"OTIŠAO JE KAO PRINC, BEZ SEKUNDE STRAHA" Sloboda, Andrija, Kubura, Milena i Dušan Kovačević sa suzama u očima o poslednjim danima Marinka Madžgalja: "Učinilo mi se da ga vidim u sali"

Deset godina od smrti Marinka Madžgalja za neke je prošlo kao tren, a za one druge vreme sporo prolazi. Baš kao i tuga. Bol i dalje ne jenjava, a njegovi najbliži se i dalje ne mire sa činjenicom da ga više nema. Bio je jedan od istaknutijih imena srpskog glumišta, a mnogi će zauvek pamtiti njegov osmeh i pozitivnu energiju koju je prenosio kako na svoje bližnje, tako i na publiku.

Marinko Madžgalj preminuo je nakon borbe sa opakom bolešću, a uspomene na njega zauvek će nositi njegovi prijatelji koji su evocirali uspomene na vreme provedeno sa njim.

Sloboda o Marinku: "Mi smo rođeni istog dana"

Glumica Sloboda Mićalović bila je izuzetno vezana za Marinka. Pored posla i prijateljstva, delili su i jedan zajednički datum koji Slobodu danas asocira samo na lepe uspomene.

- Pa sa jedne strane, mislim definitivno to vreme protiče, pa protiče brzinom svetlosti, ali ja ne mogu da verujem da ga nema deset godina, jer duboko negde osećam tu prazninu. Nekako svaki rođendan, mi smo rođeni istog dana, i ako smo od moje prve godine fakulteta, kad smo se upoznali, čestitali jedno drugom rođendan, i sad svaki rođendan, na tome ima eto deset godina, bi prošao tako što bi se ja dopisivala sa njegovom mamom Mirjanom. Ja osećam da njega nema, osećam i sa privatne strane, prijateljske, gde puno tih nekih proslava koje mi imamo, naših druženja, viđenja, on fali. Ne samo on, i Glogovac i gomila još naših kolega. A s druge strane kreativno fali. Fali u poslu takav glumac, takva boja. On je zaista imao redak taj redak sklop i emocija, i harizma, i jačina. I da je dobar čovek, i da je lep muškarac. Nekako je baš onako se sklopilo sve kako treba.

Andrija Milošević. "Bio je ekstremno talentovan čovek"

Andrija Milošević saglasan je sa Slobodom Mićalović, a uspomenu na prijatelja i saradnika zauvek će nositi u srcu.

- To je tako, sve brzo ode, sve brzo proleti. Život vas ponese sa jedne strane. Sa druge strane, kada se osvrneš iza sebe, uvek se zapitaš kako je moguće da je toliko vremena prošlo. Imam osećaj kao da se to juče desilo. To je život, nema tu, nema popravke. On nam naravno nedostaje, on je toliko specifična jedna ličnost i bila i toliko jedan ekstremno talentovan čovek, koji je bio talentovan za mnoge sfere umetnosti, da prosto teško je to nadoknaditi jer nemate vi sad tako baš u tolikoj meri mnogo talentovanih ljudi. To kad se rodi takav čovek, to onda bi moralo da se sačuva.

Pored Marinkovog osmeha i pozitivne energije, Andrija nam je otkrio koja mu je prva asocijacija na njegovog velikog prijatelja.

- Ali pre svega i neverovatna inteligencija, njegova jedna, savršeno jedno poimanje i sveta i ljudi na jedan način. Sa druge strane, on je bio isto kao i ja jedan konzument života. Ne samo kao ja, nego kao i mnogi ljudi koji se bave tako na jedan takav način, posvećenički, pod navodnicima ludački, ovim pozorištem i filmom i ovom našom umetnošću, koja zahteva jednu posvećenost ekstremne vrste. I jednu ljubav koja to sve pokreće. Tako da, nije on uvek bio naravno raspoložen, nije niko od nas uvek raspoložen. Naravno, imao je on, normalno, kao i svi mi, svojih raznih faza. Ali nekako je uvek uspevao da se iz toga izvuče nekom relativizacijom problema na vrlo sličan način kao i ja. I to je prosto, tu smo se nas dvojica našli, možda neku zajedničku premisu i gde smo se nas dvojica složili. To je da je jedan sličan način na koji smo delovali kada dođe do trenutaka i problema i kako smo ih rešavali. Mogu to da kažem, da je to bila neka zaista, na jedan čudan način vrlo slična pojava i kod njega i kod mene. Ali to je zato što vam mozak radi kako radi, što, razumete... Ja sam ceo život, celog svog života u velikim brzinama. Retko kad se spuštam na neki nivo koji je, ne nivo, mislim nego na jedan lagani momentum. Uvek sam bio ljubomoran i uvek sam zavideo tako ljudima koji mogu tako da budu smireni. A ja prevazilazim probleme u brzini. Smatrajući da, što brže trčim, problem ima manje mogućnosti da me stigne.

