Tokom pandemije roditelji su se suočili sa rastućim stresom i osećajem nemoći zbog preuzimanja svih roditeljskih obaveza sami.
Stručnjaci ističu da ljudi nisu evolutivno pripremljeni za roditeljstvo u izolaciji, već da je podrška zajednice ključna.
Kada je pandemija zatvorila vrtiće i škole, milioni roditelja širom sveta našli su se u neobranom grožđu, pokušavajući da žongliraju između svakodnevnih poslovnih obaveza i celodnevne brige o deci. Izveštaji o drastičnom porastu roditeljske anksioznosti i depresije nizali su se jedan za drugim, a mnogi su se zapitali zašto nam je toliko teško i zar ne bi trebalo da instinktivno umemo da odgajamo decu bez tuđe pomoći.
Ako ste se u trenucima krize osetili neuspešno i bespomoćno i našli se zbog toga pod stresom zbog roditeljstva, evolucija može da objasni zbog čega. Stručnjaci ističu da su ljudi, kao biološka vrsta, "spektakularno loše pripremljeni za roditeljstvo u potpunoj izolaciji".
Vodeći svetski naučnici i antropolozi ističu da "nuklearna porodica", (osnovna porodica koja živi u istom domaćinstvu), zapravo nije naše prirodno stanište, već istorija i evolucija dokazuju da nam je za odgajanje dece neophodna podrška šire zajednice. Pored toga, naučna istraživanja pokazuju da su deca mnogo sposobnija nego što danas mislimo, te da je kolaborativni odgoj zapravo naša najveća evolutivna prednost.
Nismo "programirani" da budemo sami
Stručnjaci objašnjavaju da su, za razliku od naših najbližih rođaka čovekolikih majmuna poput šimpanzi ili gorila gde majke pretežno same odgajaju mladunce, ljudi takozvani "kooperativni odgajivači".
U najvećem delu ljudske istorije, teret brige o potomstvu nikada nije padao na jednu osobu. Ljudi su živeli u širim zajednicama gde su majke dobijale pomoć od očeva, starije braće i sestara, baka, deka i drugih srodnika.
Evoluciono gledano, ta saradnja nam je omogućila da preživimo u surovim okruženjima gde je nabavka hrane bila teška. Kada nam je uskraćena "mreža podrške" - i kada očekujemo od sebe da funkcionišemo kao šimpanze - to se neminovno završava psihičkim i fizičkim iscrpljivanjem jer je u suprotnosti sa našom prirodom.
Deca kao ravnopravni članovi: "Doprinosi najmlađih se zanemaruju"
Da bi se deca bezbedno odgajala, nije uvek neophodno da im odrasla osoba neprestano drži pažnju i stimuliše ih, što je savremeni zapadnjački standard zbog kog roditelji često osećaju krivicu ukoliko su zauzeti poslom. Ebi Pejdž, biološka antropološkinja koja je proučavala Agte (društvo lovaca-sakupljača na Filipinima), objašnjava da čak i veoma mala deca mogu preuzeti ključnu ulogu u brizi o porodici.
Pejdž ističe da deca od samo četiri godine već uveliko doprinose zajednici, ali i upozorava da se "doprinosi dece često zanemaruju". Prema njenim rečima, strogi koncepti onoga šta je rad, a šta igra, utiču na to da ne primećujemo da "deca definitivno ispomažu sama sebe u takvim društvima".
Ona se u svom istraživanju prisetila dramatične situacije u jednoj kolibi kada je pored nje, četvorogodišnjeg dečaka i bebe ušetao škorpion. Dok je Pejdž priznala: "Nisam bila ni od najmanje pomoći", dečak je preuzeo kontrolu. "Odmah je skočio, uzeo štap iz vatre i udario škorpiona, a potom je krenuo da skače po njemu nekoliko puta", prepričala je ona, objašnjavajući da su nega i zaštita od strane braće i sestara srž kooperativnog odgoja kod ljudi.
Mit o savršenoj "nuklearnoj porodici"
U zapadnom svetu danas se očekuje da majka i otac, a neretko i samo majka, budu potpuno dovoljni i samostalni staratelji. Međutim, Rebeka Sir, profesorka evolucione demografije, razbija ovu iluziju, ističući da je ideja male "samoodržive" porodice velika anomalija.
Prema njenom objašnjenju, taj mit se posebno ukorenio u posleratnom periodu kada su "akademski krugovi bili prepuni bogatih, belih, zapadnih muškaraca koji su posmatrali vlastite porodice i mislili da je to tako oduvek bilo".
Profesorka Sir naglašava da takav model ne odgovara istorijskoj istini i ukazuje na to da je "zajedničko stanovanje samo roditelja i dece relativno retko širom sveta". Ona je zaključila da ljudima obično treba pomoć oko odgajanja, dodajući: "Postoji mnogo varijacija porodične strukture u svetu, ali ono što je zajedničko jeste da roditelji dobijaju pomoć u odgajanju dece i to važi čak i za zapadnjačke srednje klase."
Traženje pomoći nije neuspeh
Ideja o ženi koja je isključivo majka i domaćica takođe nije tradicionalna onoliko koliko se veruje, jer su žene uvek bile i hraniteljke i važan deo proizvodnje za porodicu. Da smo bili svesniji koliko naša vrsta sudbinski zavisi od zajednice u odgoju potomstva, stručnjaci smatraju da bismo možda prema sebi bili znatno blaži tokom stresnih perioda, umesto da očekujemo da moramo sve sami.
- Na kraju krajeva, biologija je neumoljiva: priznavanje da su nam drugi potrebni u roditeljstvu nije znak ličnog neuspeha ili nemoći. To je upravo ono što nas čini ljudima - smatraju stručnjaci.
(Blic/BBC)
