(VIDEO) ZBOG BOSILJČIĆA BILA PREKINUTA PREDSTAVA: "Završio sam u Urgentnom", glumac otkrio šta se desilo, dotakao se Jelene i ćerke - Na velikoj raskrsnici je!

Ivan Bosiljčić progovorio je za "Blic" o novim profesionalnim izazovima, zajedničkim koncertima sa suprugom Jelenom Tomašević, knjizi „Naše priče“ i planovima za naredni period. Otkrio je i da je zbog njega jednom prilikom bila prekinuta predstava i da je završio u Urgentnom centru.

Beogradski letnji festival - BELEF, 33. po redu svečano će biti otvoren 20. juna u Sava centru izvođenjem kultnog mjuzikla Pozorišta na Terazijama „Cigani lete u nebo“.

Predstava koja se već 22 godine nalazi među najtraženijima na domaćoj pozorišnoj sceni uskoro će doživeti i svoje jubilarno 400. izvođenje.

Glavnog junaka, harizmatičnog Lojka Zobara, od premijere tumači Ivan Bosiljčić, glumac koji je zajedno sa ovom predstavom odrastao, sazrevao i gradio jednu od najdugovečnijih i najuspešnijih pozorišnih priča na domaćoj sceni.

U intervjuu za “Blic” Ivan Bosiljčić govori o tajni trajanja ovog mjuzikla, snazi koju i danas pronalazi u ovoj ulozi, uspomenama koje nosi sa više od dve decenije igranja, ali i o novim profesionalnim izazovima, zajedničkim koncertima sa suprugom Jelenom Tomašević, knjizi „Naše priče“ i planovima za naredni period.

Već 22 godine Ivan Bosiljčić igra u mjuziklu „Cigani lete u nebo“, a na pitanje da li se posle toliko vremena umorio odigram mjuzikla “Cigani lete u nebo”, odgovara bez dileme:

- Ne, nimalo. Čudno je kako se u kontaktu sa takvom literaturom, takvom muzikom, ovakvim kolegama i ovim pozorištem snaga sa godinama čak i povećava. Na sceni se neprestano generiše dobra energija koju publika svaki put prepozna.

"Uvek sam bio timski igrač i volim taj timski duh"

Njegove kolege, kako one koje više nisu deo ansambla, tako i nove generacije glumaca, često ističu da im Ivan daje “vetar u leđa”.

- Mislim da je to zadatak svakog vođe ansambla. Ja igram glavnu mušku ulogu i možda je upravo ta moja želja da svi budemo zajedno, da budemo pravi ansambl, jedan od razloga zbog kojih predstava ostaje cela, a i dugovečna. Uvek sam bio timski igrač i volim taj timski duh.

Iako je tokom dosadašnje karijere mnogo putovao i radio u inostranstvu, nije imao priliku da pogleda neku drugu pozorišnu postavku ovog komada.

- Nisam gledao druge postavke, ali sam se dobro raspitao. Mnogo sam se oslanjao na atmosferu filma. Nisam zatekao predstavu koja je nekada igrana u Moskvi, ali mi je koleginica Ljiljana Lašić pričala o njoj. Gledala ju je osamdesetih i devedesetih godina i rekla da je to bilo potpuno neverovatno iskustvo. Kasnije, kada sam imao više kontakta sa ruskim teatrom i video njihov glumački zanos, upravo to mi je postao novi zamah za oživljavanje mog Lojka Zobara - priča on.

Uloga koju tumači izuzetno je zahtevna, kako psihički, tako i fizički.

- Psihički je veoma zahtevna. Iako je ovo mjuzikl, ne radi se o predstavi sa srećnim krajem. Naprotiv, imamo potpuno antički, tragični završetak koji zapravo određuje celu predstavu od kraja ka početku. Cela priča mora da se tretira kao svojevrsna antička tragedija da bi imala svoju težinu. Muzika je mistična, pomalo zloslutna, i upravo je to njena magija. Ako bismo pravili paralelu sa nekim brodvejskim naslovima, takvu dubinu imaju možda samo “Jadnici”, Viktora Igoa, u kojima sam takođe igrao. Zato ovu predstavu prvo treba obraditi mentalno i na nivou duha, a tek onda sve to potkrepiti fizičkom spremom.