Sloboda Mićalović: "Uvek je bio spreman da te zagrli"

Sloboda Mićalović je posebno emotivno reagovala kada smo je pitali koja je njena reakcija kada čuje Marinkovo ime.

- Zagrljaj. Znači, on je uvek bio spreman da te jako, jako zagrli, da te izljubi. I pesma. Osmeh, oči njegove naravno, ali pesma. I uvek da bilo koji tvoj težak momenat, tvoj težak dan pretvori u neko zezanje, da nekako olakša tu priču. Tako da negde asocijacija mi je na dobar, provod, na dobro i lepo, kvalitetno utrošeno vreme, koje nekako bi volela da nikad nije prošlo. Da li je to na setu, da li će on, dok nameštaju svetlo, on uzme gitaru, pa mi onda proda neku novu pesmu, novu sevdalinku, pa hajde ovaj duet bi mogli ti i ja da otpevamo. Tako da nekako pesma me je vezivala, a kroz tu pesmu, njegova čarobna emocija, koja... Ja sam molila Šotru da u seriji “Ranjeni orao”, pošto je bilo predugo da pusti čitavu pesmu, kao ne treba mu, ja sam ga molila- molim te, neka zauvek ostane, to je nešto... I bila sam u pravu, da je to baš onako. Dan- danas kad čujem tu pesmu, prva asocijacija je Maki.

Kubura: "Nije došao da pogleda predstavu, nadali smo se"

Aleksandar Srećković Kubura bio je Marinkov veliki prijatelj, a sa njim je delio i pozorišne daske, pa tako ne prođe dan, a da ne pomisli na njega.

- Prvo, jako sporo prolazi vreme, a onda odjednom proleti, jer nas život uhvati i ne možemo baš da stignemo, da svaki dan se setimo voljenih. Ja imam i tu sreću, a i nesreću, da često igram predstave koje sam nekada igrao s Marinkom. I pred svaku se, naravno, setim Mareta. I pravo da vam kažem, meni je isto, pet godina, deset, pedeset, meni je to sasvim isto. Ono što je ostalo prazno posle njegovog odlaska će uvek da bude prazno i tu nema pomoći. Jedino kao malo smo se navikli na to. Ali jednostavno, mi smo sad, Srđan Timarov i ja smo igrali prošli mesec deset godina “Kerova”. Srđan je ušao u Marinkovu ulogu na njegovo insistiranje, na Marinkovo insistiranje, mi smo, eto, u februaru odigrali prvi put, nadali smo se da će on uspeti bar da dođe onako samo malo da pogleda, možda ne ni celu predstavu. Nije uspeo i, eto, posle nekih mesec dana nas je napustio, tako da nam se tu sve nekako poklapa, pogotovo što je dve nedelje pre njega preminuo i Gaga Nikolić, s kojim sam ja isto bio onako kao mlađi kolega dosta blizak, tako da taj mart 2016. nije baš neko lepo sećanje.

Kubura nam je otkrio da je Marinko do poslednjeg dana svog života bio pozitivan.

- Kada je već bolest uznapredovala, kad smo se viđali tamo kod njega oko Arene, zaista nikada nije pokazivao ni sekund straha, niti je neke, kako bih rekao... Naravno, to nije slabost kad je čovek svestan da je pred samim vratima prelaska u drugi svet. Ali nije pokazivao, prosto je bio i dalje vedrog duha i mene je to uvek fasciniralo. Ja stalno za njega govorim da je bio, pored toga što je bio jedan veseljak blesavog ludog duha, bio je neverovatno hrabar i snažan čovek. I jednostavno je otišao kao princ sa ovoga sveta. I zaista, kad je već to moralo da se desi, stvarno smo svi negde i ponosni na to s koliko hrabrosti, čistote je on otišao odavde. I nadam se da ću tako i ja kad bude došlo moje vreme.

