Nedavno je izdao prvi solo album "Pijani brod", gde je kao autor preuzeo režisersku ulogu i iskoristio veštačku inteligenciju u spotovima.
Iako priznaje da mu je muzika dosadila i da je više ne sluša, jedino eksperimenti, poput saradnje sa Stefanom Milenkovićem, bude mu radoznalost.
U njegovom stvaralačkom univerzumu granice između muzike, književnosti i televizije odavno su porozne. Dr. Karajlić danas jednako prirodno govori o pesmama starim nekoliko decenije kao i o romanima koji tek nastaju, o koncertnoj rutini kao i o veštačkoj inteligenciji, o prošlim bendovima „Zabranjenog pušenja“ i „The No Smoking Orchestra“ kao i o likovima koje tek treba da oživi na ekranu.
Posle prvog samostalnog albuma „Pijani brod“, uspeha trilogije „Solunska 28“ i niza paralelnih projekata, Karajlić i dalje odbija da svoju karijeru posmatra linearno. Umesto toga, vidi je kao niz paralelnih tokova u kojima se stvaranje ne prekida, već menja oblik.
U intervjuu za “Blic” govori o muzici koju „više ne voli da sluša“, o pisanju kao obliku meditacije, o koncertima koji su izgubili rutinu, ali i o projektima koji tek čekaju svoju ekranizaciju i realizaciju.
Doktor Nele Karajlić je ovih dana objavio prvi samostalni album simbolično nazvan „Pijani brod“. Iako mnogi taj album doživljavaju kao novi početak ili prekretnicu u njegovoj karijeri, Karajlić na to gleda mnogo jednostavnije. Kaže da od novog izdanja publika može da očekuje upravo ono što sama pronađe u njemu.
- Mi smo pustili “duha iz boce” i on je sad izašao napolje. Tu je 12 ili 13 pesama, više ni sam ne znam koliko. Neke su mi u glavi skoro 20 godina, a neke su nastale relativno skoro. Radili smo godinu dana, ako ne i više, u studiju. Dolazili su ljudi, odlazili. Njih četvorica su bili stalni, Igi, Caki, Kiza i Đeda, a Panča je bio producent. Bilo je uzbudljivo. Lepo je kada posle toliko godina sretneš nekoga ko te razume.
Iako album prvi put nosi isključivo njegovo ime, Karajlić ne smatra da je sada uradio nešto što ranije nije bilo njegovo.
- Pa i ono je bilo moje. I “Zabranjeno pušenje” i “The No Smoking Orchestra” su moji, nisu tuđi - ističe Nele.
Kako objašnjava, razlika nije u autorstvu, već u načinu rada. Godinama je stvarao u kolektivu, dok je ovog puta preuzeo potpuno drugačiju ulogu.
- Meni je, u principu, svejedno. Ono u čemu je razlika jeste to što sam do sada uvek radio u čoporu. To je neko moje prirodno stanje, da sam sa gomilom ljudi i da zajednički nešto guramo. A ovo je nekako drugačiji sistem. Ovde sam bio kao reditelj neke predstave. Donosio sam odluke, a ostali su me slušali. Ranije niko nikoga nije slušao, a sada postoji određena subordinacija između autora muzike i teksta i onih koji to treba da izvedu.
Ipak, priznaje da je njegova reč i ranije često bila poslednja, ali da je metod rada bio potpuno drugačiji.
- Moja je umela da bude poslednja i ranije, ali to su jednostavno druge vrste rada. Kada radite, na primer, “Zabranjeno pušenje” ili “Top listu nadrealista”, to funkcioniše po mehanizmu u kojem svi mi, rođeni na istom mestu, u isto vreme, sa istim osećajem za prostor, vreme i humor, stvaramo zajedno. To je bila korelacija takve dece kakvi smo mi bili. Nije bio potreban ni scenario, niti je bilo neophodno da se nešto posebno osmisli pre nego što se izađe pred kamere ili u studio. Mi smo taj scenario manje-više imali u krvi. Trebalo je samo napisati kojim smerom treba da ide skeč ili pesma i onda bi sve samo od sebe stiglo do svog cilja. Danas je drugačije, jer više ne radim sa ljudima koji su deo mog habitusa, moje teritorije, već sa mlađima, rođenim na drugim mestima. Njima morate mnogo preciznije da objasnite šta želite. Ali, pre svega, morate sami da znate šta želite. To je najteže - naglašava umetnik.