Publika često primećuje ogromnu energiju koju Bosiljčić pokazuje pred sam kraj predstave.

- Možemo da kažemo da je to snaga heroja. Ja samo pozajmljujem deo svoje snage, a ponekad me iznenadi koliko to prevazilazi ono za šta mislim da sam sposoban van scene. Mislim da Tanatos kojem se naši junaci približavaju kroz ljubav dodatno pojačava njihov eros. Iz toga nastaje vrtlog ljubavnog zanosa, snage i tragičnog kraja koji dolazi upravo na vrhuncu njihove moći. To je tema o kojoj svi treba da razmišljamo, kako koristimo svoju snagu, konstruktivno ili destruktivno, kao što je to slučaj sa našim junacima.

"Nikada neću zaboraviti momenat kada sam dobio ovu ulogu"

Kada se osvrne na početke i više od dve decenije provedene u ovoj predstavi, najpre ističe zahvalnost što je uopšte dobio priliku da igra Lojka Zobara.

- Nikada neću zaboraviti momenat kada sam dobio ovu ulogu. Siguran sam da sam bio veoma mlad kada je predstava premijerno izvedena. Međutim, tadašnja uprava, na čelu sa Mihailom Vukobratovićem, našim velikim rediteljem i nekadašnjim upravnikom kuće, prepoznala je potencijal i prihvatila veliki rizik da glavnu ulogu poveri mladom glumcu koji će tek za nekoliko sezona potpuno sazreti za nju. To izuzetno poštujem i zauvek pamtim.

Posebno mesto u sećanju zauzima gostovanje na Ohridskom letu 2007. ili 2008. godine.

- Tada smo prvi put igrali na otvorenoj sceni i pred oko četiri hiljade ljudi. To je bilo nešto neverovatno i zauvek je promenilo predstavu. Otvoreno nebo, publika sa svih strana, sve smo to vratili sa sobom u pozorište. Od tada igramo kao da iznad nas nije plafon, već nebo, i kao da pred nama nije šest stotina ljudi, već beskonačno mnogo - ističe umetnik.

Završio sam u Urgentnom centru

Ipak, predstava je jednom bila prekinuta, što se u njegovoj karijeri dogodilo samo tada.

- Godine 2009. doživeo sam ozbiljnu povredu. Na kraju prvog čina pokidali su mi se ligamenti skočnog zgloba i nisam mogao da hodam. Završio sam u Urgentnom centru. To je jedina stvar koja je uspela da zaustavi ovu predstavu. Bio sam dva meseca van scene i propustio sam nekoliko planiranih izvođenja. Nakon toga mi je povratak ovoj ulozi bio još izazovniji.

Na pitanje da li ga je tada neko zamenio, kratko odgovara da nije. Kasnije se, ipak, pokazalo da rado deli svoje uloge sa kolegama.

- Ja sam jedan od onih glumaca koji vole da dele svoj prostor sa drugima. Zaista sam timski igrač. Nekad bih voleo da igram njihove uloge, a nekad da vidim kako oni igraju moje. Velika želja mi se ostvarila kada sam otišao na jednogodišnje snimanje u Sankt Peterburg. U “Zoni Zamfirovoj” zamenio me je Aleksandar Vučković, izvanredan mladi kolega, u “Ciganima...” Nikola Šurbanović, a “Čikago” sam od premijere delio sa Draganom Vujićem. Tada sam shvatio koliko je korisno kada jednu ulogu igra više ljudi. To je ozbiljan podsetnik da ne treba da svojatamo ni uloge ni pozorište. Sve je ovo postojalo pre nas i postojaće posle nas. Zato treba da cenimo trenutak u kojem živimo i igramo. Često dolazim da gledam kolege kako tumače iste uloge.

Bosiljčić se priseća i vremena kada je predstava nastajala na mnogo manjoj sceni Teatra T, tada kultnog pozorišnog prostora.