Jedno je sigurno, prijatelji Marinka Madžgalja nikada neće zaboraviti. Ali, ni njegov osmeh.

- Prva stvar koje se ja sećam i slika koja mi je najjača u glavi je ovaj njegov osmeh preko, preko vrata gitare. Pošto smo vrlo često ovaj bili u atmosferama i u situacijama gde je on svirao i pevao, i mi pevali zajedno sa njim, naravno, po nekim našim kafanama u koje smo sami zalazili. Baš se sećam tog- tako osmeha te njegove leve ruke, kako bi uvek se malo okrenuo i napravio neki geg na određeni stih, na određeni akord koji onako neobično zvuči kad napravi neku modulaciju i tako dalje. Taj osmeh je glavna stvar koja je njega krasila, i prosto glavna stvar koja svako ko ga je poznavao i provodio s njim vreme je ostalo u sećanju. Jedna prosto neverovatna snaga ljubavi prema životu.

Milena Vasić: "Bio je zvezda na prijemnom ispitu"

Milena Vasić, Marinkova drugarica sa klase, često sebi postavlja pitanje kako bi izgledao njen, ali i život mnogih drugih, da je Marinko još uvek živ. Glumica nosi samo najlepše uspomene iz njihovog odnosa.

- On nikada nije rekao da je tužan, znači nije pričao, nije davao pažnju tome. I nekako, i kada bih se ja požalila da mi je nešto loše ili da mi je teško, on je rekao “Ma dobro, nemoj, Mike, hajde, sad to, pusti, proći će...”. Jednostavno, nije bilo mesta u njegovoj priči... Da, seta, da, neki dert, koji se najviše mogao videti u njegovim, njegovim muzičkim izvedbama kad je on ono sa gitarom ostajao do kasno u noć. Uvek je on imao te svoje svirke koje su bile super za sve nas, a onda dođe jedan trenutak kada tačno vidiš da kaže “E sad sam ja, sad za sebe sviram”. I onda tu možeš zaista da prepoznaš različiti dijapazon tuge, i sete, i svih mogućih ovaj, tih melanholičnih, kako da kažem, emocija, ali nekako nije, nije dozvoljavao da ga to ponese.

Milena kaže da je Madžgalj oduvek imao posebnu energiju, koja je zračila pravom zvezdanom prašinom.

- Marinko je bio velika zvezda na, još na prijemnom ispitu. Znači, on je zaista bio baš zvezda na prijemnom ispitu. E sad, kad smo mi gledali tu listu kad izađe, kao čekaš, to je jedan presudan trenutak u tvom životu,ja se sećam, njegove mame... Ja sam bila prva na listi od nas deset, a on je bio drugi. I ona je rekla: “Vidi, prestiže te ova ženska, kako te prestiže, znaš, kao, kako to moguće”. Hoću da ti kažem njegova pojava je zaista uvek bila i dominantna i šarmantna i, i drugačija. I na fakultetu je bio zaista ljubimac. Na klasi je bio ljubimac, znači profesor ga je najviše voleo, svi profesori su ga najviše voleli i bio je omiljen na klasi, i svi klasići su Marinka najviše voleli. I ne samo naša klasa, nego i naredne klase. Maki je ipak Maki.

Rođendane dočekali na setu

Serija “Ranjeni orao” i danas se prepričava, a poseban odnos koji su Sloboda i Marinko imali na setu.

- Uglavnom smo mi, rođendane dočekivali na setu snimajući. Leto je pa onda nekako,... To je bilo zanimljivo jer Gaga Nikolić je 20. avgusta rođen, Maki ja 21, Vojin 22. i onda se dešavalo da tri dana spojimo ako smo svi na setu, a često se dešavalo da budemo na istom projektu. Kad bi čovek znao da to može u sekundi... Da to može u sekundi da nestane, čini mi se da bi probao da zadrži taj momenat, i da zapamti, i da se možda još bolje, još luđe, još dublje provede. Ali nekako, mislim da kroz nas Maki živi i dalje. Kako, tako... Mi ga ne, ne možemo i nećemo zaboraviti. I često mi sami znamo da pustimo jutjub neke pesme koje volimo, koje on peva, tipa “Svadbarskim sokakom”, to je pevao najbolje na svetu, i onda tako, malo se isplačemo, malo se smejemo, setimo se, oćutimo koji minut, pa dalje.

