Ovako izgleda MAJKA TAMARE KALINIĆ: Na ćerkinom venčanju PLENILA ELEGANCIJOM, pa održala EMOTIVAN GOVOR od kog su mladencima zasuzile oči - "Večeras, dok te gledam, ne brinem se..."

Dok je hor sastavljen od 18 članova izvodio operske arije, Tamara Kalinić je, sa osmehom na licu, do oltara nad obalom božanstvenog jezera lagano hodala u pratnji oca, u nestvarnoj venčanici kuće Alaia, kreiranoj samo za nju. Sve je odisalo diskretnim glamurom i bezvremenskom elegancijom, kako i dolikuje dami čijem stilu i ukusu veruju milioni devojaka iz svih krajeva planete, mnoge slavne žene i prestižni modni magazini, da pomenemo tek Vogue, koji je ovom događaju poklonio veliku pažnju.

U Vili Pizzo, sa čijih se terasa pruža impresivan pogled na božanstveni pejzaž, okupilo se stotinak odabranih članova porodice i nabližih prijatelja, pred kojima su Tamara i sad već njen suprug, Filipo Testa, krunisali dugogodišnju ljubav.

Gosti su uživali u glamuroznom slavlju i sjajnoj atmosferi, a posebno ih je dirnuo govor Tamarine majke Vesne. I vas će, kada ga budete pročitali...

"Dragi članovi porodice i prijatelji, ja sam Tamarina ponosna i srećna majka. Zovem se Vesna. Dolazim iz Novog Sada. Rođena sam u Brezi, Bosna i Hercegovina, a sada živim u Srbiji. Nekada su sve to bili delovi zemlje poznate kao Jugoslavija."

"Dok sam razmišljala šta ću reći danas, shvatila sam da nijedna majka ne može da ispriča priču o životu svog deteta za svega nekoliko minuta. Zato večeras neću govoriti o datumima, školama ili diplomama. Umesto toga, želela bih da podelim neke uspomene koje već godinama čuvam u srcu. Verujem da otkrivaju mnogo više o tome ko je moja Tamara zaista", počela je svoju priču gospođa Vesna Pavlić - Kalinić, koja je po struci farmaceut.

"Danas smo se okupili ovde da slavimo ljubav. Ljubav dvoje divnih ljudi, ali i nešto mnogo veće: spajanje dve porodice, dva jezika, dve kulture, i početak zajedničkog života. Celog svog života želela sam da Dunji i Tamarai usadim korene dovoljno jake da uvek znaju odakle dolaze, i krila dovoljno široka da polete bez straha kad za to dođe vreme."

"Kada se Dunja rodila, nisam mogla ni da zamislim da će jedna majušna devojčica potpuno promeniti moj život. Najveća želja mi je bila da ona dobije sestru. I kada je, šest godina kasnije, Tamara došla na svet, otkrila sam nešto što svaka majka na kraju shvati: da majčino srce nikad ne može da se deli. Jednostavno pronalazi sobu za još više ljubavi."

"U to vreme nisam mogla ni da zamislim da će njih dve postati više od sestara. Odrastale su zajedno, čuvale jedna drugu, učile jedna od druge, i danas znam da će, gde god da ih život odnese, uvek ostati u domu one druge."

"Kada je Tamara, sa svojih 18 godina, odlučila da studira u Engleskoj, bila sam uplašena. Ali, Tamara nije. Dunja je već bila tamo, čekala ju je. Tada sam pri put iskreno shvatila kakav je neverovatan blagoslov saznanje da, čak i kada je daleko od kuće, vaše dete ima nekog ko ga voli koliko i vi. Ali, hajde da se vratimo još malo unazad..."

"Sve je počelo kada je mala Tamara naučila da hoda i shvatila da njen stari krevet više nije dovoljno dobar za nju. Premestila se u moj. I mislim da ga nikad nije stvarno napustila. Jednostavno je odrasla. Odrasla je u mom zagrljaju, u mojim mislima, u svakoj nadi koju sam nosila za nju", istakla je u svom govoru majka Tamare Kalinić.

