Mislim, njima se može, i bravo. Svaka čast. Oni su gradili svoju karijeru godinama da bi došli do te mogućnosti da sada mogu da kažu: "Neću da igram za te novce. Hoću ovakve uslove. Hoću da imam svoj sopstveni kamper na taj snimajući dan.

Od pozorišta nije odustajala ni u momentima kada je prolazila kroz velike zdravstvene problem.

- Mene je moj porok, pozorište kao porok, spasavalo, jer sam ja imala jednu terapiju koja je medicinska. Odem na onkologiju, dobijem hemioterapiju, pa odem na zračnu terapiju ili šta već tog trenutka primam i to je sigurno uđe u moj krvotok i nešto me leči, nešto me uništava, kao i svaki lek što ima nuspojave. Uz to ja sam imala još dve terapije. Jedno je medicina, drugo je molitva i treće je moje pozorište, jer ja sam se lečila tako što sam odlazila na predstave. To kad mi stanemo na scenu i kad ispred nas je publika i to šta mi dobijamo od publike, to je ili nas ubije ili nas isceli ili nas vrati u život.

Opali su mi kosa i nokti

Vesna nam je priznala koja je njena prva reakcija bila kada je saznala da boluje od kancera.

- Psiholozi kažu da kad se čoveku saopšti neka strašna vest o nekoj tragediji, gubitku, bolesti, da je prva reakcija poricanje. Kad sam se suočila sa tom dijagnozom koja je kancer dojke, kada sam prvi put dodirnula tu kvrgu, izbočinu na dojci, celo moje biće je prepoznalo da je to ta dijagnoza. I ja sam preskočila taj momenat odbacivanja i odbijanja. Kažu da je sledeća faza očaj, gnev. Ja sam i to preskočila. Pa onda ide proklinjanje, sukob sa Bogom - Zašto Bože, baš ja? Zašto baš meni? I to sam preskočila. Ja sam to otkrila, a lekari potvrdili da je to dijagnoza i ja sam krenula u bitku koja nije bila histerična, ishitrena. Nije bilo ni poricanja, nego promišljeno, svesno. Imala sam teške padove, imala sam emocionalne - rekala je Vesna, otkrivajući šta joj je u tim momentima najteže padalo:

- Strah da neću moći da glumim. Ja nisam imala ni u jednom trenutku strah od smrti. Ja imam 54 godine, tog trenutka sam imala 52, al opet ja sam prešla nekako pola tog nekog ljudskog života. Imam dve divne ćerke koje su već devojke. Imam muža koga obožavam već 25 godina. Odigrala sam neke lepe uloge i ni u jednom trenutku nisam imala strah od smrti. Teško mi je bilo propadanje tela i nemoć, jer toliko te ta bolest deformiše. Mi ostajemo trajno oštećeni iznutra. Opala mi je kosa, trepavice. Znala sam da će se vratiti. Još se nije vratilo kako treba. To da odjednom ja više ne mogu da treniram, da ne mogu da idem na vrućinu, na sunce, u bazen, u saunu. Ta nemoć. E, to je nešto što je meni, što je meni mnogo teško palo. Ali opet imam plan B. Ako ne bude, ne budem mogla u nekom trenutku da glumim, ja ću onda da pišem.

Nisam mogla sebe da prepoznam

Svakoj ženi najteže padaju te fizičke promene, a Vesna ističe da je veoma emotivno doživela kada se ugojila 20 kilograma zbog terapije koju je primala.

- To je kad sam od kortikosteroida dobila dvadeset kilograma. I kad nisam mogla sebe da prepoznam. To je strašno. Zato što ti znaš kako izgledaš i onda prođeš pored nekog ogledala ili se ujutru umiješ, pereš zube i pogledaš i ne znaš ko je to u ogledalu, jer ti si se u nekoliko meseci si se ti fizički toliko transformisao da si neprepoznatljiv. To mi je teško palo. Međutim, malo pomalo, pa sam se na to navikla i krenula sam opet u tu borbu da vratim sebe, svoj lik, još nisam vratila do kraja. Verovatno nikad neću ni vratiti, jer sada godine idu, nekako sve propada. Drugi jako težak momenat je bio kad sam nekoliko dana nakon operacije mi pojavio limfedem ruke i kad je ta ruka otekla, to je trajno stanje. To se nikad ne leči. Ja sam zamišljala kako neću moći više da igram, kako hodam okolo sa tom ogromnom rukom koja je onako k'o slonovska noga. To su dva momenta koja su meni bila najtraumatičnija ove dve godine.

Vesna nam je otkrila i kako se njena porodica suočila sa problemom koji je nju zadesio.