Aleksandar Srećković Kubura zauvek će pamtiti da je delio scenu sa Marinkom u predstavi Hasanaginica. A kako nam je priznao, ponekad mu se učini da ga i dalje vidi pored sebe.

- Prvih deset je Marinko igrao. Ja sam povremeno, prvih godina nakon njegovog odlaska, u poslednjoj sceni koja je jako onako emotivna i snažna, čak par puta mi se učinilo da ga vidim tu u sali... Sećam se tačno kad smo probali gde je ko sedeo. Tako, tu je nekako, njegov duh je tu. Kao i svih glumaca koji su prošli kroz pozorište, ali posebno njegov za mene, jer smo bili izuzetno bliski i vezani. Tu je stalno... Pred svaki Kerove, Srđan i ja, posvetimo između nas dvojice predstavu Marinku. Život je takav. Svima nam je strašno što ga nema, zato što je prosto nepravda, ne znam, ne mogu da nađem razlog. Gospod Bog valjda zna zašto.

Dušan Kovačević: "Emotivno krštenje u manastiru Ostrog"

Mural posvećen Marinku Madžgalju, otkriven je 2021. godine, u pasažu između Solitera na uglu Vlajkovićeve i službenog ulaza u Pozorište Atelje 212, umetničke kuće čiji je prerano preminuli glumac bio stalni član.

Autor murala je Milan Milosavljević, poznatiji pod pseudonimom Deroks, a kako je tada istakla Maja Đinović, Madžgaljeva drugarica iz detinjstva, ideja o muralu potekla je od Marinkovih prijatelja iz škole, sa klase, i iz pozorišta. Mural Marinku Madžgalju se nalazi pored onih koji su posvećeni legendarnim glumcima Zoranu Radmiloviću i Bori Todoroviću.

Samo dvadeset dana pred smrt, iscrpljen, bled i bolestan, zajedno sa svojim najboljim prijateljem, crnogorskim glumcem Dušanom Kovačevićem, Marinko je otišao pod manastir Ostrog da se krsti. Bio je veoma slab, i taj čin je, kako se tada pisalo, jedva izdržao.

- On je me zvao u sredu, i pitao me: “Šta radiš u subotu?”. Ja rekoh: “ništa imam probu, ali ako... sreda ili četvrtak, da je bio neki rok jako kratak”. Rekao sam: “Ako ti treba nešto, mogu ja odložiti probu...” Kaže: “Pa, želeo bi da me krstiš”. I ja sam naravno, prihvatio to sa velikim zadovoljstvom, sa privilegijom, kao što si rekao, ovaj... I reko, važi, nema problema, brate, mnogo mi je drago. Aj sa srećom, super... Rekoh, e sad moram na probu, pa se čujemo kasnije. Spustim slušalicu i onda se setim da ja nisam kršten. E sad, šta ćemo da radimo? Zovnem ja onda prijatelja, moga krštenog kuma... A, sad, ne mogu da se setim, da li četvrtkom cetinjski manastir ne radi, ili petkom ne radi. Nešto je... Ne radi manastir, a ja sam na Cetinju na probama. I... Otac Gojko Perović zove ga moj kum... otvara manastir, znači... Kum Gojko i ja obavimo čin krštenja. Tako da sam, da sam uspeo da, sve to stignemo i bilo je prosto emotivno. I tih trenutaka uopšte ja nisam razmišljao u nekom kontekstu njegovog odlaska, ili zašto je ta odluka baš sad... Mislim, meni je bilo... Da on... Jednostavno ne može to da se desi. Meni u glavi je bilo da to, on... To nije pravedno, to kosmički pravedno da jedan takav čovek pođe, ali eto.

Dušan se i dan danas ne miri sa činjenicom da njegovog prijatelja i kuma nema.

