Šta je ono nešto, samo naše?
Poći na kratko večernje piće, a kući se vratiti tri sata kasnije nego što ste planirali, sa druge lokacije i novim prijateljima za ceo život koji su u telefon upisani krajnje enigmatično, po nekoj internoj šali koju ste samo vi razumeli te večeri. U Novom Pazaru, „samo kratka kafa” na Korzou lako se protegne do kasno; u Nišu se razgovor produži kraj Nišave, a u Novom Sadu na Keju. Svaki grad ima svoja mesta na kojima planovi prestaju da budu važni, jer je baš dobro tu gde ste i s kim ste. “You had to be there” - tamo gde se u jednom trenutku čuje muzika i smeh, a već u sledećem automobilske trube ili trubači; neko besni, neko se veseli.
Jedno takvo veče uzrokovalo je kašnjenje na posao sredom ujutru. Tamara je sela u taksi, i sačekala je jedina stvar poznatija od neplaniranog izlaska s produžecima i divnim, novim ljudima: gužva. Po ovdašnjem računanju vremena, stići na posao na vreme izvodljivo je samo ako dom napustite u vrlo preciznom vremenskom intervalu i na vašoj putanji se ne nađu nikakvi radovi, i nijedna kola ostavljena “na sva čet’ri na minut, samo da neko nešto završi”. Čak iako krene na vreme, Tamara očekuje neočekivano.
Tamara uvek pri ruci ima svoj scenario i Cedevitu da se osveži. Vreme ludo, saobraćaj još luđi, i teško je pronaći momenat za kratak predah.
Ali i ta gužva ume da ima ono nešto posebno, naročito kada vas vozi komšija, poznanik iz kraja ili taksista koji već posle pola rečenice zna čiji ste i kuda ste krenuli. Dok se automobil pomera brzinom pešaka, stiže razmena lokalnih pikanterija: gde su baš jutros raskopali ulicu, kod kog kružnog toka svi gube strpljenje, ko je ponovo parkirao gde mu mesto nije i, naravno, zašto vremenska prognoza nikada ne pogodi baš kada joj poverujete. A uvek se provuče i ona lokalna istina koju svaki grad ima u svojoj verziji: „Ovi iz grada pored baš ne znaju da voze”.
Tamara shvata da je u redu da se zavali u sedište, osveži gutljajem punim vitamina i prepusti saobraćajnoj nužnosti. Na kraju, svi koji je čekaju moraju putovati istim mestom, i jedno kratko “ja se izvinjavam, saobraćaj…” umesto pozdrava naići će na razumevanje svih kolega. Neko drugi verovatno kasni još više.
A na poslu - sve je bitno i sve je hitno, i mora biti gotovo juče. Pauza se obično ne uzima dok spoljne okolnosti ne narede. Za naše ljude često važi da su, diplomatski rečeno, intenzivni, pa tako bude i kod Tamare na snimanju: svaka sitnica je varnica za eksploziju i svaki problem deluje kao smak sveta.
Bitno je znati kada stati, i Tamara je osoba koja zna kada je vreme da se sakrije i iskulira s Cedevitom, makar na pet minuta. Nekome je to krug na novosadskom Keju ili kratko zadržavanje na Štrandu, u Nišu možda trenutak meraka kraj Nišave, u Kragujevcu predah uz Bubanj, u Somboru hlad bođoša, a u Pirotu šetnja Kejom.
Pet minuta se lako pretvori u petnaest, jer se uvek naiđe na nekoga za kratko „gde si, šta ima?”. Kod nas se, uostalom, na posao često žali nadugačko i strastveno, kao da se svakog dana gasi novi požar, dok se istovremeno sve završava ozbiljno, predano i kako treba. I koliko god ponekad bio naporan, taj živi, glasni, pomalo nepredvidivi ritam naših gradova ipak ima nešto što ne bismo menjali ni za šta na svetu.
I tako, dan za danom, usklađujemo posao, obaveze i potrebu za predahom. Kada konačno stigne vikend, Tamara seda s drugaricom kraj obale da pretresu nedelju za njima: pričljivog taksistu, usplahirenog reditelja, novu ulogu i nove ljubavne nevolje. Subotom se, uz čašu hladne Cedevite, gasi i najburniji emotivni požar - a prijateljica najavljuje i da je nova romansa na pomolu. Jedan gutljaj menja perspektivu.
Nedelja jutro je Tamarina dragocena prilika da stiša svet oko sebe i malo se poneguje u miru. Usporena jutarnja rutina tako prija: maska na kosi i licu, Cedevita u ruci…
Međutim, svet ima druge planove. U zgradi iznad nje neko, po svemu sudeći, seli sav nameštaj iz jedne sobe u drugu, dok bušilica jasno poručuje da je baš nedelja idealan dan za renoviranje. U nekoj drugoj ulici, ista scena imala bi drugačiju zvučnu kulisu: kosilica koja kreće čim otvorite oči, motorna testera iz susednog dvorišta ili komšijski roštilj čiji miris neumoljivo menja sve planove za ručak.
U svakom kraju postoji neko ko je oran za akciju baš kada ste vi rešili da usporite: komšinica koja bi samo nešto da pita, neko ko trubi ispred kapije, interfon koji zveči u najnezgodnijem trenutku, a deca k’o deca, imaju svoja pitanja, prohteve i potrebe.
Mir možda neće trajati koliko je Tamara planirala, ali i u toj nedeljnoj graji postoji nešto prisno i sasvim naše.
Ostaje samo da se Cedevita podeli s najmilijima i uživa u trenutku. Za Tamaru, i haos, i nemir, i kašnjenje, i posao, nose ono nešto.
