Glavni razlozi za preseljenje bili su previsoke cene stanova i iznajmljivanja u Zadru, kao i nedostatak privatnosti i prirode u gradu
Obnova kuće obuhvatila je sređivanje zidova, podova, kupatila, kao i kompletno uređivanje unutrašnjosti u retro i mediteranskom stilu
Kada neko u tridesetim, sa dvoje male dece, odluči da se iz grada preseli na selo i samostalno renovira budući dom, mnogi misle da su „skroz poludeli“, ali za Elizabetu i njenu porodicu, kako kaže, to je bila „najbolja odluka ikada“.
„Rekli su nam da je lakše ostati gde jesi. Da je sigurnije, pametnije. Ali mi nismo tražili lakše. Tražili smo mir, prostor, vreme. I iako nije uvek bilo jednostavno, nikada se nismo osećali bogatije“, kaže Elizabeta, koja je sa partnerom Velimirom i dvoje dece prošle godine zamenila stan za iznajmljivanje u Zadru kućom u Zemuniku. Razloga za takav životni preokret bilo je mnogo.
„Cene najma su otišle u nebo i jednostavno mislim da nije normalno da se stanovi iznajmljuju za 700 do 1.000+ evra mesečno“, kaže Elizabeta, dodajući da je prosečna tražena cena stambenih nekretnina za prodaju u Zadru tada bila oko 3.985 evra po kvadratu. Sada je to još više – u proseku se za kvadrat stana u Zadru, prema podacima jednog oglasnika, traži 4.077 evra. Ali Elizabetu nije zanimao život u stanu ili u gradu uopšte, jer je osim cena odbijalo i često nicanje stambenih zgrada između porodičnih kuća, kao i trošenje 45 minuta na traženje parkinga.
„Hteli smo bolje detinjstvo za našu decu. Hteli smo da uživamo u nekim novim stvarima i imamo svoj mir koji, nažalost, u gradu nismo mogli da pronađemo. Zato smo izabrali selo“, kaže Elizabeta, koja je kuću pronašla sasvim slučajno, na oglasniku.
„Kupovina stana bila nam je poslednja opcija. Godinama smo maštali da imamo nešto svoje, kućicu u okolini Zadra. Mesecima nisam otvarala oglasnik jer znam kakve su cene i nekako sam se pomirila s tim da ima još vremena. Nismo hteli da žurimo. Ali onda sam jednog dana slučajno pogledala šta ima na oglasniku i pronašla ovu kućicu sa zemljištem od skoro 2000 kvadrata i velikim dudom. Bila je to ljubav na prvi pogled, iako je nismo videli uživo. Sutradan smo seli u auto i otišli da je pronađemo. Našli smo je iz prve, u istoj ulici gde smo nekoliko meseci ranije išli na aukciju zemljišta koje je davala opština i koje nam je izmaklo“, priseća se Elizabeta, dodajući da su već tada primetili ovu kuću i rekli jedno drugom: „Vidi ove lepote, da nam je ovako nešto imati“. A sada to i imaju.
„Kućica je bila mala i ne baš u najboljem stanju, ali naša, baš kao u snovima koje smo sanjali godinama, sa zemljištem punim potencijala. Ne mogu da opišem koliko je stariji sin bio srećan kad je došao s nama ispred kuće. Prvo što je uradio, popeo se na masline. Tada sam rekla: ‘To je to‘. To detetu treba, da odrasta na selu, u prirodi, da uživa na svežem vazduhu“, prepričava Elizabeta, koja se sa partnerom Velimirom upustila u samostalnu obnovu, a sve radove počela da deli na društvenim mrežama, gde je prati više od 40 hiljada ljudi.
"Nećemo plaćati majstore"
„Kad smo pre nekih osam meseci kupili kuću, jedino što smo odmah znali je da nećemo plaćati majstore. Idemo u ovo sami, sve ćemo sami da uradimo. Jer, zašto plaćati majstore kojima su cene otišle u nebo, ako uz malo truda i znoja – čitaj puno – možemo sve sami da napravimo“, kaže sa osmehom.