- Evo, za svih ovih 10 godina ne postoji dan da ne pomislim na njega i on je jedan od ljudi koje nikad neću zaboraviti, a ni neko moje blisko okruženje, prijatelja koji smo bili bliski baš sa njim. Baš pre neko veče sa Andrijom Miloševićem sam pominjao kako fali nam sad iz ćoška, da vikne i da zapeva jer je on znao i kad je najteže da pesmom izleči sve nas, i njegovu dušu, i našu dušu... Jer je pevao božanstveno i jednostavno je širio neku energiju koja je, možda... Previše davao drugima, pa je eto, i potrošio to u sebe nažalost. Ali, ostaće uvek u našim srcima, našim mislima, njegova dela će ostati sa nama i, da 10 godina jebaš neverovatno. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da će on otići. Čak i kad se to desilo... Sećam se da smo na, na komemoraciji, kad smo ga ispratili na večni počinak... Nije postojala osoba koja nije plakala, iskreno. Takvi su emotivni ti trenuci bili, onda smo rekli “Nećemo da plačemo jer ćemo da se smejemo i da pevamo”.Ispratili smo ga s pesmom i orkestrom jer je on takav život živeo. Što, nama koji smo ostali, je bilo najteže. Hajde da kažem poslednji dani, njegov duh ga nije napuštao... Uopšte nismo razgovarali o tome. Baš nismo. Jer, kako, ja nisam hteo da se pomirim sa tim, tako nije ni on. I eto, samo mi je jedna, jedna situacija, kad se sad već, evo, evociramo uspomene neke, i vraćam se, ja sam... Nije mi se javljao na telefon, nekoliko dana pre. I onda sam ja zvao, majku njegovu, Mirjanu i pitao kako mi je Maki. I ona mi je rekla, “Dule, on neće musaku”. Tu mi je bilo baš teško, jer toliko je voleo musaku, on je mogao da jede musaku, ujutro za doručak, ručak, večeru. Moja majka je znala da napravi pleh musake za nas sve, jedan pleh za njega, on je u stanju bio da pojede i pleh. Jer musaka mu je bila nešto što je obožavao. Neverovatno. Opsednut je bio musakom.

"Poskočili smo od radosti kada je bio napredak u lečenju"

Marinkovi prijatelji verovali su u njegovo izlečenje. Sa suzama u očima Andrija Milošević nam je otkrio da su u jednom trenutku i rezultati bili obećavajući.

- Uvek veruješ, nema šta, i on je normalno mlad momak, naravno da smo svi verovali. Nema tu šta... On je imao, imao je on tu i ovaj u jednom trenutku su se tu desili neki napredak se desio u lečenju i tako dalje, tako da stvarno svi smo poskočili, mislim ono od radosti, normalno. On ima dosta prijatelja jako dobrih. Ali to je zato što je jednostavno on bio tako nesumnjivo izniman čovek. I ti takve ljude retko srećeš. Tako da svako pametan bi želeo da ga sačuva.

Milošević je uživao u druženju sa Marinkom. A koliko je čvrsto bilo njihovo prijateljstvo svedoči i činjenica da su se i poslovno spojili kako bi što više vremena provodili zajedno.

- Mi smo napravili predstavu faktički, on i ja da bismo radili zajedno. Niko nas nije spajao, pa spajao je onda on igrao u seriji “Pevaj brate” pa mi smo tu padali od smeha. On je toliko improvizovao, fenomenalno. Da je od jedne epizode smo zbog njega morali da napravimo dve. Jer smo Ognjen i ja koji smo režirali tu, ja sam i igrao... Ja se sećam, Marinko ulazi u kadar i pravi niz neverovatnih improvizacija. Da mi više ni Ognjen ni ja nismo... Ne sedimo na stolicama nego smo ispod stola da nas, da nas on ne bi video, da ne prekine kadar, nisam hteo da se prekine kadar. I onda smo nas dvojica, sve te njegove scene gledali ispod stola, slušali i plakali od smeha i bukvalno do suza nas je dovodio. To je bilo nešto zaista fenomenalno. Kada smo radili naravno “Tamo i nazad”, to je vrlo brzo postala kultna predstava. Vrlo brzo smo mi dobili neverovatan broj publike. Vrlo brzo smo počeli da improvizujemo. I ono što je bilo specifično za za tu predstavu, i za taj naš rad je što i on mene i ja njega smo gledali na sceni bukvalno privatno, kad nešto igra i ja izađem iz lika i uživam šta on radi. I ovaj isto kao i publika. I onda je u nekim momentima ta publika provalila i onda su krenuli tako da se smeju... Eto vidite... Kažu ovaj... Ne rađa se puno tako talentovanih ljudi vidite. Znači vi uvek kad izgubite tako ovaj tragično te neke ljude koji su ostavili veliki trag i utisak i u vama i u društvu i u umetnosti kojom se bave i u bilo kom drugom poslu, nije važno. Ovaj, vi posle shvatite da treba mnogo vremena da prođe, pa da da nešto slično opet neka generacija doživi. Tako da eto naravno žao ostaje ali...

