"ŽIVEO SAM BURNO" Aleksandar Dunić o životu, dotakao se Laneta Gutovića i "Srećnih ljudi": "To mu je bio lek" (Video)

Trideset i tri godine nakon što je prvi put stao pred kameru u “Srećnim ljudima”, Aleksandar Dunić govori bez nostalgije, ali sa jasnom svešću o vremenu koje je prošlo. U intervjuu za “Blic” se vraća u dane početaka, govori o Siniši Paviću, Bati Paskaljeviću, Milanu Gutoviću, o glumi, promašajima i retkim trenucima istinske umetnosti. Bez ulepšavanja, ali i bez gorčine, Dunić otkriva zašto se nikada ne bi vratio u mladost i zašto bi, ipak, sve ponovo radio.

Na početku razgovora se osvrće na scenaristu Pavića kome je večno zahvalan jer mi je pružio priliku da započne karijeru u “Srećnim ljudima”.

- U to vreme nije bilo hiperprodukcije serija kao danas. Snimala se jedna po jedna, gledalište je imalo tri, četiri, pet kanala i fokus je bio potpuno usmeren na jednu priču. Ako ste bili prisutni u pet-šest epizoda u kontinuitetu, bilo je gotovo nemoguće da vas neko u Srbiji ne primeti. U tom smislu mi je Pavić strašno pomogao. Postao sam prepoznatljiv u najširem auditorijumu. A sve se to desilo dok sam završavao četvrtu godinu glumačke Akademije. Serija je počela da se snima u februaru 1993, a ja sam diplomirao u junu - priseća se Dunić.

Lik doktora Gorana Popca doneo mu je ogromnu popularnost. I danas se o njemu govori kao o jednom od najomiljenijih TV likova tog vremena, iako nije bio bez mana, jer je prevario svoju ženu.

- Sve zavisi iz kog ugla se gleda. Publika voli nova lica, posebno u velikim serijama u kojima su stalno dolazili novi glumci. To je bio i način da se promovišu mladi ljudi, pored velikih bardova koji su već bili poznati. Kao je prvo, bio sam nov i ljudi su se pitali ko je taj čovek. A drugo, sam lik je nosio temu mlade, nadolazeće snage. Popac je bio izuzetno ambiciozan, mnogo ambiciozniji nego što sam ja privatno, pa ga nisam uvek do kraja razumeo. Sa 26–27 godina već se borio za docenturu, jurio ka vrhu. Ambicija sama po sebi nije loša, ali kada se prenese na porodicu i brak, onda nastaju problemi. Ipak, mislim da je imao opravdanja, imao je nesamostalnu ženu, prepustila se majci, a tašta im je bila treći član braka. To je nešto što ljudi sebi ne bi smeli da dozvole - mešanje roditelja.

Govoreći o partnerkama u seriji, priseća se da mu je jedino Bojana Kovačević bila poznata pre snimanja.

- Bojanu sam znao iz detinjstva, zajedno smo živeli na Julijinom brdu. Više su se družile moja sestra i njena sestra, ali smo se svi znali jer su nam zgrade bile jedna pored druge. Jugoslavu Drašković sam znao sa Akademije, bila je na Šerbedžinoj klasi i dve godine smo se preklapali. Jedino Dubravku Mijatović nisam poznavao. Sve su odlične glumice i ostale su mi u lepom sećanju. Rad na televiziji je tada bio veoma brz, diktirala ga je produkcija. Svi smo se snalazili kako smo znali i umeli. Ipak, ni približno se nije radilo brzinom kojom se danas radi. Moram da priznam da mi ta brzina nije do kraja prijala. Na Akademiji sam učio da je sve proces, postupan rad. Ovde se upali se kamera i trka počinje - kaže umetnik.

Popularnost je vrlo brzo prešla granice ekrana.

- Oslovljavali su me na ulici sa “doktore”, pa čak me i danas ponekad zovu tako. Evo, skoro sam prolazio pored nekog gradilišta, a radnici viču odozgo: “O, doktor Popac!” Zavisi šta se kome dopalo. Neko se veže za jednu seriju, neko za drugu.

Ipak, priznaje da je taj lik ostao njegova lična karta.

- Jeste, Popac je moja lična karta, ali i kasnije Čirko iz “Bele lađe“.

Sarađivao je sa Sinišom Pavićem u brojnim projektima kao što su: “Porodično blago”, “Stižu dolari”, “Ono naše što nekad bejaše”, “Junaci našeg doba”. Kada govori o ulogama koje su mu bile najbliže, ne dvoumi se.

