Festival Madone Brune u Materi i festa hvatača zmija u Kokulu prikazuju snažan spoj religije, lokalne istorije i paganskih običaja.
U Marostiki se priređuje partija šaha sa živim figurama, inspirisana legendom o viteškom nadmetanju za ruku lepe devojke.
Na tipičnoj italijanskoj razglednici nalazi se tanjir paste, Vespa, Koloseum, obrisi Toskane, Venecije i Firence. Ali ispod tog poznatog lica krije se jedna drugačijaItalija - neobuzdana bučna, pomalo divlja, starija i nešto čudnija nego što bi turista na prvom putovanju mogao da pretpostavi.
To je Italija trgova koji se na jedan dan pretvaraju u bojišta, procesija koje počinju pre zore, svetaca koje narod slavi na načine koji iz daljine deluju potpuno neverovatno, i srednjovekovnih igara koje su preživele vekove jer ih gradovi ne doživljavaju kao predstavu, već kao deo sopstvenog identiteta.
Ovo su najčudniji, najsmešniji, haotični, i pomalo bizarni spektakli Italije: festivali, borbe, igre i događaji koji se teško mogu svrstati u bilo šta uobičajeno.
Bitka pomorandžama u Ivreji (La Battaglia delle Arance)
Organizatori Bitke pomorandžama nazivaju je najstarijom borbom hranom, i ona služi kao podsetnik na nepobediv duh grada i borbu za slobodu od tiranstva.
Prema legendi, pobunu je povela mlada Violeta, mlinareva ćerka, a narod Ivreje danas simbolično predstavljaju pešački timovi golorukih „arancera“, koji na gradskim trgovima zasipaju pomorandžama „vojsku“ feudalca - borce na konjskim zapregama, zaštićene maskama i opremom nalik oklopu.
Sve se odigrava tokom istorijskog karnevala u Ivreji, u Pijemontu: pomorandže lete sa svih strana, udaraju o štitnike, pucaju pod nogama, trgovi se pretvaraju u narandžastu kašu, a učesnici iz bitke izlaze ulepljeni i ponosni, kao da su ponovo odbranili čast grada.
Iako deluje kao haos bez pravila, za lokalce je ovo ozbiljan ritual. Postoje timovi, zone za borbu, povorka, likovi karnevala, čitava dramaturgija priče o pobuni, slobodi i građanskom ponosu. Bez brige, hrana nije protraćena: organizatori navode da se koristi voće koje nije podobno za ishranu, a ostaci se skupljaju i odvoze na kompostiranje.
Šah sa ljudskim figurama u Marostiki (Partita a Scacchi di Marostica)
Samo bez krvoprolića, naložio je guverner za čiju su se kćer nadmetala dva plemića.
Prema legendi, u 15. veku su se u Lionoru, kćer venecijanskog guvernera Tedea Parisia, smrtno zaljubili Vieri de Valonara i Rinaldo d’Angarano, i izazvali jedan drugog na dvoboj. Međutim, devojčin otac nije želeo da bilo ko gine, već je naredio da se dva plemića sukobe na šahovskom polju - i to ne bilo kakvom: igra se imala odigrati na gradskom trgu, a umesto figura, igraće živi ljudi. Od svega je priređen veseo spektakl, a pravih gubitnika nije ni bilo: pobednik šahovske partije osvojio je Lionorinu ruku, a drugom igraču pripala je njena mlađa sestra Oldrada. Sve je proslavljeno uz muziku, vatromet i ples.
Partija šaha sa živim ljudima se i danas priređuje na svake dve godine, kao uspomena na lepu ljubavnu priču sa srećnim krajem. Na Piazza degli Scacchi, u događaju učestvuje preko 650 kostimiranih igrača, i to je pravi teatar sa spektakularnom produkcijom i veličanstvenom atmosferom. Amfiteatar za gledalište prima oko 3600 ljudi.
Istorijski fudbal u Firenci (Calcio Storico)
Za razliku od ljubavne partije šaha, ovaj sport je i te kako krvav - zapravo, navodi se da svake godine dosta igrača završi s povredama, u bolnici, a neki čak i na sudu.
Ipak, to ne smanjuje popularnost brutalnog firentinskog “istorijskog fudbala”. Na najveći trg u Firenci, Piazza Santa Croce, istovari se do sto tona peska u pripremi za partiju koja se održava svakog 24. juna. Učestvuje četiri tima (Beli, Plavi, Crveni i Zeleni) sa po 27 igrača; dva igraju partiju od 50 minuta u kojoj je cilj ostvariti što više poena ubacivanjem lopte u protivničku mrežu - a sredstva se ne biraju, i sve je dozvoljeno u igri koja je miks fudbala, ragbija, rvanja i ulične tuče. Pravila ovog šesnaestovekovnog sporta dozvoljavaju udarce, šutiranje, obaranje, ali ne i zamene.
Festival Madone Brune u Materi (Festa della Bruna)
Madonna della Bruna je svetica zaštitnica mesta Matera, a njen festival, koji se svake godine održava 2. jula, za stanovnike je najemotivniji i najdramatičniji dan u godini. Matera tada od ranog jutra do kasno u noć živi u ritmu procesija, muzike, molitvi, konjanika, svetla, vatrometa i uzbuđenja koje raste ka jednom neobičnom završnom činu.
U središtu proslave je raskošna kočija koju umetnici prave od papirmašea svake godine. Ona uveče prolazi kroz grad kao pokretna pozornica, ukrašena, svečana i skoro nestvarna, dok nosi statuu Madone della Brune. Pre nego što se sve završi, kočija pravi tradicionalna tri kruga kod katedrale, kao simbol zaštite grada, a zatim dolazi trenutak koji onima koji nisu lokalci verovatno deluje potpuno neshvatljivo: narod uništava kočiju lomeći je na sitne komade.
Taj završni čin zove se „strazzo“ i nije puko uništavanje, već ritualno deljenje delova svete kočije koji se čuvaju kao dragocena uspomena na praznik i zaštita. Kada se poslednji delovi razgrabe i grad se konačno malo smiri, nebo iznad Matere osvetli vatromet.
Festival hvatača zmija u Kokulu (Festa dei Serpari di Cocullo)
Ako se plašite zmija, ovaj festival možda nije za vas.
U malom mestu Kokulo u Abrucu, svakog 1. maja održava se Festa dei Serpari, praznik posvećen Svetom Domeniku, zaštitniku od ujeda zmija i zubobolje.
Kroz selo se u procesiji nosi statua sveca, prekrivena živim zmijama - one nisu otrovne, i o njima se posebno vodi računa. Hvatači zmija, takozvani „serpari“, prikupljaju ih ranije u okolini, čuvaju ih do praznika, a zatim ih nakon proslave vraćaju u prirodu. Vernici prilaze, dodiruju statuu, neki dodiruju i zmije, a ceo događaj spaja katoličku pobožnost sa mnogo starijim, paganskim slojevima tradicije, koji se vezuju za stare marsijske običaje i kult boginje Angicije, zaštitnice od zmijskog otrova.
Italija je potvrdila svoje učešće na specijalizovanoj izložbi Ekspo 2027 Beograd. Posetite njihov paviljon i otkrijte autentične priče, kulturu i inovacije koje predstavljaju svetu.