Jedna od novina na albumu jesu i spotovi nastali uz pomoć veštačke inteligencije. Karajlić kaže da je ideja potekla od reditelja Vuka Protića i da je odmah prihvatio predlog.
- On mi je to predložio i ja sam, naravno, prihvatio. Nisam imao drugog izbora. Ali veštačka inteligencija je veoma dobro iskorišćena.
Veštačku inteligenciju smo iskoristili inteligentno
Iako smatra da sama tehnologija više nije novost, veruje da je važnije pitanje kako se ona koristi.
- Mi smo prvi put veštačku inteligenciju iskoristili inteligentno. Do sada su je uglavnom koristili da pokažu ljudima šta sve može. Mi smo shvatili šta ona može i rekli joj:”Hajde sada uradi ono što ti možeš, a mi ne možemo.” Mi ne možemo da nađemo glumca koji će izgledati kao Tito, Draža, Hitler, Princip ili Murat, niti čoveka sa glavom kamile ili žirafe, kao u drugom spotu. Ali i mi rastemo zajedno sa veštačkom inteligencijom. Menjamo se zajedno s njom. Verovatno će postati nešto sasvim uobičajeno među ljudima, kao što je telefon postao potpuno uobičajena stvar.
Govoreći o planovima za koncerte, priznaje da je odavno prestao da pravi dugoročne planove.
- Došao sam u situaciju da ne planiram ništa. Ne mogu ni godišnji odmor da isplaniram. Ali kada dođe vreme za to, sigurno ćemo nešto napraviti. Imamo povremene koncerte. Generalno sam pobegao od velikog broja nastupa, jer ja to više ne mogu.
Razlog nije fizički umor, već nešto sasvim drugo.
- Dosadno mi je. Ne mogu više.
Na opasku da je to teško razumeti od čoveka koji je ceo život proveo na sceni, samo sleže ramenima.
- Ja muziku više ne slušam. Pošto je ne volim, veoma retko je slušam. Nekad pustim neku svoju staru pesmu iz jednog, drugog ili trećeg perioda i onda se iznenadim koliko je to bilo dobro. Da stalno slušam muziku, to više ne bi bilo iznenađenje - smatra Nele.
Ipak, postoje situacije koje u njemu ponovo probude radoznalost, a među njima posebno izdvaja saradnju sa violinistom Stefanom Milenkovićem.
- To volim. Volim da eksperimentišem. Kada sam radio sa Stefanom, to je zaista bilo uživanje. Upravo zato što je bio eksperiment, nešto neuobičajeno. Najgora stvar koja može da vam se dogodi u šou-biznisu i rokenrolu jeste da svaki koncert na kraju postane isti. Pogotovo kada imate veliki broj nastupa godišnje, kao što sam imao ja. Uđete u rutinu i postanete neka vrsta idiota koji iz grada u grad ponavlja isti repertoar, iste pokrete i isti nastup. Onda dođe Stefan i zajedno počnete da radite nešto potpuno novo, da spojite dve naizgled nespojive stvari – rok i klasičnu muziku. Tada meni sve ponovo postane zanimljivo i tada ponovo počnem da volim muziku.
Na pitanje da li će ponovo sarađivati sa Milenkovićem, odgovara kratko:
- Sa Stefanom je uvek sve moguće. Samo što je njega mnogo teško uhvatiti. Za razliku od mene, on voli muziku (smeh).
Pitanje koje se već godinama nameće jeste da li postoji mogućnost nastavka „Top liste nadrealista“. Povod za nova očekivanja bio je i pregled istorije srpske kinematografije koji je Nele Karajlić radio za Filmski centar Srbije, pa su se mnogi ponadali da bi mogao da usledi i neki sličan projekat. Međutim, od toga, nije bilo ništa.
