Još se ne stišava bura posle tvrdnje Džona Slejtera, bivšeg načelnika Skotland jarda i savetnika srpskog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, da je Zoran Đinđić povredio nogu prilikom atentata, i to verovatno prilikom saobraćajne nezgode koja se desila pre događaja kod hale „Limes”.
Još se ne stišava bura posle tvrdnje Džona Slejtera, bivšeg načelnika Skotland jarda i savetnika srpskog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, da je Zoran Đinđić povredio nogu prilikom atentata, i to verovatno prilikom saobraćajne nezgode koja se desila pre događaja kod hale „Limes”. Ovakvu tvrdnju negira gospođa Ružica Đinđić, bivši potpredsednik Vlade Žarko Korać, bivši ministri Aleksandar Vlahović i Dragoslav Šumarac i Đinđićev telohranitelj Milan Veruović.
Postavljaju se dva pitanja. Prvo, ko je Džon Slejter? Početkom 2001, nakon formiranja Đinđićeve vlade, OEBS je angažovao britanskog eksperta Džona Slejtera da radi na izveštaju o radu policije u Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova i dva Republička ministarstva unutrašnjih poslova. Taj izveštaj je, uz manje greške, predstavljao najobimniju, veoma profesionalnu dijagnozu rada policija na ovim prostorima, sa preporukama šta učiniti radi poboljšanja rada policije. Iskusnom stručnjaku nije bilo potrebno mnogo da konstatuje da se deo policije trudi da bude poslušan, a ne odgovoran, da je policiju neophodno dekriminalizovati i odvojiti od državne bezbednosti, da ne postoji unutrašnja kontrola, te da je za policiju fatalan model napredovanja u službi na osnovu mišljenja, a ne rezultata rada. Drugo pitanje je odakle ovakva tvrdnja gospodina Slejtera?
Sasvim je tačno da je pokojni premijer zadobio povredu noge na fudbalskoj utakmici na Kopaoniku i sasvim je tačno da su u utakmici zlih jetrva i profesionalaca, profesionalci potučeni do nogu. Gospodin Slejter je svoju netačnu tvrdnju, pretpostavljam, bazirao na tvrdnji nekih od proizvođača magle i dezinformacija, kojima je obilovala tadašnja policija. Od njih ste mogli čuti najneverovatnije „istine” i o sebi i drugima. Oni se lako mogu prepoznati po tome što sa sobom nose užinu, vodu i vazelin, jer se spremaju na višesatno čekanje ispred kancelarije bilo kog partijskog lidera, ne bi li ih isti u toplije krajeve „primio”.
