Miona za ulogu inspektorke Sonje u filmu "Čuvar ikone Svetog Đorđa" učila je da rukuje oružjem i razgovarala sa pravim inspektorima.
Boravak u streljani bio joj je neprijatan, ali ističe važnost etike u rukovanju oružjem i snagu koncentracije.
Posvećenost svakom novom glumačkom izazovu jedno je od obeležja karijere Mione Marković. Ne krije da pred premijere oseća tremu, ali ni da za svaku ulogu prolazi kroz ozbiljne pripreme kako bi svom liku dala autentičnost.
Ovoga puta, zbog uloge inspektorke Sonje, učila je da rukuje oružjem, provodila vreme u streljani i razgovarala sa ljudima koji se tim poslom bave svakodnevno.
U intervjuu za “Blic” otkrila je kako je izgledao taj proces, zašto veruje da će nova filmska priča snažno dotaći publiku, kako se nosi sa životnim nepravdama, ali i šta je očekuje nakon letnjeg odmora.
Povod za razgovor bila je premijera filma „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ Jelena Bajić Jočić na 33. Evropskom filmskom festivalu Palić.
- Imala sam tremu dok nisam odgledala film dva dana pre premijere. Hvala produkciji što mi je poslala film, jer jedno je snimati, a drugo odgledati gotov materijal. Veoma sam zadovoljna. Mislim da imamo jedan divan, iskren i pošten film, sa merom i emocijom, koji će sigurno dotaći duše gledalaca. Zaista sam zadovoljna - kaže Miona Marković.
Veruje da će publika iz bioskopa izaći duboko dirnuta.
- Sigurno će biti i suza. Ovo je teška priča, ali sa optimističnim krajem. Film govori o Stanoju Reljiću, čoveku koji se bori sa nepravdom. Neki mu odmažu, neki pomažu, a njegova priča je veoma potresna. Svi poznajemo takve ljude, ali često biramo da ih ne vidimo ili ih kao društvo pomalo ignorišemo. Ipak, uvek postoje pojedinci koji su zapravo čuvari takvih ljudi. Radoš Bajić je maestralno odigrao taj lik, a ja sam veoma ponosna što igram inspektorku Sonju u takvom filmu. Uprkos svim produkcijskim i budžetskim problemima, jer film nije imao veliki budžet i sniman je praktično “pomoću štapa i kanapa”, uspeli smo da napravimo nešto posebno. Možda je upravo to doprinelo da film bude ovako iskren i dobro zaokružen. Mislim da će publika biti zadovoljna, jer ovakvih filmova danas nema mnogo.
Imam vozačku dozvolu, ali ne vozim
U filmu glumica igra inspektorku Sonju, što joj je donelo i sasvim novu vrstu pripreme.
- Nisam prvi put koristila oružje, ali jesam prvi put kao neko ko profesionalno treba time da se bavi. Vežbala sam u streljani, a morala sam i da vozim automobil, iako inače ne vozim.
Priznaje da joj vožnja nije bila potpuna nepoznanica.
- Imam vozačku dozvolu, tako da nisam krenula od nule. To je bio deo fizičkih priprema za ulogu. Međutim, mnogo važniji bili su razgovori, pre svega sa rediteljkom Jelenom, ali i sa mojim prijateljem Aleksandrom, drugom još iz osnovne škole, koji je inspektor u Odeljenju za ubistva. Kroz razgovore sa njim saznala sam kakve su njegove koleginice i kako taj posao zaista izgleda. Zapravo sam imala veliku tremu, jer sam shvatila da ono kako sam ja zamišljala inspektorku nema mnogo veze sa onim što je film tražio. Jelena mi je to stalno govorila na snimanju. Uloga je nastajala iz kadra u kadar, ja ponudim jedno, ona traži drugo, pa zajedno napravimo nešto treće. Tako je nastajala Sonja - priseća se ona.
Na pitanje da li bi privatno mogla da bude inspektorka, odgovara da to nije zanimanje za nju.
- Verovatno ne bih. Mislim da je za taj posao potrebna potpuno drugačija struktura ličnosti. Sve je suprotno od onoga što mi umetnici istražujemo u sebi. Mi se bavimo emocijama koje stvaramo, dok oni moraju da nauče da od različitih emocija budu distancirani kako ih posao psihički ne bi slomio. Uz to je veoma rizičan. To je posao za određeni tip ljudi, a ja u njega ne spadam.
Boravak u streljani za nju nije bio prijatno iskustvo.
- Bilo mi je strašno. Kada sam prvi put ušla u streljanu, pomislila sam:”Zašto bi iko ovo radio dobrovoljno?” Ti zvuci, i pored zaštite, uopšte mi nisu prijali. Već drugi put bilo je lakše, ali mi je bilo zanimljivo koliko je za pucanje važan fokus i koliko to nikako nije igračka. Mnogo mi je bila interesantnija etika rukovanja oružjem nego samo držanje pištolja, da on uvek mora da bude okrenut od drugih ljudi i od tebe i da jedna mala greška može da napravi veliki problem. Instruktor mi je mnogo pomogao, jer je odmah shvatio da se pripremam za ulogu. Na kraju sam zapravo i dobro gađala mete, iako nisam znala koliko je pucanje fizički zahtevno - ističe umetnica.
Ipak, priznaje da je koncentracija presudna.
- Pogađala sam mete, ali prvih desetak hitaca. Posle, kada koncentracija padne...
Svaka borba nas na kraju ojača
Film govori o borbi protiv nepravde, a Miona smatra da se svako tokom života susreće sa takvim situacijama.
- Svi smo okruženi raznim nepravdama, ali mislim da je najvažnije napraviti svoj sistem vrednosti i naučiti da razlikuješ bitne od nebitnih stvari. Važno je prepoznati koje bitke vredi voditi. Takođe, važno je pronaći ljude koji dele tvoje vrednosti, jer sa njima možeš da uradiš mnogo više nego sam. Takvih ljudi uvek ima. Niko nije sam protiv svih, nekada smo jedni drugima najveća podrška. Svaka borba nas na kraju ojača i donese nam iskustvo i veštine koje ranije nismo imali.
Na pitanje koja ju je nepravda najviše ojačala ili pogodila, kaže da nema spreman odgovor.
- Iskreno, ne bih mogla odmah da se setim. Morala bih da razmišljam bar deset minuta. Takav sam tip.
Dodaje da brzo zaboravlja teške stvari.
- Brzo zaboravljam. Ne pamtim samo srećne dane, naravno da je bilo raznih situacija, ali ono što sam naučila tokom godina jeste da je i naša odgovornost važna u svakoj nepravdi. Nekada smo je, svesno ili nesvesno, i sami dopustili.
Posle letnjeg odmora, Mionu očekuje povratak na set.
- Očekuje me završetak filma “Kuća pored mora”. Ostalo je da snimimo beogradske scene. Dve trećine filma, ako ne i više, već su završene, a nastavak snimanja je u avgustu. Što se odmora tiče, možda odemo na još neko kratko putovanje, ali glavni odmor je završen.
"Živela bih u Rimu ili Napulju"
Letovanje u Italiji opisuje kao veoma dinamično.
- Bilo je zanimljivo i veoma aktivno. Dve nedelje smo proveli putujući između Sicilije i Sardinije, stalno smo menjali smeštaj i obilazili različita mesta.
Na kraju priznaje da bi mogla da zamisli život u Italiji, ali ne bilo gde.
- Mogla bih da živim tamo, ali ne svuda. Za sada bih izabrala Napulj ili Rim. To su gradovi u kojima bih mogla da zamislim sebe - zaključuje Miona Marković.
