Iva se preselila na seosko imanje bez vode i na teži način naučila da kišnica nije dobra ideja: Ove troškove nije očekivala

Svi maštamo o finansijskoj nezavisnosti i životu bez mesečnih računa, ali da li je popularni "off-grid" život zaista besplatan? Iako život van vodovodne mreže na prvi pogled nudi veliku slobodu, praksa pokazuje da on zahteva ogromna početna ulaganja i može biti izuzetno skup. U potrazi za nezavisnošću, Iva je odbila standardni priključak na vodovod od 1.000 evra koji bi obezbedio neograničenu količinu vode. Umesto toga, uložila je više od 10.000 evra u sistem za sakupljanje kišnice, suočivši se sa preskupim pumpama, majstorima i mesecima života bez kupatila.

Njena priča razbija iluzije o idiličnom i besplatnom životu na selu i otkriva surovu finansijsku istinu koje bi trebalo da budu svesni oni koji odluče na nešto slično. Suština je u dobroj informisanosti i pripremi.

Ovo je njen autorski tekst za "Jutarnji.hr" koji prenosimo u celosti.

"Tri godine nakon što sam se preselila na selo, dobro shvatam dve stvari"

Pre nego što sam se preselila na selo, opsesivno sam gledala dokumentarne serije o ljudima koji žive izolovano. Devedeset posto njih je živelo off-grid, odnosno samostalno bez priključka na vodu i struju, i to me oduševilo. Proizvodnja sopstvene struje preko solarnih panela i skupljanje kišnice, bilo u bunaru ili rezervoaru, činili su mi se kao rešenje za sve naše probleme, jer u idealnim uslovima takav način života donosi veliku finansijsku nezavisnost i slobodu, a pokazuje i visok nivo ekološke svesti.

Danas, tri godine nakon što sam se preselila na selo, dobro shvatam dve stvari. Prvo, off-grid život može ti doneti veću finansijsku nezavisnost, ali tek posle dužeg vremena. Na primer, tek kad otplatiš 10.000 evra ili više kredita za solarne panele. Drugo – idealni uslovi ne postoje. To najbolje vidim u trenucima kada moj rezervoar za kišnicu i filteri rade besprekorno, ali je, recimo, suša i nema vode u rezervoaru.

Dakle, off-grid život ne samo da nije besplatan, već je i veoma skup. To najbolje pokazuje situacija sa vodom na mom imanju. Za sistem za vodu dala sam preko 10.000 evra. Kako, pitate se. Pa jednostavno. Rezervoar za kišnicu je bio oko 1.500 evra, a hidropak, odnosno pumpa koja vuče vodu iz rezervoara i vodi je kroz kuću, bio je oko 3.000 evra. 3.500 evra koštala je izgradnja kućice za hidropak, dok sam oko 2.000 evra platila vodoinstalatera.

Trebalo je platiti i bager koji je kopao rupu za moj rezervoar od 5.000 litara, a na kraju je trebalo kupiti i filtere za vodu da bih je mogla bezbedno koristiti i piti. Na njih sam još najmanje potrošila – za veliki filter koji čisti vodu da bih mogla da se tuširam, kuvam i slično, i za onaj manji koji mi omogućava pijaću vodu, dala sam ukupno manje od 1.000 evra.

Umesto da se odlučim za priključak na vodu iz vodovoda, koji bi koštao 1.000 evra i obezbedio sve tri kućice neograničenom količinom vode, izabrala sam rezervoar za kišnicu koji trenutno vodom snabdeva samo jednu kuću i to stalno uz neke komplikacije.

A komplikacije sa troškovima su ništa u poređenju sa iskustvom koje sam prošla dok rezervoar nije bio u funkciji. Naime, majstore sam uspela da nađem tek posle godinu i po, što znači da sam na početku na svom imanju živela bez vode i kupatila. Naravno, bila sam svesna u šta se upuštam i ipak sam odlučno kupila imanje bez vode, ali, naivna kakva sam bila, nisam računala na to da će se radovi na imanju ekstremno odužiti.

Prvih šest meseci bilo je jako romantično ići na izvor po vodu i kupati se u kaci za grožđe, ali posle godinu i po bila sam toliko očajna da sam doslovno zaplakala kad sam prvi put stala pod tuš. U međuvremenu su mi majstori izgubili ugljeni filter, što je uz mehanički filter koji čisti nečistoće iz vode i UV lampu koja ubija sve bakterije veoma bitan deo glavnog filtera jer uklanja neprijatne mirise. To znači da mi je kišnica zbog toga imala blag miris, ali stvar su spasili dobri ljudi iz firme od koje sam naručila filtere, koji su iz Slavonije došli pravo do mene da postave i taj ugljeni filter.

Dok pišem ovaj tekst, prisećam se lica mog komšije Drageca. Ovaj simpatični deda me je neumorno ubeđivao da ću na kraju ipak morati da tražim vodu preko vodovoda. „Neću ja biti ničija budala i plaćati račune, pogotovo ne za vodu iz vodovoda koja je puna teških metala, mikroplastike, hormona, kamenca i ko zna čega. Želim da budem slobodna”, strastveno sam mu govorila.

Sada dobro vidim da je i voda iz vodovoda bolja opcija od rezervoara koji se prečesto isprazni i hidropaka koji troši previše struje. Uostalom, kad staviš filtere za vodu, svejedno ti je da li je voda iz vodovoda ili pada s neba. Jedino što ti u tom slučaju treba je omekšivač da nemaš problema sa kamencem. Ali nema veze. Ne gledam ovu situaciju negativno. Naučila sam mnogo o vodi kroz ovo iskustvo, o tome kakvu vodu pijemo i generalno koristimo, a rezervoar za kišnicu svakako mogu koristiti za zalivanje bašte, što je i bolje za baštu.

(Izvor: Jutarnji.hr)