Boeing 737 je poznat po opciji ugrađenih stepenica koje omogućavaju ukrcavanje sa oba kraja aviona, što je popularno kod Rajanera i sličnih prevoznika
Niskotarifne avio-kompanije, poput Rajanera, često izbegavaju mlazne mostove zbog dodatnih troškova i koriste ugrađene ili mobilne stepenice
Prilikom ukrcavanja u avion, mlazni mostovi su postali norma za putnike koji su navikli da lete sa velikih međunarodnih aerodroma i većine velikih gradskih aerodroma u Severnoj Americi. Mlazni ili "nebeski" most je podignuta, zatvorena pešačka staza koja povezuje kapiju terminala sa avionom. Posedovanje mlaznog mosta pomaže putnicima da im bude prijatno i eliminiše potrebu da hodaju do terminala ili čekaju autobus koji će ih odvesti do ili od aviona do terminala.
Mlazni mostovi su norma, ali skupa
Prilikom ukrcavanja u avion na komercijalnom aerodromu, mlazni mostovi su najčešći način ukrcavanja. Oni nude direktan pristup sa terminala u avion. Mobilne stepenice se takođe često koriste, posebno od strane niskotarifnih avio-kompanija, i one su generalno jeftinije za avio-kompaniju.
Uz to rečeno, mlazni mostovi nisu norma na manjim regionalnim aerodromima i nikada neće biti zbog troškova. Neke avio-kompanije takođe ne vole mlazne mostove, a irska niskotarifna avio-kompanija "Rajaner" je odličan primer. Kada aerodromi ulažu u mlazne mostove, oni naplaćuju avio-kompanijama njihovo korišćenje. Niskotarifni prevoznici poput "Rajanera" ne žele da plaćaju dodatne troškove i oslanjaju se na brze usluge kako bi ostvarili profit.
Korišćenje udaljenih stajališta je uobičajena alternativa. Ali, stepenice ugrađene u avion takođe funkcionišu.
Stepenice dolaze sa značajnim prednostima kada su u pitanju manji aerodromi, ali potencijalne uštede troškova rizikuju da budu nadoknađene povećanom težinom. Postoji dosta prednosti posedovanja stepenica:
- Pomažu u brzom obrtu putnika
- Korisne su na aerodromima koji imaju ograničene mobilne stepenice ili ruralne piste za sletanje
- Omogućavaju putnicima da se ukrcaju i iskrcaju iz aviona bez potrebe za pomoći zemaljskog osoblja aerodroma
Nedostaci stepenica su:
- Ponekad mogu da se pokvare ili zaglave
- Potrebno ih je održavati
- Dodaju težinu avionu, što utiče na potrošnju goriva
Mnogi mali putnički avioni imaju stepenice
Neki od najranijih aviona koji su imali stepenice bili su Martin 2-0-2 i Martin 4-0-4, kao i Daglas DC-3 koji je njima naknadno opremljen. U ranim danima, kada aerodromi nisu imali objekte koje imaju danas, skoro svi mali putnički avioni, poput francuskog Sud Caravelle-a, imali su stepenice u zadnjem delu trupa ispod repa.
Američki proizvođači aviona instalirali su slične stepenice na porodicu uskotrupnih mlaznjaka McDonnell Douglas DC-9 i MD-80. U Evropi, British Aircraft Corporation (BAC) je ugradila zadnje stepenice u BAC One-Eleven. Najpoznatiji avion sa uvlačivim stepenicama ispod trupa bio je Boeing 727. Napravljen za upotrebu na kraćim pistama i na aerodromima sa ograničenim objektima, pored ugrađenih stepenica, Boeing 727 je imao sopstveno napajanje i kočnice na nosnom točku.
Većina malih putničkih aviona danas ima ugrađene stepenice, uključujući avione popularne na prigradskim linijama, kao što je Embraer ERJ-145 (gore). Na mnogim turboelisnim i privatnim mlaznjacima, stepenice su često ugrađene u vrata i protežu se do tla, dok drugi koriste sklopive stepenice koje se spuštaju iz kabine.
Boing 737
Boing 737 je svakako najčešći veliki komercijalni avion koji ima dostupne vazdušne stepenice. Pošto je Boing 737 nisko pri zemlji, avionu je potrebno samo 12 stepenika da bi stigao od kabine do zemlje, što znači da je relativno lagan. Boing nudi svojim kupcima 737 mogućnost sklopivih stepenica na prednjem i zadnjem delu kabine.
Rajaner voli ovo jer može da ukrcava i iskrcava putnike sa prednjeg i zadnjeg dela aviona, omogućavajući okretanje koje traje manje od 30 minuta. Ako se koristi mlazni most, putnici mogu da se iskrcaju i ukrcaju samo sa prednjeg dela aviona.
Rajaner je glavni korisnik ovih ugrađenih stepenica, ali nekoliko drugih avio-kompanija (uključujući VestDžet) ih koristi na nekim avionima.
Erbas A320 generalno nije dostupan sa ugrađenim vazdušnim stepenicama. Jedan od razloga je taj što nije nasledio ovu karakteristiku od ranijih modela (kao što je to učinio 737). Udaljenost iznad zemlje je takođe veća kod 737, što znači da bi bile potrebne duže (i teže) stepenice. Neki privatni avioni imaju stepenice.
Veoma malo širokotrupnih aviona ima stepenice osim onih između paluba
Osim aviona Lokid L-1011, Iljušin Il-86 i Er Fors Van VC-25, malo širokotrupnih aviona retko ima stepenice za vožnju. Vrata su znatno viša iznad zemlje nego kod manjih aviona.
Ono što je zanimljivo kod ruskog Iljušina jeste da stepenice vode sa donje teretne palube aviona. Kada putnici uđu u avion, oni odlažu prtljag u teretni prostor, a zatim se penju drugim stepenicama do putničke kabine. Pošto je sve smešteno u teretnom prostoru, nema gornjih pretinaca. Ovo kabini daje prostran, otvoren osećaj. Još jedan avion sa zadnjim stepenicama koji vredi pomenuti je ruski Jak-42 sa 100/120 sedišta, tromotorni avion, koji ima stepenice slične Boingu 727.
Neverovatni skokovi padobranom
Francuska vojska je koristila zadnje stepenice aviona „Sud Caravelle“ za skokove padobranom, što je možda inspirisalo pljačkaša banke D. B. Kupera. 24. novembra 1971. godine, dok je bio u avionu „Northwest Airlines Boeing 727“, Kuper je rekao stjuardu/stjuardesi da ima bombu i da želi 200.000 dolara.
Prema FBI-ju, nakon što mu je dat novac, pustio je putnike i rekao pilotima da napune gorivo za let za Meksiko Siti. Trideset minuta nakon poletanja, Kuper je otvorio zadnje stepenice aviona i padobranom se skočio u noć sa novcem. Do danas niko ne zna šta mu se dogodilo. Drugi su pokušali da ponove taj podvig u godinama koje su usledile, ali su svi uhapšeni.
(Izvor: Simple Flying)
