Te kobne noći ŽIVOT Žarka Lauševića pretvorio se u TRAGEDIJU: "Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam UŽASNO OSEĆANJE STRAHA..."

"Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno." Kada se, 15. novembra 2023, spustila zavesa, konačno se odmorio. I oslobodio. Bolniju dramu život nije mogao da napiše. U nekim od brojnih "in memoriama", protkanih citatima iz njegovih knjiga i šmekerskim fotografijama iz bolje prošlosti, pročitaćete da je Žarko Laušević zapravo umro poslednjeg dana jula 1993. godine. Dana koji se nikad nije završio. Jer, "ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena".

Markantan, šarmantan, zgodan i talentovan, sa očima koje obaraju s nogu i glasom koji može da umiri svaku buru, već po završetku Akademije vinuo se u galaksiju najvećih zvezda jugoslovenske kinematografije. Bio je mitska pojava, kako ga je, možda i najpreciznije, opisala Vida Ognjenović. Prvi put se na scenu matičnog "Jugoslovenskog dramskog" popeo 1981. godine. Naslova je mnogo, ali u kontekst ove priče možda se najbolje uklapaju "Pozorišne iluzije", kgde je igrao sa Mirom Furlan.

Dvoje verovatno najvećih tragičara ovdašnjeg glumišta, koji su zbog spleta nesrećnih i surovih okolnosti bili primorani da emigriraju na drugi kraj sveta, da silom prilika zaborave na profesiju koju su toliko voleli i bave se iseljeničkim poslovima kako bi zaradili za goli život. I oboje su se u večnost preselili prerano.

Dan koji se nije završio

Svaka Žarkova uloga nosila je posebnu harizmu i postajala kult. I skoro svaka je bila ovenčana priznanjem. "Sterijinu nagradu" osvojio je za "Svetog Savu", kontroverznu predstavu Siniše Kovačevića zbog koje je početkom smutnih devedesetih dobijao pretnje smrću, predstavu koja je bila prekidana i ukidana, i koja je, na kraju krajeva, možda odredila i njegovu sudbinu jer je upravo zbog tih pretnji sa sobom nosio pištolj.

Priču odavno znamo: te kobne večeri, između 30. i 31. jula 1993, usmrtio je dvojicu mladića, Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, koji su u podgoričkom kafeu napali njega i njegovog brata Branimira, i ranio još jednog koji je prilazio da im se pridruži. Osuđen je na 13 godina zbog dvostrukog ubistva. Po ponovnom pretresu kazna je smanjena na četiri godine. Budući da je u tom trenutku već izdržao četiri i po, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga napustio je zemlju i nastanio se u Njujorku.

Dugo je ćutao, preslišavao se i borio sa sopstvenim demonima, a onda, 2011, objavio prvu ispovest, dnevnik jedne robije koji je postao bestseler - "Godina prođe, dan nikad". Neke rečenice sekle su oštrije od noža, poput onog iz naslova filma. Tragediju koja mu je promenila život Žarko Laušević detaljno je opisao...

"Sve se zbilo za najviše pola minuta"

"Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu kakva je ovo galama. Čula se neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: 'Šta je bilo, momak?'. Kazao sam: 'Ništa, sve je u redu'."

"Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran… Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve pomešano."

"Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj - otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha..."

"Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja."

Tragični junak jednog zlog vremena

Te noći čitav njegov svet pretvorio se u pakao, u najtežu ulogu koja će ga pratiti celog života. Posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. je pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.

Pomilovao ga je predsednik Boris Tadić, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin. Po odsluženju kazne počinje nova saga, a s njom i novi život - odlazak u Ameriku.

A onda se vratio u Beograd, konačno slobodan. Bez potrebe da se krije, bez razmišljanja o redovima letenja. Vratio se i pred kamere, na oduševljenje kolega i mnogih kojima je ta mitska pojava obeležila mladost. Nažalost, kratko je trajalo.

Opaka bolest ga je slomila, i na kraju otela. "Kao da je zlo izabrao junaka savremene antičke drame. Kroz takav život Žarko je suvereno nosio ulogu tragičnog junaka jednog zlog vremena", rekao je na komemoraciji Dragan Bjelogrlić. Taj svoj jedinstveni žar, tu tananu, ranjenu dušu, talenat i dostojanstvo odneo je u večni nebeski teatar. Tamo gde pozorišne iluzije nikad ne prestaju.