Karajlić objašnjava da taj projekat zapravo nije bio dokumentarni film u klasičnom smislu.
- To je jedan pregled istorije srpske kinematografije, koja je, hvala Bogu, toliko bogata da smo morali mnogo toga da izbacimo da bi moglo da stane u pola sata.
“Nadrealisti” su oduvek bili izuzetno skup projekat
Govoreći o mogućnosti povratka “Nadrealista”, ističe da je najveća prepreka njihova produkcijska zahtevnost. Prema njegovim rečima, “Nadrealisti” su oduvek bili izuzetno skup projekat i mogli su da funkcionišu samo u sistemu u kojem profit nije bio presudan.
- On može da funkcioniše jedino u uslovima u kojima producentu uopšte nije važno da li će vratiti te pare ili neće. Zato je funkcionisao u sistemu JRT-a, jer smo živeli u socijalizmu. Niko nije ni nas pitao, niti je ikome palo na pamet da proverava koliko je novca potrošeno da bi se snimio “Sarajevski zid”.
Dodaje da se dolaskom kapitalizma potpuno promenio način razmišljanja i televizijske produkcije, zbog čega danas ne vidi televiziju koja bi mogla da iznese takav projekat. Kako objašnjava, “Nadrealisti” ne mogu da budu toliko profitabilni kao sitkomi i jednostavne serije koje se snimaju sa malim brojem glumaca i u ograničenom broju prostora.
- Za “Nadrealiste” vam je za svaki skeč potrebna filmska scenografija, filmski rekviziti i filmski kvalitet snimanja, a pritom niste sigurni da li autori mogu da naprave stotine epizoda, koliko danas urednici očekuju.
Podseća i da su, uprkos utisku koji postoji u javnosti, “Nadrealisti” zapravo snimili relativno mali broj epizoda. Prva sezona imala je 40 epizoda, pri čemu njihova ekipa nije bila dominantna tokom celog programa, dok su druga i treća serija imale po 17 epizoda.
- U deset godina mi smo uradili ukupno tridesetak epizoda. To bi danas trebalo da bude jedna sezona, ako ne i manje - kaže Karajlić.
Na konstataciju da su “Nadrealisti” bili najveći proroci, odgovara kratko:
- Pa dobro, to se tako desilo.
A na pitanje šta bi danas „prorokovao“, uz osmeh zaključuje:
- Kako sad da prorokujem? Ne smem da vam kažem. Pobeći ćete. Pobeći ćete s planete. (smeh)
Pisanje za Neleta odavno je mnogo više od zanata. Ono je, kaže, postalo svojevrsna unutrašnja disciplina, nešto što najviše liči na meditaciju, iako nikada nije pokušavao da meditira u klasičnom smislu te reči.
- Nemam recept, ali pisanje jeste neka vrsta meditacije, mantre, molitve, kako god da je nazovem. Nisam nikada probao da meditiram pa ne mogu da uporedim da li je rezultat isti, ali znam šta meni donosi pisanje - ističe on.
Za razliku od pisanja, muziku, a naročito rokenrol, ne doživljava kao prostor unutrašnjeg mira. Naprotiv, smatra da je koncert stalna borba sa publikom, sopstvenim mislima i dramaturgijom nastupa.
- Muzika ne može da bude meditacija, naročito ne rokenrol, jer tu morate fizički da budete aktivni. Veoma retko se na koncertima dogodi da dođete u stanje nirvane, barem je kod mene tako. Morate da imate interakciju sa publikom, da vaša osećanja potpuno preplave njihova i da vam se vrate kao bumerang. A pritom ne smete da prestanete da razmišljate o dramaturgiji koncerta. Od početka razmišljam šta ide sledeće, kada završava ova pesma, kada počinje sledeća.
Priznaje da posle sat i po svirke već počinje da odbrojava kraj nastupa.
