Primetivši da mnoga siromašna beogradska deca, tokom leta, ostaju kod kuće, za razliku od bogate koja su letovala u banjama, na moru i jezerima, dr Radoje Vukadinović, beogradski lekar i osnivač Društva za očuvanje narodnog zdravlja, dr Slobodan Ribnikar i dr Vojislav Kujundžić, 7. oktobra 1903. godine, iznose predlog da se za "beogradsku siromašnu i slabunjavu decu" podigne letnji sanatorijum.
Ideja je bila da se "slabunjava" i nerazvijena prestonička deca uzrasta od 6 do 12 godina, primaju na dnevni boravak u prirodi, i da uz dobru hranu i ostalu negu, igrom i zabavom na svežem vazduhu, i pod nadzorom lekara, oporave i ojačaju.
Odmah se krenulo u traganje za pogodnim mestom za letnjikovac. Obišli su sve šume oko Beograda, gledali ih i razmatrali, pa im se Košutnjak učinio kao najpogodniji.
Baš to zemljište je pripadalo kralju Petru koji je čuvši predlog pomenutih lekara već 15. novembra, 1903. godine, sklonio ogradu, poklonio im traženo imanje i 3.000 dinara za početak rada.
Već u rano proleće 1904. na Košutnjaku se podiže prvi paviljon dužine 15, a širine 6 metara, kako bi se deca u slučaju nepogode imala gde sakriti, a tokom leta iste godine, prvih dvadeset petoro dece je primljeno u letnjikovac da bi se ta brojka već narednih godina značajno uvećala, pa je 1905. bilo 90, 1907. preko 150, 1908. 230, a 1912. čak 354 mališana.
Deca koja su boravila u ovom letnjikovcu bila su "slabunjava" i malokrvna, većina njih je imala uvećane limfne žlezde oko vrata, mišiće mlitave i sitne, a opšti izgled bledunjav, što je jasno govorilo da su im higijenski uslovi života bili vrlo loši, a ishrana nedovoljna.
Kako se navodi u knjizi "Nestvarno, a stvarno", rezultati boravka u letnjokovcu su bili očaravajući. Već nakon prvog meseca provedenog na vazduhu, uz igru, učenje, pojačanu ishranu i pažnju lekara, krvna slika im se u proseku poboljšala za 40 odsto, a na telesnoj težini su dobili između jednog i dva kilograma.
Briga o ovoj deci je bila nestvarna, pored učiteljica, trojica lekara su svakodnevno boravila u lenjikovcu, koji se iz godine u godinu proširivao i dograđivao, uvođene su najsavremenije metode psihofizičkog oporavka u prirodi, razne vežbe i igre, a 1911. rukovodioci letnjikovca su čak ogradili parče poljane, navukli vagon kolubarskog peska i napravili veštačku plažu gde su se deca svakodnevno, u sklopu obaveznog tretmana, odmarala i sunčala, i iz letnjikovca izlazila "znatno oporavljena u snazi i krvi".
O popularnosti letnjikovca za "slabunjavu" decu na Košutnjaku govori i pesma koja se u narodu recitovala:
"Milosrdni, blagorodni ljudi, čija srca duh hrišćanstva zlati, leče ovde, slabe dečje grudi, Bog neka im za tu ljubav plati".
