Helena je identifikovala znakove burnouta nakon godina života u stresnim okolnostima.
Njeni simptomi uključivali su iscrpljenost, smanjenje koncentracije i emotivni prazninu.
Mnogi ljudi danas se teško nose sa svim obavezama koje imaju tokom dana. Nekad ih opterećuje novac, nekad porodica, a nekad posao. I tako u krug. Tako je bilo i sa Helenom koja je do tridesete godine živela ubrzanim tempom, kao i većina ljudi u regionu.
Posao joj je bio važan, odgovornost nešto što se podrazumeva, a odmor luksuz koji se stalno odlaže. Bila je funkcionalna, uspešna i uvek dostupna – sve dok telo i um nisu stali.
"Dugo sam sebi govorila da sam samo umorna. Da mi treba vikend, godišnji odmor, malo sna. Nisam shvatala da se ne radi o običnom umoru", rekla je Helena.
Prvi znaci dolazili su postepeno
Prvi znaci dolazili su postepeno. Nije to bio jedan dramatičan trenutak, već niz sitnih promena koje je ignorisala. Teže se budila, sve joj je brže išlo na živce, a koncentracija je nestajala.
"Radila sam isto što i ranije, ali kao da sam svaki zadatak gurala uzbrdo. Svaki mejl me je iscrpljivao, svaki sastanak bio napor", ističe ona.
Najviše ju je zbunjivalo to što nije bila tužna u klasičnom smislu.
"Nisam plakala, nisam bila depresivna. Samo prazna. Kao da je neko ugasio struju", objašnjava ona za Dnevno.hr.
Trenutak kada više nije mogla dalje
Prekretnica se dogodila na poslu, tokom potpuno običnog dana.
"Sedela sam ispred ekrana i nisam mogla da započnem ni najjednostavniji zadatak. Srce mi je lupalo, ruke su se tresle, a u glavi je bila panika. Tada sam prvi put pomislila da nešto ozbiljno nije u redu", govori. Otišla je kod lekarke, a ubrzo potom i na bolovanje – odluku koju je, kako kaže, najteže donela.
"Imala sam osećaj da sam slaba, da odustajem. Danas znam da je to bila prva pametna odluka koju sam donela za sebe", priznaje.
Na preporuku lekarke započela je psihijatrijsku obradu, a potom i psihoterapiju. Prvi razgovori bili su emocionalno teški, ali i oslobađajući.
"Prvi put sam naglas rekla: ne mogu više. I to me je istovremeno slomilo i olakšalo", otkriva.
Dijagnoza burnouta bila je, kaže, šok, ali i objašnjenje.
"Opisali su me savršeno – visoko funkcionalna, odgovorna, ali potpuno iscrpljena. Shvatila sam da nisam 'slaba', već da sam godinama ignorisala granice", nastavlja.
Danas zna da stane – pre nego što pregori
Bolovanje je trajalo duže nego što je očekivala. U početku ju je mučila griža savesti.
"Imala sam osećaj da svi drugi idu dalje, a ja stojim. Da kasnim u sopstvenom životu", govori. Psihoterapija ju je naučila nečemu što ranije nije znala – kako se zaista odmarati.
"Shvatila sam da odmor nije samo ležanje. Mene pune tišina, šetnje bez cilja, isključen telefon, dan bez produktivnosti", priznaje.
Danas ponovo radi, ali potpuno drugačije. Svesnije i sporije. "Više ne idem do kraja po svaku cenu. Kada osetim da me posao počinje iscrpljivati, stanem. Ne čekam da se slomim", ističe Helena.
"Nije sramota uzeti bolovanje i potražiti pomoć"
Burnout ju je, kaže, naučio nečemu što ranije nije imala – brizi o sebi bez osećaja krivice.
"Naučila sam kako da punim baterije. I da odmor nije nagrada, već potreba", poručuje ona.
Na kraju ima jednostavnu, ali važnu poruku:
"Ako se pitate da li je normalno da vam je sve teško – verovatno nije. I nije sramota uzeti bolovanje, potražiti pomoć i priznati da ne možete. Sramota je ignorisati sebe dok potpuno ne nestanete."