- Dva sata je maksimum koji mogu da dam tokom jedne svirke. Posle sat i po već u glavi vrtim: imam još tri pesme, još dve pesme... U takvoj atmosferi živog koncerta i stalne borbe sa ljudima oko sebe jedva čekate da se koncert završi.
Zbog toga, kaže, potpuno razume rečenicu Milića Vukašinovića da rokenrol zapravo nije ono što se događa na sceni.
- Rokenrol je ono što se događa posle koncerta. Meni je prvo pivo posle nastupa vrhunac cele večeri, bez obzira na to da li sam svirao u Čajniču ili u Njujorku.
Iako iza sebe ima više od hiljadu koncerata, tvrdi da je trenutke potpune ekstaze doživeo tek nekoliko puta.
- Veoma retko se dogodi ta ekstaza, nirvana ili kako god da je nazovemo. Od svojih hiljadu koncerata mogu da nabrojim pet ili šest takvih slučajeva. A gotovo svaki put posle koncerta bilo mi je bolje nego tokom njega.
Zato bez ustezanja iznosi i stav koji će mnoge njegove kolege verovatno iznenaditi.
– Odgovorno tvrdim da sve moje kolege koje sviraju po tri ili četiri sata, imaju po 150 koncerata godišnje i decenijama su na sceni, imaju određenu vrstu duševne devijacije. Svako od njih trebalo bi da ode kod svog psihijatra i proveri šta ga tera da 150 dana godišnje izlazi pred publiku i govori:”Dobro veče, kako ste?”, kao i šta ga sprečava da od toga jednostavno pobegne.
Na našu konstataciju da je svestan da će ovakva izjava izazvati reakcije među muzičarima, Karajlić se samo nasmejao i rekao da govori iz iskustva čoveka koji je ceo život proveo na bini.
- Ja to znam, ja sam insajder. Mene niko ne može da ubedi da neko ko četiri sata drži gitaru u rukama i peva ljudima, kao što to radi Brus Springstin, nema neku posebnu unutrašnju potrebu za tim. Uostalom, i on je o tome pisao u svojoj knjizi. Zato mislim da nisam baš toliko daleko od istine - mišljenja je muzičar.
Kad - tad će biti ekranizovana "Solunska 28"
U razgovoru se zatim otvara i pitanje njegove književnosti, posebno trilogije „Solunska 28“, koja je, uprkos obimnosti i tematskoj zahtevnosti, pronašla široku publiku i ostala prisutna u čitalačkom krugu. Karajlić kaže da je o ekranizaciji razmišljao od samog početka, ali da za sada nije naišao na ozbiljan interes producenata i televizija.
- Ja sam dao materijale svima ko je bio zainteresovan. Naravno, prvo sam išao na RTS, što je najgore, ja sam te sve ljude znao, bivše direktore i urednike, ali jednostavno nisu bili zainteresovani. Više puta sam učestvovao na konkursima Filmskog centra Srbije, ali mi nikada nisu ni odgovorili, a kamoli objasnili: “Ovo ti ne valja zbog ovoga” ili “Ovo zbog onoga.” Ali ja znam da će se to ekranizovati, kad-tad - smatra on.
Uveren je da je reč o delu koje ima snažan potencijal za film ili seriju, ali i o materijalu koji je već našao put do publike u mnogo većem obimu nego što statistika pokazuje.
- Ta prva “Solunska”, ona je rođena da bude film. I interesantno je kako producenti ne mogu da shvate koliko je to štivo već ušlo u narod. Prodata je u 60–70 hiljada primeraka, što znači da ju je pročitalo skoro milion ljudi. Jedna knjiga ide kroz porodicu, prijatelje, komšije, svi je razmenjuju. Ljudi kupuju po jednu pa je čitaju svi redom.
Na pitanje zašto se takav interes ignoriše u filmskoj industriji, Karajlić odgovara da mu je to i dalje neobjašnjivo.
- Ne razumem kako ne vide da je to jaka baza za gledanost. Ako imate toliko ljudi koji su pročitali knjigu, 99 odsto njih će želeti da vidi ekranizaciju.