- Predstava je nastala tamo, a nastavila da raste u “Pozorištu na Terazijam”. Mislim da se i uspeh povratka u našu matičnu kuću, ovo fantastično pozorište, ugradio u samu predstavu. Sve predstave koje su tada bile na repertoaru nosile su taj divni naboj povratka kući. A povratak je uvek snažan zamajac za sve ono što dolazi posle.

"Mnogo je lepo biti među umetnicima i videti da nas ima"

Pre nekoliko dana Bosiljčić primio je značajno priznanje, nagradu „Naxi zvezda“ za projekat godine, odnosno koncerte koje je realizovao sa suprugom Jelenom Tomašević. Priznaje da ga je izlazak na binu i primanje nagrade posebno emotivno dotaklo.

- Bio sam uzbuđen zbog celog tog projekta. Dugo se bavim muzičkim teatrom, samim tim i muzikom, ali sam tek ovog februara prvi put nastupio u Sava centru. Tada mi je postalo potpuno jasno zašto pevači toliko vole tu dvoranu i kakav je to osećaj. To je zaista osećaj jednog bliskog prostranstva. Zvuči pomalo apsurdno, ali toliko ljudi, a imate utisak da svi mogu da stanu u jedan zagrljaj. Zatim se sve to nadovezalo na ukrštanje mog puta sa muzičarima. Moja supruga je muzičar, a biti tako blizu jednog velikog talenta i velikog Big Bend orkestra za mene je bilo izuzetno iskustvo. Kada me pitaju da li mi je nešto dosadilo posle svih ovih godina, evo odgovora – pojavio se potpuno novi korak, muzika. Takođe, godinama sam dolazio na svečanosti koje organizuju “Naxi radio” i naša draga Maja Rakovic, a sada sam dočekao da budem na sceni dok su moje kolege u publici i da nastupam za njih. Sve je to bilo veoma uzbudljivo, dragoceno i sabirajuće. Mnogo je lepo biti među umetnicima i videti da nas ima, da nas još ima i da se dobro držimo - naglašava glumac.

Posle uspeha zajedničkih nastupa, jasno je da će se saradnja sa Jelenom Tomašević nastaviti.

- Sigurno. To se sada više ne može prekinuti.

Iako je ranije tvrdio da njih dvoje neće nastupati zajedno jer je ona pevačica, a on glumac, život je ipak spojio njihove umetničke puteve. Na pitanje da li bi sledeći korak mogao da bude Jelenin ulazak u svet filma i televizije, Ivan odgovara:

- To bi bilo izuzetno za nju, a i meni bi bilo veoma zanimljivo da to vidim. Mnogo podržavam takve iskorake. Radujem se svakom glumcu koji piše scenario ili režira, svakom pevaču koji izađe na pozorišnu scenu ili stane pred kamere. Svako od nas treba da razvija sve svoje talente i da ih ispita. A ja, kao neko ko je Jeleni najbliži, vidim da ona ima mnogo darova i jedva čekam da oni dođu do punog izražaja.

Svoju svestranost pokazao je i kao pisac. Njegova prva knjiga „Naše priče“ već je izazvala veliko interesovanje publike, a predpremijerno predstavljanje u Podgorici bilo je izuzetno posećeno.

- Uskoro će se na policama knjižara naći moja prva knjiga pod nazivom “Naše priče”. Ona je zapravo zamišljena kao triptih. Prvi deo čine moji dnevnički zapisi i vrlo lični momenti, drugi deo je poezija, a treći su bajke koje sam izmišljao za našu ćerku Ninu. Svaki od tih segmenata ima svoju težinu i svoje mesto. Kada me pitaju zašto baš triptih, jer je to pomalo neuobičajeno i moglo je da bude podeljeno u tri zasebne knjige, kažem kroz šalu:”Ako mi ovo bude jedina knjiga, neka se vidi da sam pokušao da pišem pomalo od svega” (smeh). Knjiga je veoma lična i već je izazvala veliko interesovanje među izdavačima, kao i među mojim prijateljima piscima i pesnicima. Verujem da će na isti način pronaći put i do publike. Znate, imam svoj teatarski život, svoj filmski život, imam i svoj autorski projekat “Naše veče”. Međutim, ovo je jedan sasvim drugačiji segment, nešto što ne pripada scenskim svetlima, punim dvoranama i turnejama. Pripada trenutku kada čovek uzme knjigu, ode kući, ostane sam u svojoj sobi i tada se sretne sa umetnikom. U toj knjizi nalazi se sve što pripada tom ambijentu - otkriva umetnik.

