Sonja praznike dočekuje sama, iako je ceo život posvetila porodici.
Nakon smrti supruga, deca joj ne pružaju ljubav i poštovanje kakvo smatra da zaslužuje.
Bez obzira na sve što je tokom života uložila u porodicu, Sonja (66) danas praznike dočekuje sama. U godinama kada je, kako kaže, očekivala makar malo razumevanja i topline, suočava se sa osećajem da je postala teret najbližima, a ne oslonac kakav je decenijama bila drugima.
Njena ispovest, ispunjena ličnim gubicima, finansijskim odricanjima i emotivnim lomovima, otvara bolno pitanje odnosa između roditelja i odrasle dece. U prazničnim danima, kada samoća najviše boli, jedinu utehu pronalazi u društvu svog malog psa, jedinog bića koje, kako piše, od nje ništa ne traži, a daje joj sve.
"Imam 66 godina, u penziji sam i devet godina sam udovica. Još kao dete naučila sam šta znači ostati bez oslonca jer je mene i mlađu sestru ostavila majka kada smo imale osam i po i šest godina. Srećom, odgajio nas je otac kao samohrani roditelj i dao nam sve što je mogao. Uprkos tom teškom početku, verovala sam u ljubav i porodicu", piše.
Finansije je vodila sama
"Udala sam se sa 31., iz ljubavi, ali me suprugovi roditelji nikada nisu prihvatili jer sam bila sedam godina starija od njega. Ipak su nam dali deo kuće, ali samo da svet ne bi rekao da zvrji prazna, a sinu je danas ne daju na korišćenje. Tu kuću sam od početka obnavljala uglavnom ja, jer sam radila dok je suprug još studirao. Nažalost, moj muž je dozvolio roditeljima da se mešaju u naš život, što je negativno uticalo i na brak i kasnije na decu", objašnjava sled događaja.
Otkriva i da je godinama bila u kreditima, prodala vredno zlato, brod i vez, sve kako bi porodica preživela.
"Suprug se, uprkos trudu, nikada nije u potpunosti profesionalno ostvario. Briga o porodici uglavnom je pala na mene - finansijski, organizaciono i emotivno. Školovala sam decu, vodila ih u muzičku školu, na treninge odbojke i rukometa, u školu stranih jezika, a sve bez ikakve podrške. Istovremeno su me omalovažavali i šikanirali uz stalne komentare da živim u njihovoj kući, iako sam sve finansirala", piše Sonja.
"Ostala sam sama, bez podrške"
Brak je, ističe, s godinama postao neizdrživ, ali sa jednom platom i dvoje male dece nije imala ni novca ni snage da ode.
"Posle 26 godina braka, suprug je iznenada preminuo. Deca su tada imala 19 i 21 godinu. Bio je to strašan šok, tim veći jer mi je godinu dana ranije umrla i sestra. Ostala sam sama, bez podrške, opterećena dugovima. Obrt pokojnog muža preuzela je ćerka i dala ga svom bivšem dečku, uz tvrdnju da sam nesposobna. Istina je da sam bila slomljena. Trebalo mi je više od dve godine da se makar delimično oporavim", opisuje.
Posle 30 godina napustila je kuću i pokušala da započne novi život sa drugim čovekom, ali se to, kako iskreno piše, pokazalo kao greška.
"U međuvremenu je umro i moj polubrat, a na nagovor dece preselila sam se u mali deo njegove kuće, koji sam nasledila. Ranije sam svoju polovinu stana, koju sam nasledila od oca, prepustila sestri i njenoj deci, koji danas sa mnom uopšte ne komuniciraju. Živim sama sa prosečnom penzijom, uprkos 43 godine radnog staža. Vraćam kredit, u procesu sam etažiranja kuće i sve plaćam sama", otkriva.
Novu godinu i Božić provodi sama
"Novu godinu sam provela sama a i Božić ću. Prema mišljenju moje dece, ja sam egoistična i tražim poseban tretman. Sin me jeste pozvao, ali pod uslovom da ne dovedem svog malog psa u kuću u kojoj sam živela i radila punih 30 godina, u koju sam uložila pola života. U toj kući za mog psića nema mesta, dok tamo žive njegove tri mačke. Odbila sam taj uslov jer se puca, a psić se boji.
Napominjem da se već više od šest meseci sama borim sa herpes zosterom, sama sa užasnim bolovima, bez ičije pomoći. Danas bol donekle popušta, ali neuropatske tegobe i dalje ostaju. Teško je kada shvatiš da si dao sve i da nemaš pravo da očekuješ ništa, jer došlo je vreme kada samo roditelji moraju da vole i da se žrtvuju, dok deca to ne moraju - oni imaju svoj život i greh je očekivati pomoć i razumevanje od njih, a o ljubavi da i ne govorim. Zato biram samoću i praznike ću provesti sa svojim psićem”, zaključuje svoje pismo penzionerka Sonja.
