Razvoj infrastrukture, uključujući biciklističke staze, hotele i pristupačnost za osobe sa invaliditetom, ima za cilj privlačenje turista iz celog sveta
Spomenik industrijske prošlosti regije je F60, ogromni transportni most, koji je danas turistička atrakcija i simbol epohe rudarstva
Nekada je ovu regiju odlikovao pustinjski pejzaž. Danas uz godine rada, planiranja i ulaganja, ovde polako nastaje turistička destinacija za koju lokalci veruju da će privući posetioce iz celog sveta.
Sitan pesak pod nogama, zvuk vode dok zapljuskuje obalu i vetar koji lagano pomera krošnje. Svuda unaokolo prostiru se šume, čuje se cvrkut ptica, a tek kada pogled odluta ka suprotnoj obali jezera, nazire se poneka građevina.
Na plaži mladi igraju odbojku, stariji u hladu ispijaju pivo, dok oni željni avanture podižu jedra. Nedaleko od obale prolazi biciklistička staza duga oko 18 kilometara, tek jedna od brojnih ruta koje se preprliću u ovom kraju.
Na prvi pogled, malo šta odaje utisak da je ovaj deo Nemačke nekada bio prašnjav i beživotan.
Jezero Zenftenberg samo je jedno od brojnih u Lužičkoj jezerskoj oblasti. Regionu koji se prostire kroz delove Brandenburga i Saksonije, oko 140 kilometara južno od Berlina i 60 kilometara severno od Drezdena, a koje smo posetili u okviru novinarske ture na poziv Turističke organizacije Nemačke.
Nemci ga danas nazivaju Lausitzer Seenland, a ono što je manje poznato van granica njihove zemlje jeste, da je reč o najvećem pejzažu veštačkih jezera u Evropi. Tačnije, 23 jezera ukupne površine veće od 13.600 hektara, nastalih na mestu površinskih kopova lignita.
“Ljudi nisu verovali da im ovo treba, nisu videli šta stoji iza vizije. Govorili su nam da im treba posao. Sada vide da ljudi iz celog sveta dolaze ovde i ponosni su. Učinili smo da ponovo žele ovde da žive”, kaže naš domaćin i vodič Zoren Hoika.
Kako je sve počelo?
Priča o Lužičkoj jezerskoj oblasti zapravo je priča o jednoj od najvećih transformacija pejzaža u čitavoj Evropi. Danas je ovo zaštićeni predeo u koji se polako vraćaju jeleni, divlje svinje, dabrovi i vidre, a poslednjih godina sve češće se viđaju i vukovi.
Ali kao što je već nagovešteno, pre samo nekoliko decenija ovde nije bilo ni šuma ni jezera.
Umesto njih prostirao se površinski kop lignita, dubok više od 60 metara. Njegova ogoljena površina podsećala je na pejzaž nalik mesečevom, bez bilo kakvih tragova života. Tokom više od jednog veka iz ovog područja iskopano je više od dve milijarde tona uglja.
Najvažniji podsetnik na to vreme, danas je industrijski spomenik F60, poznat i kao “Ležeći Ajfelov toranj”. Dug više od 500 metara, širok oko 200 i visok gotovo 74 metra, ovaj džinovski transportni most težak je čak 11.000 tona.
F60 nije samo industrijska relikvija. On predstavlja simbol epohe koja je oblikovala čitav kraj. Ovakvi i slični transportni mostovi neprekidno su kopali zemlju kako bi stigli do slojeva bogatih lignitom, goriva na kojem je počivala privreda nekadašnje Istočne Nemačke.
Danas on može da primi do 8 grupa posetilaca, dok noćne ture uz svetlosno-zvučne instalacije umetnika Hansa Petera Kuna pretvaraju njegovu masivnu čeličnu konstrukciju u nesvakidašnju turističku atrakciju.
“Prema nemačkom zakonu ovakvi rudnici (lignita) mogu da rade do 2038. godine, zbog čega se sada transformišu”, objašnjava Hoika.
Posao obnove poveren je državnoj kompaniji LMBV, koja od sredine devedesetih godina stabilizuje teren, puni napuštene kopove vodom i vraća život prostoru koji je decenijama bio isključivo industrijska zona
Transformacija traje gotovo tri decenije i još nije završena, ali njen kraj se nazire. Tokom juna otvoreni su novi kanali kojima je povezano još 5 jezera, čime je dodatno proširena ponuda za ljubitelje aktivnog odmora na vodi.
