Američki LNG trenutno dominira tržištem evropske energije
Povratak ruskog gasa bi mogao izazvati unutrašnje nesuglasice u EU
Posle gotovo četiri godine rata u Ukrajini i godinu dana nove administracije u Vašingtonu, energetska mapa Evrope ponovo se pomera. Gas, koji nikada nije prestao da bude geopolitičko oružje, vraća se u centar globalne igre – sa pitanjem koje sve glasnije kruži Briselom: šta će se dogoditi ako dođe do mirovnog sporazuma koji podrazumeva i redefinisanje odnosa sa Rusijom?
Evropska unija je početkom decembra ponovila raniju odluku da do 2027. godine u potpunosti obustavi uvoz ruskog gasa i postepeno eliminiše rusku naftu. Odluka je predstavljena kao istorijska i strateški nepovratna. Ipak, realnost na tržištu energenata pokazuje da je energetska tranzicija sve osim jednostavna – naročito u scenariju političkog smirivanja sukoba na istoku Evrope.
Američki LNG, ruski gas i evropske kontradikcije
Jedno od ključnih pitanja jeste kako bi eventualno „otvaranje vrata“ ruskom gasu bilo usklađeno sa masovnim uvozom američkog LNG-a. Sjedinjene Američke Države već su najveći snabdevač Evrope tečnim prirodnim gasom, a samo u prvih devet meseci ove godine u evropske terminale stiglo je oko 40 milijardi kubnih metara američkog LNG-a – više od 60 odsto u odnosu na isti period prošle godine.
Uz to, EU se obavezala na kupovinu američke „energije“ u vrednosti od čak 750 milijardi dolara tokom tri godine, u okviru šireg dogovora koji je uključivao i trgovinske ustupke. Povratak ruskog gasa, čak i u ograničenim količinama, otvorio bi pitanje ekonomske racionalnosti: ruski gas je i dalje jeftiniji od LNG-a, što bi moglo produbiti unutrašnje podele unutar Unije, posebno između istočnoevropskih zemalja poput Mađarske i Slovačke i velikih potrošača u zapadnoj Evropi.
Istovremeno, Moskva već traži alternativne izlaze. U slučaju delimičnog ukidanja sankcija, spekuliše se o mogućem povratku zapadnih energetskih kompanija u projekte na Arktiku i Dalekom istoku, ali i o dodatnom preusmeravanju gasa ka Aziji.
Kina kao tihi pobednik energetske krize
Dok Evropa balansira između politike, tržišta i bezbednosti, Kina se pozicionira kao najveći dugoročni dobitnik. Rusija je danas energetski znatno zavisnija od Pekinga nego pre rata, a projekat „Snaga Sibira 2“, kapaciteta 50 milijardi kubnih metara godišnje, dodatno učvršćuje tu asimetriju.
Kina je, prema dostupnim informacijama, obezbedila izuzetno povoljne uslove – cene bliske domaćim ruskim tarifama i fleksibilne obaveze preuzimanja gasa. Time ne samo da smanjuje sopstvenu zavisnost od LNG-a, već dobija moć da balansira između ruskog gasa i globalnog tržišta, utičući na cene i tokove širom sveta.
U toj novoj energetskoj arhitekturi, Kina postaje ono što je Saudijska Arabija bila u zlatnim godinama nafte – ključni „swing“ igrač. Paradoksalno, upravo to predstavlja najveći izazov za američku doktrinu energetske dominacije, ali i za evropsku ambiciju energetske nezavisnosti.
Gas se, očigledno, vraća kao centralno pitanje geopolitike. Rat možda ulazi u novu fazu, ali energetska bitka tek počinje.
(Koriere)
