Raketa N1 predstavljala je ambiciozan sovjetski projekt za sletanje ljudi na Mesec.
Neuspešna lansiranja rakete N1 dovela su do zatvaranja programa 1974. godine.
Sovjetski program letova na Mesec započeo je uspehom bespilotnih letelica serije Luna, koje su tokom pedesetih i šezdesetih godina donele prve podatke o Srebrnom globusu. Te misije bile su odgovor na izazov Hladnog rata, u kojem je SSSR želeo da pokaže svetu svoju tehnološku nadmoć posle uspeha lansiranja Sputnjika 1957. godine. Sondama Luna, koju je projektovao Sergej Koroljov - genijalni inženjer i vizionar sovjetskog svemirskog programa - zadatak je bio da prikupe informacije o površini Meseca, njegovoj okolini i uslovima koji bi omogućili sletanje čoveka.
Prvi veliki korak u SSSR dogodio se 2. januara 1959, kada je Luna 1 postala prvi objekat koji je čovek napravio i koji je napustio Zemljinu gravitaciju. Letelica je promašila Mesec za samo 6 000 km, ali je njen let otkrio postojanje sunčevog vetra - struje naelektrisanih čestica koje potiču od Sunca i utiču na svemirski prostor oko Zemlje i Meseca. Ovo otkriće pomoglo je naučnicima da shvate zašto Mesec nema magnetno polje koje bi ga štitilo od Sunčevog zračenja - što je postalo ključno za planiranje budućih misija s posadom.
Sledeće misije, poput Lune 2 u septembru 1959, bile su još uspešnije - ta sonda je kao prva u istoriji udarila u površinu Meseca. Taj udar, registrovan radarima na Zemlji, podigao je moral sovjetskih naučnika i doneo dragocene podatke o sastavu i čvrstini mesečevog tla. Ipak, nisu sve misije bile savršene: Luna 3 je iste godine snimila po prvi put nevidljivu, "tamnu" stranu Meseca, ali su tehnička ograničenja uticala na loš kvalitet snimaka. Uprkos manama, te pionirske sonde, često pravljene u žurbi, postavile su temelje za ambiciozniji plan - slanje čoveka na Mesec.
Početak trke sa Amerikom
Godine 1961, samo mesec dana nakon istorijskog leta Jurija Gagarina, sovjetske vlasti su zvanično objavile cilj: sleteti na Mesec pre Sjedinjenih Država. U to vreme Amerikanci su već pokrenuli program Apollo, što je dodatno raspirilo trku u naoružanju i prestižu. Koroljov je 1959. pokrenuo projekat rakete N1, a punu finansijsku podršku dobio je 1962, nakon Gagarinovog uspeha. Raketa N1, visoka preko 100 m i sa 30 motora u prvom stepenu, trebalo je da postane sovjetski odgovor na američki Saturn V.
Tehnološko čudovište
N1 je bila tehnološki kolos - teška 2.750 tona, sposobna da ponese dvosed na orbitu oko Meseca, odakle bi jedan kosmonaut sleteo na površinu. Za razliku od Saturna V, koji je imao pet ogromnih motora F-1, N1 je koristila 30 motora NK-15, što je stvaralo velike probleme sa sinhronizacijom, vibracijama i pouzdanošću. Nedostatak punih zemaljskih testova, birokratske prepreke i pritisak vremena doveli su do katastrofalnih posledica.
Prvi pokušaj lansiranja 3. jula 1969. završio se eksplozijom svega 68 sekundi nakon poletanja - raketa je pala nazad na lansirnu rampu i detonirala snagom od oko 7 000 tona TNT-a, uništivši čitav kompleks. Samo 12 dana kasnije, Armstrong je sleteo na Mesec. Drugi let 1971. godine propao je zbog gubitka kontrole, a poslednji, 23. novembra 1972, završio se eksplozijom posle 105 sekundi. Time su sovjetski snovi o Mesecu definitivno nestali.
Zašto SSSR nije stigao do Meseca?
Smrt Sergeja Koroljova 1966. godine dodatno je oslabila program. Njegov naslednik, Vasilij Mišin, nije uspeo da održi Koroljovljev autoritet ni da reši tehničke probleme. Nakon četiri neuspešna lansiranja, SSSR je 1974. godine ukinuo projekat N1. Ipak, iskustvo i tehnologije nisu bile uzalud: motori NK-33, razvijeni za N1, kasnije su korišćeni u ruskim raketama Sojuz i čak u nekim američkim projektima.
Danas ostaci jedne od raketa N1 stoje u muzeju u Bajkonuru - rđavi, ali veličanstveni svedoci sovjetskog inženjerskog idealizma. Njena priča podseća da svemirska trka nije samo bila borba za prestiž, već i ogled ljudske upornosti: Mesec je ostao nedostižan za Sovjete, ali su njihovi neuspesi postali lekcije koje su oblikovale budućnost svemirskih istraživanja.
