Danas slavimo prvog srpskog svetitelja čije mošti celivaju i ALBANCI: Jedan predmet se na ovaj dan iznosi na planinu i krije MOĆNU tajnu

Život kneza Jovana Vladimira obeležila je nestvarna ljubavna priča koja podseća na najlepše bajke. Tokom dugotrajnog rata, pao je u zarobljeništvo cara Samuila. Međutim, u tamnici se dogodilo neočekivano – u njega se nesebično zaljubila careva ćerka, Teodora Kosara. Uspevši da umilostivi oca, Kosara se udala za utamničenog kneza, a car Samuilo je svom novom zetu vratio vlast nad dukljanskim prestolom.

Tragičan kraj i simbolika ikone

Nažalost, ova priča nije imala srećan kraj. Nakon Samuilove smrti, njegov sinovac Jovan Vladislav naredio je da se knez mučki ubije. Jovan Vladimir je obezglavljen 1016. godine ispred crkve u Prespi. U narodu je ostalo urezano duboko verovanje da je svetac sam uzeo svoju odrubljenu glavu i odneo je na mesto gde je želeo da počiva.

Upravo zbog ovog predanja, Sveti Jovan Vladimir se na ikonama i freskama uvek prikazuje kako u jednoj ruci drži drveni krst, a u drugoj sopstvenu glavu.

Njegova odana supruga Kosara je preuzela njegove mošti i prenela ih u manastir Prečista Krajinska, a njena poslednja želja bila je da nakon smrti bude sahranjena kraj nogu svog voljenog supruga, što je i ispunjeno. Krst koji je svetac držao u trenutku pogubljenja, danas se kao najveća relikvija vekovima čuva u porodici Andrović i svake godine se na praznik Trojice iznosi na planinu Rumiju.

Mošti koje donose isceljenje bezdetnima i bolesnima

Tokom vekova, mošti ovog velikog svetitelja su više puta premeštane, a od 1995. godine svoj mir su našle u Sabornoj crkvi u Tirani. Praznik Svetog Jovana Vladimira je dan kada se kivot otvara, a vernici različitih veroispovesti iz celog regiona strpljivo čekaju da ga celivaju i dobiju komadić osveštanog pamuka.

Predanja kažu da molitve upućene ovom svecu donose čudesna isceljenja teških bolesti, ali i veliku radost i nadu parovima koji se bore za potomstvo. Jedno od najpoznatijih svedočanstava o njegovoj isceliteljskoj moći je priča o Filipu Vukčeviću iz Skadra, koji se nakon usrdnih molitvi nad moštima potpuno i trajno izlečio od padavice, te je do kraja života ostao veran ovom manastiru.

Ovaj blagi svetitelj, koji se smatra i nebeskim zaštitnikom grada Bara, podseća nas na to da prava ljubav, pravednost i vera žive večno, brišući sve granice među ljudima i narodima.