Opasnost nije na ulici, već u telefonu: Kako prepoznati da je dete meta onlajn predatora

Iza profila vršnjaka i omiljenih igrica često se krije odrasla osoba. Globalne procene pokazuju da je preko 300 miliona dece godišnje izloženo seksualnoj eksploataciji i zlostavljanju uz pomoć tehnologije.

Decu od najranijeg uzrasta učimo da ne razgovaraju sa nepoznatim ljudima na ulici. Kažemo im da ne ulaze u tuđi automobil, ne prihvataju poklone i odmah potraže pomoć ako ih neko prati.

Na internetu su ta pravila mnogo manje vidljiva.

Osoba koja prilazi detetu više ne mora da izgleda kao nepoznati odrasli čovek. Može da ima fotografiju tinejdžera, profil ispunjen muzikom, sportom i igricama, kao i priču koja deluje skrojena upravo prema interesovanjima deteta.

Šta je zapravo grooming?

Grooming je proces tokom kojeg odrasla osoba gradi odnos, poverenje i emocionalnu povezanost sa detetom kako bi njime manipulisala, iskorišćavala ga ili zlostavljala. Komunikacija može u potpunosti da ostane na internetu i ne mora nužno voditi do susreta uživo, navodi se u UNICEF terminološkom okviru za zaštitu dece na internetu.

Predator najčešće ne počinje pretnjom. Počinje pažnjom.

Interesuje ga kako je detetu bilo u školi, ko ga je povredio, zašto se posvađalo sa roditeljima i zbog čega se oseća usamljeno. Pamti detalje, deli navodno slična iskustva i stvara utisak da je jedina osoba koja dete zaista razume. Upravo zato dete često ne doživljava prvi kontakt kao opasnost. Iz njegovog ugla, nova osoba sa druge strane ekrana može izgledati kao prijatelj koji ga sluša bez osuđivanja.

„To su ljudi koji mogu normalno da funkcionišu u društvu, imaju poslove i porodice, dok iza toga postoji sasvim druga namera. Cilj je da steknu moć nad detetom i izazovu strah, a može doći do seksualnog i psihološkog zlostavljanja“, upozoreno je u prilogu Blic TV-a posvećenom onlajn predatorima.

Globalne procene i podaci za Srbiju

Razmere problema daleko prevazilaze pojedinačne incidente. Childlight, globalni institut za bezbednost dece Univerziteta u Edinburgu, procenio je da je više od 300 miliona dece u svetu tokom jedne godine bilo pogođeno nekim oblikom seksualne eksploatacije i zlostavljanja uz pomoć tehnologije.

Reč je o globalnoj proceni, a ne o podatku UNICEF-a, kako se često pogrešno navodi, uz upozorenje da stvarni obim može biti još veći zbog neprijavljenih slučajeva i neujednačenih podataka.

Podaci za Srbiju dodatno pokazuju zašto razgovor o digitalnim iskustvima ne treba svesti samo na kontrolu uređaja. Istraživanje UNICEF-a među decom uzrasta od devet do 17 godina pokazalo je da je skoro trećina imala neko uznemirujuće iskustvo na internetu. Dakle, nije reč o sedmoro od deset mladih, kako se ponekad prenosi.

Među decom koju je nešto uznemirilo, 30 odsto je navelo da im se to događalo gotovo svakog meseca tokom prethodne godine.

Kako od prijateljstva nastaje ucena

Grooming retko izgleda kao jedan dramatičan događaj. Granice se pomeraju postepeno, zbog čega dete često ne može da odredi trenutak u kojem je bezazlen razgovor prerastao u zloupotrebu.

Posle izgradnje bliskosti može uslediti zahtev da se komunikacija premesti sa javne platforme u privatnu prepisku. Predator zatim insistira da odnos ostane tajna. Rečenice mogu zvučati kao dokaz posebnog prijateljstva: „Roditelji nas ne bi razumeli“, „Nemoj nikome da kažeš“ ili „Ovo je samo između nas“.

Slede zahtevi za fotografije, video pozive ili sadržaj seksualne prirode. Nekada se sve predstavlja kao igra, dokaz poverenja ili način da dete pokaže koliko mu je stalo. Ako dete pošalje fotografiju, odnos može preći u ucenu.

Pretnja tada glasi da će sadržaj biti prosleđen roditeljima, prijateljima ili školi ukoliko dete ne pošalje još materijala ili ne pristane na novi zahtev. Stid i strah postaju sredstva kontrole. Predator računa na to da će dete sebe okriviti zbog prethodne komunikacije ili poslate fotografije.

Međutim, odgovornost nikada nije na detetu, već isključivo na osobi koja je zloupotrebila njegovo poverenje.