Planovi za budućnost
Iznad jezera Sedlitc uzdiže se “Zarđali ekser”(Rostiger Nagel), vidikovac izgrađen od specijalnog čelika kao omaž rudarskoj prošlosti ovog kraja. Do njegovog vrha vodi 163 stepenika, a pogled sa platforme najbolje otkriva razmere čitave promene.
Svuda unaokolo prostiru se jezera i šume u koje se polako vraćaju životinje, dok se na horizontu, između krošnji uzdižu tornjevi termoelektrana Boksberg i Švarce Pumpe, podsetnici da energetska tranzicija u Nemačkoj još uvek traje.
"Kako je vetrovito i sunčano, veliki deo energije trenutno dolazi iz vetroparkova, pa termoelektrane rade smanjenim kapacitetom. Iako lignit proizvodi velike količine ugljen-dioksida, i dalje se koristi jer ga region poseduje, ali trenutna proizvodnja se prilagođava potrebama elektroenergetskog sistema," objašnjava Hoika.
Upravo između ta dva sveta, industrijske prošlosti i obnovljive budućnosti, gradi se jedna od najviših vetroturbina na svetu. Toranj visok oko 300 metara, a sa lopaticama premašiće i Berlinski televizijski toranj. Reč je o pilot-projektu kojim se ispituje mogućnost izgradnje izuzetno visokih vetroturbina koje će koristiti snažnije i stabilnije vetrove na većim visinama.
Dok posmatra jezera koja su zamenila rudokop, sagovornik otkriva da se nada kako će jezera u budućnosti privući veliki broj turista: "Kako Berlin ima svoja prirodna jezera, najviše turista nam dolazi iz Poljske i Češke, kao i okolnih manjih gradova".
Uz obale se danas nalaze restorani, igrališta, otvoreno pozorište, hoteli, turistička naselja, kampovi, apartmani, glamping smeštaj i plutajuće kuće za odmor. Posebna pažnja posvećena je činjenici da sve bude pristupačno, pa su sadržaji prilagođeni i osobama sa invaliditetom.
“Mi smo mala zajednica sa 8500 stanovnika. Potrebno nam je mnogo novca da sve izgradimo, ali za nekoliko godina sve ovo će izgledati potpuno drugačije”, kaže Hoike.
"Život je prekratak da bismo pili loše vino"
Narodna izreka, danas je moto i Kornelije Vube, vlasnice vinograda u blizini jednog od jezera.
Prema njenim rečima, vinogradarstvo u regionu seže do 11. veka. Međutim, tokom 19. i 20. veka gotovo je nestalo, delom zbog razvoja rudarstva, a delom usled istorijskih promena nakon Napoleonovih ratova. Međutim, kada su umesto rudokopa ovde nastala jezera, mnogi su opet poželeli da nastave sa tradicijom.
Današnji vinogradi podignuti su na terasama nastalim eksploatacijom uglja. Zemljište nije nasipano, već predstavlja tlo koje je ostalo nakon iskopavanja površinskog kopa.
S obzirom na transformaciju regiona, vinogradari se uglavnom opredeljuju za savremene održive sorte vinove loze koje su otpornije na bolesti i zahtevaju do 80 odsto manje sredstava za zaštitu biljaka.
Jedna od njih je johaniter, jedna od prvih održivih sorti. Ukusom podseća na rizling, zbog čega se tradicionalno preporučuje uz belu šparglu, specijalitet ovog kraja.
“Oko 30 odsto vinograda u Brandenburgu obrađuje se po principima održive proizvodnje, dok je prosek na nivou cele Nemačke svega oko tri odsto”, kaže Vuba.
Klima ovog područja dodatno pogoduje vinogradarstvu. Jezera tokom noći zadržavaju toplotu i ublažavaju efekte prolećnih mrazeva, dok vodena površina reflektuje sunčevu svetlost prema vinogradima i doprinosi sazrevanju grožđa.
Zbog toga se uz turizam, upravo proizvodnja vina smatra jednim od glavnih aduta budućeg razvoja regiona.
U Lužičkoj jezerskoj oblasti nekada su iz zemlje vadili ugalj. Danas se iz istih tih kratera rađaju jezera, šume i vinogradi. Mesta u kojima ljudi ponovo žele da žive, ali i želja da se turistima iz celog sveta pokaže kako jedan pejzaž može da postane primer da uz strpljenje, znanje i upornost, postoji druga šansa.
(Izvor: Blic Biznis/EUpravo zato)