"Voleli bismo da ćerka krene njegovim putem"

Pored svega što je ostalo iza njega u profesionalnom smislu, Andrija će zauvek biti ponosan na jedan deo Marinka koji će zauvek nositi u sebi.

- Meni samom je ostavio jednu predivnu sliku, jednu fantastičnu energiju, jednu žišku koju mi je preneo i koja i dalje u meni gori. To je što mi što mi daje nadu kažem što mi daje nadu da ovaj ipak kada se sve to desi nije baš sve gotovo.

Marinko je iza sebe ostavio ćerku Saru. Andrija kaže da bi voleo da ona jednog dana nasledi oca na daskama koje život znače.

- Ja bih voleo. Ja bih voleo, nažalost nisam je video neko vreme, ona je porasla sigurno. Često se dešava i smatram da od njih dvoje logično bi bilo da ona bude ovaj u nekoj vrsti umetnosti. Ja sad gledam to i po mom Relji, on zaista samo igra, peva i nešto glumi jer je, mislim, nemoguće previše su to jaki geni ukršteni, koji prosto će sigurno uticati na to da, da će ona da se bavi nekom umetnošću.

"Bio je riznica za pesme"

Mileni Vasić se bude prelepe uspomene kada se seti njihovih zajedničkih trenutaka, obojenih smehom i dobrom muzikom.

- On je bio riznica za pesme, riznica da se seti ovaj nekih pesama davno zaboravljenih, šlagera, španskih, francuskih, naših. Ne znam na primer “Ruže su uvele”, koju je Cune pevao, Marinko je to lepše pevao. Eto tu pesmu na primer ovako ću uvek, uvek pamtiti. A druženja su bila zaista mislim klasa je nekako neki saživot četiri godine. Stalno je bio u u đuski i u sreći i u radosti.

Marinkova smrt bila je veliki šok za Milenu.

- Jako je strašno kada generacija odlazi, mislim to je... Neminovan gubitak i strašan šok. Mislim vi u tim godinama kad se ne odlazi nego si u nekoj je l’ tako punoj punoj životnoj snazi. Mislim nekako ništa više nije bilo isto vezano za celu moju klasu, mislim, mislim da... Mi smo bili razoreni stvarno i nikad se više nekako nismo ni ni pokupili niti okupili To je bio zaista jedan jako bolan trenutak. Maki je kao da je najavio neke posle toga strašne odlaske, koji su se nizali zbog neke druge bolesti. Naravno odlazak i Nebojše Glogovca, to je bila jedna strašna stvar. Možda to, njih dvojica to se prosto ne može preboleti i ne može se nadoknaditi taj gubitak. Kažem kad ti ode drug iz klupe, mislim iz klase onda je to stvarno. Ne može to da se nadomesti ničim. Mislim da mi nekako ćemo ceo život trpeti te posledice njegovog odlaska. Too je tragedija bila... Mislim ja sam zato i htela da imamo danas razgovor ovde da bi se setili njega... u njegovim najboljim i plodonostnim danima ovde je igrao predstavu “Šine” i... Iako je Atelje 212 njegova kuća, i ovde su mu se svi jako radovali i fenomenalan je bio tu... Ja sam jako srećna zato što sam nekoliko godina posle toga našla njegovu harmoniku, koju je svirao u toj predstavi i našla sam način i trenutak da je ubacim u svoju predstavu i da je sviram. I to mi je bilo mnogo drago da je eto neko na taj način bio tu...- kaže Milena.