- Ubedljivo najviše sam voleo da igram Ćirka. Zbog Milana Gutovića, zbog međuljudskih odnosa, smeha i prelepe atmosfere na snimanju. Narod je to voleo i i danas voli te scene. Tu sam se osećao najrelaksiranije. Voleo sam i policajca Živorada u “Junacima našeg doba”, kao i Kokana Prodanovića u “Porodičnom blagu”. To mi je bilo zanimljivo jer mi nije bilo blisko – taj šarmantni prevarant i večiti student je kategorija koja je nekada bila veoma rasprostranjena. Čovek u tridesetim, na drugoj ili trećoj godini fakulteta, živi na račun roditelja, ne propušta nijednu žurku, zakači se za poneku damu... Bio je sklon hoštapleraju i to mi je kao glumcu bilo izazovno.

O Siniši Paviću uvek govori sa dubokim poštovanjem.

- Ne treba ja da ga hvalim, niti sam sposoban da ga hvalim u meri u kojoj je zaslužio. Pisao je divne uloge i mnogo je znao o životu. Bio je dugo sudija, video je razne ljude i oni su mu bili izvor likova. Pavić bio pravi hroničar društva. Od “Diplomaca”, preko “Pozorišta u kući” (on je napisao 22 ili 24 epizode, kad su Lola Đukić i Novak Novak prestali da pišu), “Boljeg života”, filmova “Tesna koža” vidi se kako se društvo menjalo i kako su se ljudi menjali zajedno s njim. Ne znam šta je starije, koka ili jaje, ali jasno je da društvo i pojedinci igraju ping-pong jedni s drugima. Ne bi društvo izgledalo ovako da nismo mi ovakvi.“ Igram jednu privatnu predstavu “Patrijarh Pavle”. Ja sam novinar koji razgovara sa Patrijarhom. Kad ga novinar pita: “Vaša svetosti, kada će nam biti bolje?” Patrijarh odgovara: “Biće nam bolje kad mi budemo bolji“.

Aleksandar posebno emotivno govori o Milanu Gutoviću.

- Lane je bio vrlo osetljiva priroda, veliki emotivac. Branio se smehom koji mu je bio lek i utočište. Bežao je u to utočište i sve je vukao ka tome. Sa njim je uvek bilo iznenađenja i neočekivanih reakcija, ali sve je to doprinosilo prelepoj atmosferi. U dramskom stvaralaštvu mora da postoji opuštena atmosfera, dobri međuljudski odnosi i pravo na grešku. U “Beloj lađi” je sve to bilo legalizovano – ako pogreši tonac, kamerman ili glumac, nema ljutiš. Cilj nam je da napravimo nešto čega se nećemo stideti ni za pedeset, sto ili dvesta godina.

Sećanje na Batu Paskaljevića uvek mu se vraća sa posebnom setom.

- Radio sam sa njim u “Srećnim ljudima”, bio mi je direktni partner. Ostala mi je u glavi jedna rečenica koju sam dugo pripisivao njemu: “Nema tog ostarelog maršala niti generala koji ne bi sve na svetu dao da bude samo mlad poručnik.” Ali to zapravo nije njegova izreka. To je rekla neka mudra glava, mudrija nego što su glumačke glave. Možda je on samo citirao, a možda sam i ja to negde usput pomešao. Ali suština je tačna. Inače, Bata je voleo život. Zaista je voleo život. Nekada sam ga posmatrao i razmišljao – između nas je skoro pedeset godina razlike, a ja hvatam sebe kako on više voli život nego ja. Radovao se iskreno novim ulogama, novim poslovima, svakom pozivu. Ima ljudi koji svoje ljubavi ne potroše. Takav je bio i pokojni Vlasta Velisavljević. Iskreno mi je žao što nije dočekao stoti rođendan na sceni. Umro je sa 95, ali je po svemu bio sposoban.

Na kostataciju da je Vlasta priželjkivao tih sto godina, Dunić dodaje:

- Ne znam da li je on to izgovarao, ali ja jesam, gledajući ga. Postoje ljudi koji tu radost igre i stvaranja sačuvaju i u poznim godinama. Ne potroše se. Uvek sam se divio takvima.

Kada danas gleda “Srećne ljude”, ne oseća žal za mladošću.

- Ja sam živeo punim plućima – burno, intenzivno. Mladost ima svoje vrline, ali nosi i svoje probleme. Ne može se to menjati selektivno, uzeti ono što ti odgovara, a ono drugo gurnuti pod tepih. Ja sam to razdoblje zaista živeo, arhivirao i nemam potrebu da se tamo vraćam.

Već trideset dve godine stalni je član Pozorišta na Terazijama, pa se često postavlja pitanje da li su mu “daske koje život znače” postale utočište.

- Ja sam se okretao kao suncokret prema suncu - onamo gde je bilo posla. Iskreno, žao mi je što me je film nekako zaobilazio. Da sam dobio više uloga pred kamerama, verovatno bi me to vuklo. Ali ovde sam bio u radnom odnosu, dobijao uloge, igrao predstave. Nešto bolje, nešto gore. Ima stvari iza kojih možemo da stojimo s ponosom, a ima i mnogo onih koje bismo najradije zaboravili. To je normalno u stvaralaštvu. Kad bi svaki pokušaj bio umetničko delo, svet bi bio prepun remek-dela, a njih je u stvari veoma malo. Sve se svodi na mnoštvo pokušaja i retke uspehe - kaže on.