Na pitanje da li bi sledeći korak mogla da bude režija, ostavlja mogućnost otvorenom.

- Možda. Videćemo.

Na našu konstataciju da sve čega se prihvati uspešno realizuje, Bosiljčić kroz osmeh odgovara:

- Videćemo da li u jednom danu ima dovoljno sati za sve to. Trenutno sam posvećen ovom književnom delu. Možda će se ono jednog dana preliti u scenario, a iz scenarija i u režiju. Ali za sada je još rano govoriti o tome.

Ističe da mu nije najvažnije koliko će različitih uloga tokom života ostvariti, već da sve što radi bude deo jedne zaokružene celine.

- Mislim da svi ti pravci, koliko god delovali neobično, novo ili neočekivano, zapravo vode ka celovitosti ličnosti. Meni je najvažnije da ostanem celovit, da ne dođe do rasipanja ili cepanja na različite strane, već da se sve sliva u jednu tačku. A ta tačka je stabilan karakter.

Otac pažljivo čuva kćerkinu privatnost

Kada smo spomenuli njegovu Ninu, glumcu se ozarilo lice. Kaže da se upravo otvara tema jednog važnog životnog perioda kroz koji upravo prolazi, završetka osnovne škole i upisa u gimnaziju. Ipak, Bosiljčić pažljivo čuva njenu privatnost.

- Kao tata mogu samo da kažem da je sada, kao i svi osmaci, na jednoj velikoj raskrsnici. Deca se uglavnom ne sećaju dovoljno svog polaska u prvi razred da bi shvatila koliko je to bio veliki korak iz detinjstva u školu. Ovo je možda prvi trenutak kojeg će se zaista sećati celog života, prve velike raskrsnice, prvih ozbiljnih odluka i prve velike pobede, kakva će biti prijemni ispit. Lepo je svedočiti tome. I sam se veoma živo sećam tog perioda svog života i zato za njen trenutni položaj imam mnogo razumevanja i podrške.

Kraj osnovne škole često ostaje upamćen po nekom posebnom poklonu ili uspomeni. Na pitanje da li je Nini darovao nešto što će je pratiti celog života, Ivan priznaje da joj takve uspomene poklanja često.

- Pošto je Nina devojčica, stalno joj poklanjam neke sitnice po kojima treba da pamtimo naša putovanja i važne trenutke. Ali ovog puta mislim da je sama sebi obezbedila najlepši suvenir. Sama je izabrala matursku haljinu, boju, nakit, bukvalno svaki detalj. Imala je potpunu slobodu da odlučuje i toliko je blistala te večeri da je zapravo sijala od zadovoljstva zbog svojih odluka. Zaista je sve bilo predivno.

Ipak, dok govori o ćerki, teško je sakriti roditeljski ponos.

- Znate šta je najlepše? Drago mi je što se knjiga “Naše priče” pojavila baš u ovom trenutku, jer će ostati kao uspomena na ovaj period njenog života. Ja tu knjigu svakako darujem njoj.

Upravo je Nina bila inspiracija za jedan od najposebnijih delova knjige.

- U predgovoru postoji objašnjenje kako me je zapravo Nina podstakla da počnem da izmišljam bajke. Kao i mnoga druga deca, nije dobro reagovala na tradicionalne bajke, posebno na bajke braće Grim. Mogli smo da ih čitamo tokom dana, ali nisu bile za uspavljivanje. U njima ima mnogo nasilja, straha, veštica i aždaja, a sve to decu više razbudi nego što ih uspava. Shvatio sam da bajka za laku noć mora biti lišena svega toga. Tako sam počeo da izmišljam uzbudljive priče bez agresije. Posle nekog vremena uključio sam diktafon i počeo da snimam naše razgovore. Ona bi zadala temu, a ja bih razvijao priču sve dok ne zaspi. Vremenom sam shvatio da to ima i pedagošku i književnu vrednost. Sve sam kasnije prepisao i tako su nastale bajke koje su ušle u knjigu. Postoji, međutim, jedna stvar koja ne može da se zapiše. To je glas petogodišnje Nine koja tiho pita:”A šta je dalje bilo? Da li je uspeo?” ili doda neku svoju misao o onome što se događa u priči. Ne može da se zapiše ni njeno disanje u trenutku kada zaspi. To je nešto što neće moći da se pročita ni vidi u knjizi, ali verujem da će moći da se oseti.