"Bila je vesela devojčica i veliki sanjar. Volela je da crta i da čita, provodila je vreme oblačeći svoje lutke i stvarajući magični mali svet, samo njen. Kad pogledam u prošlost, mislim da se nije mnogo promenila. Lutke su jednostavno zamenili ljudi, a dečja mašta prerasla je u hrabrost koja je te velike snove pretvorila u stvarnost."

"Nikad neću zaboraviti jedno posebno jutro... Spremali smo se za školu. Dok smo čekale lift, pogledala sam je i pitala: 'Tamara, gde ideš?'. Pogledala me je, stavila ruku na čelo i rekla: 'Oh, moja torba!'. Krenula je u školu bez nje. Obe smo se nasmejale. I danas se smejemo kad se setimo. Njen um je oduvek bio pun ideja, i često lutao kroz svet mašte."

"Kako je postajala starija, sve više sam je poštovala. Uvek je bila nežna, ali nikad slaba. Iskrena, lojalna, hrabra, uvek verna sebi. Uvek je znala šta želi i imala je hrabrosti da sledi svoj put, čak i kada nije bilo lako. Često ume da kaže: 'Stvari su namenjene za upotrebu, a ljudi su stvoreni da ih volimo'. Nijedna rečenica ne bi mogla bolje da je opiše."

"A onda je, jednog dana, Filipo ušao u njen život... Od prvog trenutka kada sam ih videla zajedno, osetila sam da su pronašli mir jedno u drugom. Njihova ljubav nije izgrađena na velikim rečima, već na toplini, nežnim pogledima, osmesima, lepim rečima, poverenju, i tihom razumevanju koje je nemoguće odglumiti."

"Nikad neću zaboraviti dan kada me je Filipo pozvao i zamolio za blagoslov da zaprosi Tamaru. Rekla sam mu: 'Imaš moj blagoslov, ali pod jednim uslovom: da voliš Tamaru koliko je i ja volim, i da paziš na nju onoliko koliko sam je ja pazila svih ovih godina'. Obećao mi je da će tako biti. Večeras, dok ih gledam zajedno, iskreno verujem da je održao obećanje."

"Hvala ti, Filipo. Hvala ti što voliš moju ćerku baš takvu kakva je. Hvala ti što si doneo ljubav i mir u njen život. I hvala ti što čuvaš taj divni osećaj radoznalosti koji ti omogućava da s njom zakoračiš u svet mašte, gde će vaša srca uvek pronalaziti radost", istakla je Vesna na slavlju posle venčanja o kojem će se dugo pričati.

"Moja draga Tamara... Moja najveća želja bila je da od tebe i Dunje stvorim dobre ljude. Iskrene ljude. Ljude koji vredno rade. Hrabre ljude. Večeras, dok te gledam, osećam baš ono čemu sam se uvek nadala da ću osetiti jednog dana. Ne brinem se. Osećam se spokojno. Ponosna sam na tu ženu koja si postala. Ponosna sam na tvoju ljubaznost, na tvoju hrabrost, posvećenost i divno srce. Ne postoji ta nagrada, taj uspeh i priznanje na ovom svetu koji bi mi više značili."

"Tamara i Filipo, želim vam da celog života hodate jedno uz drugo. Da uvek razgovarate jedno s drugim, i u lepim i u teškim vremenima. Da vaši osmesi nikada ne izblede. Da uvek ostanete najbolji prijatelji. I da nikad ne zaboravite da ljubav ne dokazuju velike reči, već mali činovi dobrote koje pružamo jedni drugima svakog dana."

"Jer, dom nije mesto. Dom je osoba pored koje osećamo da smo ga pronašli, da smo napokon stigli. Uvek budite to jedno drugome... I gde god vas život odveo, nikad ne zaboravite da će uvek postojati jedan dom koji čeka na vas, i jedno majčino srce koje će vas voleti bezuslovno, zauvek. Živeli!"