- Jako teško. Najteže je mojim roditeljima i mom mužu, deci isto, s tim što deca opet imaju neke svoje male živote i svoje neke puteve. Kada se tvoje dete suoči sa nekom teškom bolešću ili bilo kakvim problemom svaki roditelj bi rekao: "Molim te Bože, daj mi ja to da ponesem taj teret." Kao što je to slučaj i sa mojim mužem koji je, ja sam sigurna u to, bio spreman da ponese ceo teret moje bolesti.

Vesna je tokom svoje bitke imala dve operacije i osam osam hemijoterapija, a ona nam je otkrila kako je njen život izgledao nakon toga, te da li je klonula duhom.

- Okidač može da bude neka najbeznačajnija stvar. Da ne možeš da odeš da se okupaš na bazenu ili da si video svoju sliku od pre samo pola godine, pogledaš svoje dete i onda taj strah da možda nećeš moći da gledaš svoje dete kad odraste. Sada imam problem sa noktima zbog te biološke terapije i onda nokatne ploče otpadaju. Nekad pogledam ove nokte koji izgledaju kao da su prljavi i to me tako iseče. Svaki čovek mora da pronađe način kako da pronađe svoj put. Ne postoji univerzalni recept za svakog od nas. Kao: "Budi pozitivan", to mi je bilo najstrašnije nešto kad mi je neko govorio: "Samo pozitivno, samo budi pozitivan."

Velika motivacija i vetar u leđa su joj bile kolege, čija podrška nikada nije izostala.

- To je toliko meni dirljivo svakog dana to i to ću pamtiti. To su stvari koje nikad neću zaboraviti. Malo mi je neprijatno da nabrajam sve te ljude koji su mi se našli, koji su iz mog okruženja, od toga da mi napiše pesmu, da me odvede na suši, da mi donese ulje iz nekog manastira do toga da mi ponudi novac za lečenje ako treba, da me pozove telefonom da mi ispriča neku smešnu anegdotu. Toliko sam bila okružena ljubavlju i svojih prijatelja i ljudi koji su iz pozorišta, a i onih van njega, to je za mene nešto dragoceno.

Bez obzira na sve kroz šta je prolazila, nikada nije želela da bude sama.

- Samo sa ljudima. I kad su mi lekari govorili: "Ti treba da budeš isključena od ljudi jer su leukociti jako niski, treba da se izdvojiš, da nosiš masku, da ne komuniciraš ". Ja sam odlazila uporno na svaku predstavu i da gledam i da igram i posle toga se grlila sa 30,50 ljudi. Niko me od njih nije razboleo. To je bio opet moj lek. Taj zagrljaj i ta ljubav. Ja nisam bežala u samoću. Kad sam htela da budem sama, ja sam bila sama na nekoliko sati. Tu mi je porodica, tu su ljudi sa kojima pričam telefonom, sa kojima se smejem ili sa kojima, sa kojima sam čitala divne knjige, gledala filmove. Jako je bitno imati prave ljude oko sebe, koji ti čuvaju leđa, koji te podržavaju.

Iako nosi tešku životnu priču, nikad nije želela da to pretoči na list papira i dnevnik.

- Ne, ja sam imala neke divne priče koje mi još uvek motaju po glavi i one traže da ih ja napišem, ali ja ne želim da se sećam. Ja zaboravljam. Neki pametni ljudi su govorili da u stvari ne treba živeti u prošlosti ni u budućnosti. Treba živeti u sadašnjem momentu. Ja da sam napravila predstavu kao što su mi mnogi predlagali, da sam napisala roman ili dnevnik, pa svaki put dok pišem, kad se na to vraćam ponovo proživljavala bih sve to. Meni to ne treba. Neke stvari još uvek nisu završile, neke će proći, ali sve što ti se u životu dešava treba pustiti da prođe i da se ne vraća. Treba praštati ljudima i kad se naljutiš i kad se posvađaš. Osveta ne postoji. Nikad se nikad u životu nisam osvetila ni za šta, bez obzira šta se dešavalo.

Ne plašim se odlaska

Čvrsto je verovala u sebe i oporavak, ističući da se nikad nije plašila svog odlaska.

- Ako se ja ne plašim odlaska, to ne znači da se neću boriti. Ja se ne plašim odlaska zato što je to stvar vere. Boga kad tražiš, tražiš ga unutar sebe, u svom srcu. Bog je u, u našim srcima, a ne sedi negde na prestolu s sedom bradom i gleda kome će da napravi štetu, da li je neka žena oprala veš kad je crveno slovo. Bog je bio uz mene u svakom trenutku. Ja sam prepustila njemu koliko ću da se borim na koji način ću da se borim. I davao mi je znakove koje sam ja prihvatala, podršku i pomoć. Teško je onima samo koji, koji ne veruju, oni žive u paklu u svakom trenutku - rekla je ona, ističući da joj je molitva mnogo pomogla:

- Ja mislim da molitva je osnova svakog ljudskog verujućeg bića za sve što se u životu dešava. Meni je molitva osnova mog bića.