Iako i dalje dobija ponude iz Rusije, naredni period planira da posveti projektima u Srbiji.

- Za Rusiju ima ponuda, ali sam se ovog puta zahvalio. Sledeća sezona biće veoma bogata ovde, i u pozorištu i na filmu. Očekuju me dva velika i veoma značajna teatarska projekta. Jedva čekam da publika čuje o čemu je reč. Takođe, imaću premijeru dve televizijske serije.

Posebno ga raduje povratak na nacionalnu televiziju.

- Posle petnaest godina imaću premijeru nove serije na RTS-u. Iako me publika stalno gleda kroz reprize, pa deluje kao da sam neprestano prisutan, već dugo nisam imao novu premijeru na nacionalnoj televiziji. Sada se tome zaista radujem. Reč je o seriji “Ljuljaj me nežno“, čija je kreativna autorka koleginica Tamara Krcunović. Sa Tamarom sam mnogo radio i veoma sam se obradovao njenom pozivu. Serija je već snimljena, a premijeru očekujemo na jesen - otkriva on.

Govoreći o reprizama koje publika i dalje rado prati, posebno o serijama reditelja Zdravka Šotre, Bosiljčić sa velikom emocijom govori o tom periodu svoje karijere.

- Na sve to gledam sa velikom nežnošću. Drago mi je što je svako ko je tada radio na tim projektima bio potpuno pošten prema materijalu. Uzmimo za primer “Ranjenog orla”. U Ateljeu 212 mnogo pre naše serije, nastala i svojevrsna parodijska adaptacija te priče, koja je bila veoma popularna. Međutim, Šotra je odlučio da sve to tretira kao ozbiljnu dramu, i velika je vrednost što smo svi, uključujući i mene, pristali da igramo potpuno iskreno i bez distance. Danas, kada gledam unazad, shvatam koliko je to bila važna odluka. Naučilo me je da svaki projekat treba raditi stopostotno, bez obzira na to da li nastaje u malom pozorištu ili velikoj produkciji, u Srbiji ili inostranstvu. Nikada ne znate šta će jednog dana postati antologija i pronaći put do publike. Ima ljudi koji savetuju da energiju treba raspoređivati, da negde date šezdeset odsto, a negde sto. Ja to ne umem. Uvek idem do kraja - priča on i dodaje:

- Kada danas gledam sebe kao mladog glumca od pre dvadeset godina, vidim da je to bio dobar princip. Imao sam sreću da budem okružen izuzetnim glumcima, snimateljima, producentima i saradnicima. Očigledno se tada dogodio neki poseban, gotovo magičan trenutak koji se kasnije više nije ponovio na isti način. Bilo je mnogo velikih i raskošnih projekata, ali ta vrsta čarolije ostala je jedinstvena. Zato sa velikim zadovoljstvom i danas gledam svaku reprizu.

Kada treba da izdvoji najdraži projekat iz tog perioda, odgovor dolazi bez mnogo razmišljanja.

- “Ranjeni orao” je svakako u samom centru, ali možda mi je još bliži igrano-dokumentarni program “Kad cveta limun žut”, u kojem sam imao samo jednu scenu. Igrao sam Solunca, vojnika koji umire u bolnici. Upravo tada se dogodio trenutak kada me je Šotra prepoznao kao svog glumca. Tačno se sećam njegovog pogleda, trenutka kada je video nešto u šta će kasnije ulagati kroz sve prilike koje mi je pružio. To nikada neću zaboraviti - priseća se Bosiljčić.