Iako većinu stvari nikada pre nisu radili, uhvatili su se posla. Zidovi su u kući bili grubo pregletovani, na podovima nije bilo ni pločica ni laminata, jedino su u kupatilu bile pločice. Unutra je na nekim mestima trebalo ponovo malterisati i štemovati, ostatak su sve gletovali, farbali i sami postavljali pločice u hodniku, kupatilu i kuhinji. U sobi i dnevnom boravku postavili su laminat. Velimir je sve izvodio sam, osim struje, uz pomoć Jutjub videa i saveta oca Ivice, koji je inače majstor u građevini, ali živi u Hercegovini. Velimirov brat Toni pomogao im je u bojenju kuće, dok je Elizabeta sve prozore, vrata i štokove prefarbala zelenom bojom da ih osveži.
„Važno je imati partnera koji će učiniti sve da se naši snovi ostvare. Jako sam ponosna na svog dragog što je svaki dan pre ili posle posla išao da radi kako bismo se za samo nekoliko meseci mogli preseliti“, kaže Elizabeta.
Izdvaja i najdraži deo svog novog doma: kuhinju.
„Od samog početka kad smo kupili kuću znala sam kakav stil uređenja želim. Davno pre sam na Pinterestu videla zelenu kuhinju koja mi je odmah bila vau, ali nisam baš iskreno mislila da ću baš takvu kuhinju pronaći i da će se savršeno uklopiti u starinski-mediteranski stil uređenja. Osim toga, od dosta ljudi sam čula da se nameštaj dugo čeka, a kuhinja ponekad i mesecima.
Kad sam pozvala da dogovorim termin za crtanje kuhinje, lagano me uhvatila panika jer se trebalo čekati nedelju i po dana, a silno sam želela da se uselimo do Božića. A onda smo na terminu vrlo brzo i bez komplikacija skicirali šta želimo, a rečeno nam je da bi kuhinja mogla stići za šest dana, iako tada još nismo završili zidove, postavili parket... Već nakon tri radna dana stigla je kuhinja, pa smo se bacili na posao da što pre sve pripremimo“, prepričava Elizabeta, koja je namerno umesto gornjih kuhinjskih elemenata izabrala police. Nije htela ni moderne uređaje, a slučajno je naišla na retro rernu i napu u starinskom stilu koje su joj se odmah svidele.
Slučajno je pronašla i ugaonu garnituru koju nije čak ni probala, već ju je odmah naručila preko interneta. I bila joj je savršena.
Još jedna kuća "gratis"
Otkriva nam i kako su tokom prvog obilaska kuće doživeli šok, ali onaj pozitivni.
„Na oglasu nigde nije pisalo da uz ovu kuću ide još jedna, i to prava dalmatinska u kamenu, što nam je bio dodatni podsticaj za kupovinu. Još jedno iznenađenje bile su i 22 masline posađene oko kuće“, kaže Elizabeta, koja je sama, po najvećim vrućinama, okopala svu zemlju ispred kamene kuće, očistila ceo maslinjak, orezala masline, a pritom se i nekoliko puta susrela sa zmijama... Nedavno je montirala visoke gredice i posadila više od 2000 lukovica i semena raznog cveća.
„Uskoro krećemo sa uređenjem maslinjaka, čekamo spoljni nameštaj i razne dekoracije“, najavljuje, dodajući da na selu nikad nije dosadno – uvek se nešto radi, istražuje i uči.
U planu im je da prošire kuću, tako da još nisu stavljali fasadu, dok od kamene kućice planiraju da naprave gostinsku kuću za porodicu koja će im dolaziti u posetu.
„Živimo na selu, ali do grada imamo samo 16 kilometara. Ovde se budimo s pogledom na masline, kafu možemo piti ispred kuće u pidžami, deca uživaju u prirodi... To je uživanje, a ne da izađeš na balkon, a 10 komšija bulji u tebe i nemaš nikakvu privatnost. Toliko mi je drago što smo prihvatili ovu priliku koja nam se pružila. Verujemo da smo u poslednji čas kupili sve ovo, mislim da će za koju godinu biti sve teže doći do nekretnina van grada jer sve više ljudi želi baš ovakav život. Zato, ako ste se ikada dvoumili, verujte da nećete zažaliti ako odete iz grada“, poručuje Elizabeta.
(Izvor: Jutarnji.hr)