Porodica puna topline

Za nekoga je asocijacija na Marinka bio njegov osmeh, šarm ili vedar duh, a za Milenu...

- Meni je uvek asocijacija za Marinka Bubi, zato što on svoju sestru zove Bubi, i ko god bio kod Marinka kući, na ručku, kod njegovih roditelja, kod njegove sestre u njihovom domu, oni se svi oslovljavaju Bubi, Bubi, Bubi, Bubi. To je jedan najljubavniji i najlepši dom u kome sam ja imala priliku da, da budem. Eto i oni su svi satkani od ljubavi. Zato je to toliko sve i, i i strašno...- kaže Milena.

Madžgaljev kum nam je priznao da ne bi mogao da se odluči da li je više voleo da radi sa Marinkom ili da privatno provodi vreme sa njim.

- Ono što, što je prevashodno bilo vezano za njega je ta lakoća življenja, lakoća igre, lakoća posla. Ne mogu reći da je mana ali on je nekako lako shvatao sve i život i posao i prijateljstvo, što ne znači da nije bio odgovoran, nego jednostavno je sa tom lakoćom življenja donosio tu nonšalanciju kako i u glumi, tako i u muzici, tako i u prijateljstvu... Ali, sigurno znam da je bio jako emotivan, da je osećao stvari, da je imao izraženu intuiciju i tu smo nekoliko puta se i nalazili u tome, kod mene su te osobine izražene. Ali ono što, što, što sam učio od njega je ta konstantna želja za igrom, za maštom i za stvaranjem... I to on je nesebično davao. E to je to je bilo da kažem nešto što me veže za njega i što uvek kad se setim... Kako treba živeti, kako treba raditi, treba se radovati svakom poslu, ako nećeš da se raduješ onda ne treba raditi po cenu...

Žal za velikom prazninom

Dušan nam je otkrio da Marinkova porodica živi sa bolom, ali da imaju razloga da budu ponosni na oca, sina i brata, kakav je bio Madžgalj.

- Sara je sad već velika cura... Da kažem i čitava porodica su zdravo i dobro što je jako drago, ali ipak ta žalost ta i i praznina je velika, međutim, ajde da ne pričamo sad te emotivne stvari koliko da da se radujemo njegovom životu, kroz njegova dela. Tako da, ostaće “Crni Gruja” zauvek, ostaće pozorišne predstave mnoge koje su zapisane, na videu i sve ono što je što je ostalo iza njega, pogotovo pesme, koje su zaista isto fantastične, i koje ljudi i danas pevaju, i kroz nas, njegove najbliže prijatelje, njegove najbliže saradnike, i kolege, će on živeti, dok nas bude.

Marinko Madžgalj imao je samo 37 godina kada je saznao za tešku bolest, ali nažalost bilo je prekasno. Lekari su mu saopštili da mu je ostalo još samo 3 meseca života, koje je on po rečima prijatelja i porodice, preživeo najbolje što je mogao.

Snimao je seriju u Crnoj Gori, išao na hemioterapije i 20 dana pred smrt se krstio u manastiru Ostrog, iako je zbog slabosti to jedva izdržao, što je od mnogih sakrio.

Marinko je sve do poslednjeg dana verovao u svoje ozdravljenje, kao i u pobedu, što je dokazao tada postom na Fejsbuku.

- Prijatelji, mnogo pošte je stiglo. Svi ste tako dragi, ljubazni i puni lepih reči i želja. Hvala vam na svakoj napisanoj reči. Hvala za sve medikamente koje preporučujete. Hvala na željama za brzo ozdravljenje. Potrudiću se da što pre zaigram na sceni, stanem pred filmsku i tv kameru i ponovo budem sa svima vama, a i da zapevam. Volim vas, vaš Maki, napisao je tada.

Nažalost, to se nije desilo. Marinko je sahranjen 29. marta na Novobežanijskom groblju, uz zvuke pesama Jedan dan života, “Mama Huanita”, “Bolujem ja”, “Tiho noći”, i mnoge druge.

Inače, Ognjen Amidžić je izmamio suze na Marinkovom pomenu tako što je skočio u zagrljaj neutešnoj majci.