Pokušavao je da zaštiti svoju decu i stvori što normalniji život u nenormalnim uslovima.
Nestašica dostupnih stanova i visoke kirije u Švajcarskoj dodatno otežavaju situaciju.
Pedestogodišnji Thomas L. iz Berna nikada nije verovao da bi mogao završiti u prihvatilištu. "Mislio sam da je to uvek bar delimično nečija sopstvena krivica. Danas stvari vidim drugačije“, kaže on. Preko godinu dana živeo je sa dvoje tinejdžera u jednoj maloj sobi od 15 kvadrata, bez sopstvenog kupatila. Iako je izgubio gotovo sve, nije izgubio odnos sa decom, polovina nedelje pripada njemu, druga njihovoj majci.
Nakon razvoda Thomas je morao hitno da se iseli, ali nije mogao naći stan u Bernu, gde zbog zajedničkog starateljstva mora ostati blizu majke dece. Istovremeno je doživeo profesionalni slom: kao samostalni zanatlija ostao je bez posla. "Identifikovao sam se sa radom, a onda sam preko noći ostao bez njega.“ Кrenula je, kako kaže, "spirala" odnosno miks osećaja stida, depresije, finansijskog kolapsa i raspad braka.
U Švajcarskoj, jednoj od najbogatijih zemalja sveta, nestašica dostupnih stanova gura ljude u teške situacije. Thomas je morao u prihvatilište Armije spasa, gde borave i zavisnici i ljudi sa ozbiljnim problemima. Decu je štitio najbolje što je mogao: kupali su se kasno uveče, izbegavali hodnike, a kuhinju su koristili samo uz posebnu dozvolu jer se njegova ćerka "osećala nelagodno pod tuđim pogledima“. Prijateljima i porodici ništa nije rekao – iz čistog stida.
"Sklonište nije mesto za decu"
Simon Bucher iz Armije spasa otvoreno kaže da je situacija alarmantna: "Sklonište nije pogodno za duži boravak dece. Nedostaje privatnosti, što je posebno važno u periodu odrastanja.“ Dodaje da se sve češće radi o kombinaciji sistemskih prepreka, premalo stanova, visoke kirije, duge liste čekanja – i ličnih kriza koje treba stabilizovati.
Thomasova deca nisu želela da dovode prijatelje u sklonište. On je pak pokušavao da napravi normalan život u nenormalnim uslovima: zajednički TV, neka rutina, malo privatnog prostora. "Želim da ih zaštitim najbolje što mogu“, ponavlja više puta.
Našao dom pred praznike
Thomas radi tri dana nedeljno kako bi se vratio na tržište rada. Odrekao se alimentacije koju je mogao dobijati od bivše supruge: "U ovakvoj situaciji ne treba udarati čoveka dok je na dnu“, kaže, iako danas priznaje da nije siguran da je to bila pametna odluka.
Ipak, sve njegove prijave za stan više od trideset bile su odbijene. Čak i uz garanciju socijalne službe da će plaćati kiriju, niko nije želeo da mu izda stan. Krajem novembra bio je, kako kaže, „očajan“.
A onda, nekoliko dana pre Božića, stigao je poziv koji mu je promenio život. Privatni stanodavac odlučio je da mu da šansu. Nakon više od godinu dana u jednoj sobi, Thomas i njegova deca konačno imaju svoj dom. "Ne možemo zamisliti lepši božićni poklon“, rekao je drhtavim glasom.
Njegova priča postala je simbol realnosti koju Švajcarska retko vidi, da i u najbogatijim sistemima postoje porodice koje žive na ivici, čekajući na samo jednu priliku da ponovo počnu iz početka.
(tagesanzeige)