Ipak, jedan uspeh izdvaja s ponosom:

- Do kraja sezone trebalo bi da imamo 400. izvođenje predstave “Cigani lete u nebo”. U našim uslovima to je ogroman uspeh. Predstava praktično ne može da izađe iz Beograda. Za 22 godine igrali smo tek ponegde – Novi Sad, Budva, Banja Luka, Ohrid i Smederevo”

Sa ponosom govori o sinu Dušanu.

- Završio je DIF, ali ga taj posao ne zanima previše. Više su mu interesantne nekretnine, pa se okrenuo tome. U tom poslu je dobar. Trudi se, bori se. Njega pokreće ljubav i emocija. Kada mu je do nečega stalo, daje se do kraja. A kad ga nešto ne zanima, prilično je indiferentan. Gluma ga nikada nije posebno privlačila. Pokazivao je interesovanje za muziku, ali ne za glumu. Jednom je, kao srednjoškolac, hteo da upiše neku školu glume, ali meni se taj “pedagog” uopšte nije dopao. Napravio je od toga posao i imperiju. Uzimao pare sa svih strana, a najmanje mu je bilo stalo do dece. Ona tamo nisu mogla mnogo da nauče. A ni Dušan nije pokazivao pravi interes - priseća se Aleksandar.

Svoj roditeljski stav objašnjava bez dileme.

- Nikada ga nisam gurao niti forsirao. Neka sam bira svoj put, kao što sam ja birao svoj. To je najpoštenije. Ne volim da se neko kasnije krije iza roditelja i kaže: “Ti si me gurnuo u to.” Mene niko nije gurao, pa nisam ni ja njega. Tog starinskog mešanja roditelja u sudbinu dece sam se strogo klonio.

Na pitanje da li bi, kada bi danas bio na početku karijere, ponovo izabrao isti put, bez oklevanja kaže:

- Da, sve bih ponovo. Akademiju svakako. Mada, moram da priznam, alternativa mi je bila medicina. Taj svet sam zavoleo još u detinjstvu jer je moj rođeni ujak bio lekar. Biti dobar lekar, spašavati ljude, to je nešto čudesno, nešto izuzetno. Ipak, Akademija mi je oblikovala život i mnogo mi je dala. Posle nje sam bio potpuno drugi čovek, sa drugačijim pogledom na svet. Nikada ne bih bio ovako prijemčiv za druge da nisam prošao kroz Akademiju. Pre toga sam imao drugačiju prirodu. Tamo su me, slikovito rečeno, malo izbrusili, išmirglali te oštrine i grubosti koje čoveku nisu potrebne kada živi među ljudima. Bio bih ponovo glumac, snimao bih sve i radio sve što sam radio, jedino voleo bih da nisam igrao u nekim predstavama. Dešavalo mi se da već na prvoj čitajućoj probi pomislim: “Šta će nam sve ovo?”

Na pitanje na koje konkretne predstave misli koje ne bi ponovio, odmah odmahuje glavom.

- Ne, nikako. Naši porazi su samo naši. Ne treba o njima govoriti. Stvaralaštvo je retka pojava. Doživeti maksimum na sceni, velike trenutke, to se dešava svega nekoliko puta u životu. To je i školsko znanje sa Akademije. Čak su i najveći glumci imali po dve uloge koje se mogu nazvati idealnim. Od stotinu premijera, možda su dve one za koje možeš da kažeš da si se približio idealu. Ima uloga gde si bio blizu, na tragu, ali ima i mnogo onih koje si promašio.

Zanimalo nas je da li je, igrajući godinama lekara i profesora u “Srećnim ljudima”, nešto konkretno naučio

- Ne, nisam, ali obožavam taj svet. Da nije medicine, pola ljudi koji danas hoda planetom ne bi bilo živo.

Na opasku o izgovaranju latinskih termina, uz osmeh priznaje:

- Imali smo i kritike, govorili su nam medicinari da smo izgovarali neke gluposti, da termini nisu tačni. Ne verujem da je Siniša Pavić grešio, ali tada je sekretarica kucala tekst, brzo, pa se nešto pogrešno otkuca, mi to pogrešno izgovorimo, a na snimanju nema ko da ispravlja. Ali ljubav prema medicini je ostala.

Zanimalo nas je da li je bar naučio da pruži prvu pomoć.

- Radije bih vežbao tačko disanje - kaže kroz šalu, pa ozbiljno dodaje:

- Medicina je članovima moje porodice produžila život. Majci je sa 33 godine izvađen kamen iz bubrega od pet centimetara, kasnije su joj operisane karotide. Danas ima 89 godina. Otac već 45 godina pije lekove za pritisak. Svi bi oni odavno bili mrtvi da nema medicine. Zato sam ja medicini beskrajno zahvalan i klanjam joj se do zemlje - zaključuje glumac.