Iako mu se čini da institucionalni interes izostaje, uverenje da će projekat jednog dana biti realizovan ne dovodi u pitanje.
- Ma 100 odsto, uopšte nema dileme. To će se ekranizovati kad-tad.
Govoreći o istorijskom kontekstu koji ga inspiriše, Karajlić posebno naglašava period s početka XX veka, koji smatra nedovoljno obrađenim u domaćoj umetnosti.
- Početak XX veka do dvadesetih godina posle Prvog svetskog rata je najuzbudljiviji period u istoriji srpskog naroda. Imali smo kraljeubistvo, carinski rat, aneksiju Bosne i Hercegovine, Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat – sve u dvadeset godina. Ne mogu da shvatim da to nije dovoljno obrađeno i ekranizovano.
U međuvremenu, radi i na novom romanu, koji se bavi devedesetim godinama prošlog veka i ljudima koji su ih živeli na različite načine.
- Pišem roman o devedesetim koji baca posebno svetlo na taj stravičan period, ali koji prati ljude kako su se snalazili, one koji su otišli iz Bosne, one koji su ostali u ratu i one koji su živeli u Beogradu.
Strukturu knjige zamišlja kao široku, gotovo mozaik-kompoziciju.
- Ideja mi je da roman liči na Brojgelove slike, gde imate jednu livadu sa hiljadu ljudi i svako radi nešto drugo. Jedni kopaju, drugi igraju, treći prelaze reku, četvrti nose kese, svuda se nešto dešava. Takvu kompoziciju želim u romanu.
Iako će u njemu biti istorijskih referenci, naglašava da se ne radi o biografskom delu.
- Ne, sve je fikcija, ali je teško dokazivo da se to nije dogodilo. (smeh)
Roman nosi naslov „Svetac“, a u njegovom centru je lik muzičara koji je obeležio jednu epohu.
- Glavni junak je Dragan Jovanović Svetac, jedna od prvih turbo-folk zvezda sa ovog prostora, prvi koji je punio Sajam i Marakanu i ostavio dubok trag.
Mirka će biti strožija od Dragane
Pored književnosti i muzike, Karajlić ostaje prisutan i na televiziji. Snima se novi ciklus kviza „Ja volim Srbiju“, u kojem ponovo učestvuje zajedno sa Nenadom Okanovićem, ali ovog puta i sa Mirkom Vasiljević.
- Zvali su nas da nastavimo snimanje. Mirka se jako dobro uklopila, ovo joj je bilo vatreno krštenje. Biće stroža od Dragane Kosjerine, ali biće zanimljivo.
Paralelno sa radnim obavezama, već godinama živi između Beograda i Koraćice, gde je pronašao svoj mir.
- Već više od 20 godina sam tamo. Ova moja raja iz Sarajeva me zove “Nele Šumadinac”. Uskoro ću duže živeti u Koraćici nego u Sarajevu.
Priča o seoskom životu je zanimljiva na svoj način.
- Ove godine je, da kucnem u drvo, baš rodilo. Ima kajsija, šljiva, biće rakije i pekmeza. Supruga ima pravo prvenstva za džem, a mi ostalo pretvaramo u rakiju.
Na pitanje o ulozi dede, ostaje jednako uzdržan kao i u svim drugim segmentima privatnog života.
- Da li sam bio dobar otac ili bolji deda, to moraju da kažu deca i unuci.
A na pitanje o zdravlju i svakodnevici, odgovara u svom prepoznatljivom maniru.
- Dobro je. Čim nisam u apoteci nego dajem intervju za "Blic", znači da sam dobro.
Na kraju razgovora, u delu koji se odnosi na globalnu politiku i planove, Karajlić ima svoje mišljenje.
- Čekamo da se potpiše sporazum oko Ukrajine i Ormuskog moreuza, pa ćemo onda praviti planove. Da su me zvali, sve bi bilo rešeno. Hepek bi to završio - kroz osmeh kaže Nele Karajlić.
