Kada strahujemo za sopstveni život ponašamo se nerazumno i opasno. Gotovo svake godine negde u svetu izbije masovna panika koja dovede do velikog broja žrtava. Prošle godine, 24. septembra, u okolini Meke u stampedu je poginulo 2.300 hodočasnika. Mehdi Musaid sa Instituta za istraživanje obrazovanja “Maks Plank” u Berlinu, analizirao je ponašanje ljudi u bekstvu pomoću virtuelnih prostora na kompjuteru. U specijalizovanom časopisu “Interfejs” on i njegove kolege objašnjavaju rezultate eksprimenta.
“Ako se nađete u masi ljudi koji vas guraju i ne možete tek tako da se izvučete, treba da znate da je najopasnije na mestima gde se nalaze čvrste prepreke, kao što su zidovi i stubovi, objašnjava Musaid, stručnjak za katastrofe izazvane masovnom panikom. Ljudi pored takvih mesta prvo će se povrediti ako su okruženi gomilom ljudi koji se guraju.
Druga preporuka glasi: “Trudite se da ostanete na nogama! Ako padnete, preti vam opasnost da vas drugi, koje takođe guraju, nehotice zgaze i povrede”, kaže ovaj stručnjak.
Znanja o ponašanju ljudi u opasnosti ograničena su jer iz etičkih razloga nije moguće sprovesti eksperimente. Jedino što naučnici imaju na raspolaganju jesu video-snimci nesreća uzrokovanih masovnom panikom, kao što je, na primer, “Parada ljubavi” u Duizburgu ili incident u Meki 2006. godine. Neki naučnici na osnovu njih prave kompjuterske modele koji simuliraju ponašanje ljudi. Tim naučnika okupljen oko Musaida izabrao je drugi put: njihovi ispitanici su sedeli za računarima i trčali kroz virtuelne kuće u kojima je izbio požar.
“Kada su uspaničeni, ljudi u virtuelnom svetu ponašaju se slično kao u stvarnosti”, kaže Musaid. Ispitanici imaju vremensko ograničenje, pa su u tom smislu pod stresom. Za napuštanje zgrade imaju malo vremena koje se prikazuje na ekranu. Pritisak na učesnike eksperimenta dodatno se pojačava time što im se oduzima 20 evra od honorara ako ne pobegnu u predviđeno vreme. “Verujemo da u takvom virtuelnom okruženju možemo da simuliramo ekstremne situacije”, kaže naučnik.
Postoji više činilaca koji dovode do nesreće. “Sada smo već upoznati sa faktorima rizika. Veoma je važno sprečiti kretanje mase ljudi u suprotnim pravcima”, dodaje on, jer oni “posmatrano sa aspekta fizike, dovode do trenja i povećaju gustinu”. Po svaku cenu treba izbegavati prepreke, kao što su stubovi i uska grla, kao i nagle promene smera kretanja.
Naučnici su dugo verovali da se ljudi u velikoj gužvi brzo uspaniče i izgube kontrolu, ali su Musaid i njegov tim tokom analize video-materijala ustanovili da nije uvek tako. “Često možete videti ljude kako pomažu jedni drugima, čak i ako im je sopstveni život ugrožen. Naravno, postoje i panične reakcije, ali ne samo one”, kaže naučnik.
Da li svakog može da spopadne panika?
“Primetili smo da sebični ljudi u opasnosti postaju još sebičniji. Guraju se i žele prvi da se izvuku”, kaže Musaid. “Nasuprot njima, nesebični judi u ekstremnim situacijama postaju još spremniji da pomognu. Takoreći, žrtvuju se da bi pomogli drugima. Izgleda da u ekstremnim situacijama karakterne osobine čoveka postaju još izraženije”, zaključuje Musaid.
