Šta je POJAS PRESVETE BOGORODICE, svetinja zbog koje hiljade ljudi satima čekaju ispred Hrama Svetog Save - i zašto su ŽENE NAJBROJNIJE

Dok je Beograd spavao, red ispred Hrama Svetog Save nije nestajao. Rastao je. Neko je stigao pred ponoć. Neko u dva ujutru. Neko je poneo stolicu na rasklapanje, neko termos sa kafom, a neko samo brojanicu i flašicu vode. Među njima su bile mlade devojke, majke sa odraslom decom, bake, bračni parovi, studenti, ljudi koji redovno odlaze u crkvu, ali i oni za koje nikada ne biste rekli da će provesti pola dana čekajući da se poklone jednoj svetinji. I možda je upravo to najveći fenomen dolaska Pojasa Presvete Bogorodice u Beograd.

Svetinja koja je prešla vekove

Pojas Presvete Bogorodice smatra se jednom od najvećih svetinja pravoslavnog sveta i vekovima se čuva u manastiru Vatoped na Svetoj Gori.

Prema predanju, reč je o pojasu koji je za života nosila sama Majka Božja. Za vernike njegova vrednost nije u starosti niti istoriji. Ona je duhovna. Mnogi ga doživljavaju kao simbol zaštite, utehe, nade i majčinske ljubavi. Njegov dolazak u Srbiju ima posebno značenje.

Poslednji put kada se ova svetinja nalazila na prostoru naše zemlje, Srbijom je vladao knez Lazar. Zbog toga mnogi vernici osećaju da prisustvuju događaju koji se možda više nikada neće ponoviti tokom njihovog života.

Poslednjih dana ispred Hrama Svetog Save vreme se merilo drugačije. Ne minutima i satima, već strpljenjem. Neki su čekali pet sati. Neki osam. Neki i više od deset. Pročitala sam na društvenim mrežama da kako je jedna žena rekla joj je najteži bio trenutak pred zoru, kada telo traži san, a red se sporo pomera. Druga je priznala da je mislila da će odustati. Treća je ponela knjigu, ali je nije ni otvorila jer je vreme prolazilo u razgovoru sa ljudima koje nikada ranije nije srela. U redu su se spontano delile flašice vode. Neko je ustupao mesto starijima. Nepoznati ljudi razgovarali su kao da se godinama poznaju.

U vremenu kada se često žalimo da smo otuđeni, upravo je taj osećaj zajedništva mnogima ostao u najjačem sećanju.

Zašto su žene bile najbrojnije?

Nije teško primetiti da su među hiljadama ljudi koje su dolazile pred Hram žene bile najbrojnije. Majke. Ćerke. Bake. Žene koje su došle sa prijateljicama. Žene koje su došle same. Žene koje su ponele fotografije najbližih. Žene koje su došle da se pomole za zdravlje, porodicu ili unutrašnji mir. U pravoslavlju je Bogorodica pre svega Majka.

Možda upravo zato mnoge žene pred njom izgovaraju molitve koje nikada nikome drugom ne kažu. Molitve za dete. Za roditelja.

Za brak. Za snagu. Za oproštaj. I za mir.

Više od relikvije

Priznajem, iznenadila sam se kada sam čula da su tri žene koje poznajem, a koje nikada nisam doživljavala kao posebno religiozne, provele više od 12 sati u redu kako bi celivale Pojas Presvete Bogorodice. Kada sam ih srela, nisam ih pitala zašto su došle.

Pitala sam ih kako su izdržale. Očekivala sam priču o umoru, bolovima u nogama i neprospavanoj noći. Umesto toga, govorile su o miru. Nijedna nije pričala o satima provedenim u redu. Nijedna nije govorila o neprospavanoj noći. Sve tri govorile su o osećaju da su bile deo nečega većeg od sebe.

Možda upravo u tome leži odgovor. Jer priča o Pojasu Presvete Bogorodice nije priča o relikviji. Nije ni priča o redu.

Možda je to priča o potrebi svakog čoveka da, makar na trenutak, poveruje da nije sam sa svojim brigama. Da zastane. Da se pomoli. Da zahvali. Da pronađe utehu. Ili jednostavno da oseti mir.