Olivera Katarina do kraja života na duši nosila VELIKU RANU: Iza njenog drugog imena krije se DIRLJIVA PRIČA, nikada nije prebolela gubitak MAJKE

Autobiografija "Aristokratsko stopalo" predstavlja uspone i padove jedne od najvećih istinskih diva ovih prostora, muze brojnih umetnika, kompozitora, filmskih stvaralaca naših i svetskih, fatalne lepotice kroz čiji život su se prelamale ključne figure i događaji druge Jugoslavije. Olivera Katarina danas je tiho sišla sa javne i ovozemaljske scene, ostavljajući za sobom trag u beskraju, muzici, kinematografiji i celoj jednoj neponovljivoj epohi.

Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu, u porodici Budimira i Katarine Petrović, rođene Jovančić. Preci njenog oca poticali su iz Hercegovine, dok su Jovančići sa majčine strane, bežeći od Turaka sa Kosova i Metohije, preko Pomoravlja, Save i Dunava stigli u Ugarsku, i naselili se u Dobanovce kod Beograda.

Za vreme Prvog svetskog rata srušena im je porodična kuća, ali je Oliverin deda Ljubomir, po povratku iz Francuske, gde se školovao, zajedno sa svojom ženom, Sremicom Nerandžom, sagradio novu, nekad najlepšu u selu.

Olivera je krštena u crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima, po dedinoj želji. Dogodilo se da je kum, usled veselja posle krštenja, ponesen pićem zaboravio koje ime treba da saopšti svešteniku. Tu se našla njegova mala kćer, koja mu je predložila da se beba zove Olivera, kako se i sâma devojčica zvala.

Svoje detinjstvo Olivera je provodila igrajući se sa vršnjacima po ruševinama Beograda. Dok je trajao rat, njena porodica se često selila – iz Beograda u Dobanovce, Valjevo, Zemun, da bi se naposletku nastanili u Pop Lukinoj ulici, pored mosta na Savi (današnji Brankov most), odakle je i krenula put slave.

Drugu žensku gimnaziju (današnja Peta) upisala je 1951. Uporedo sa baletom išla je i na časove klavira. Uprkos brojnim obavezama, morala je da se vrati kući najkasnije do osam sati uveče, jer je otac bio veoma strog. U sukob su dolazili i zbog pantalona. Naime, on je branio da ih nosi, a Olivera ih je obožavala. Majka ju je, zbog mira u kući, dočekivala ispred vrata sa suknjom, a ona bi se presvlačila ispred kako bi ispoštovala očevo pravilo.

Kada se njena majka Katarina teško razbolela, Olivera, tad već velika zvezda koja je iza sebe imala "Skupljače perja" i druga uspešna ostvarenja, svakodnevno ju je obilazila u bolnici, hranila i pazila. Osećala je kako je sve više gubi. Miladin Šakić, drugi suprug, tadašnji potpredsednik grada Beograda, mnogo joj je pomagao i bezuspešno pokušavao da je uteši.

Pred smrt, majka je zatražila da joj donese televizor, da bi mogla da gleda svoju ćerku u "Novogodišnjem programu", koji je Olivera snimala sa velikom mukom. Novu 1969. godinu dočekala je kraj njenog uzglavlja. Drugog januara Katarina se probudila, a kako je tada išla repriza emisije, uspela je da poslednji put vidi svoju jedinicu. Preminula je dva dana kasnije.

Olivera je bila u velikom šoku. Izgubila je glas. Sa okolinom je mogla da komunicira samo preko ceduljica. Tada je, u majčinu čast, odlučila da krštenom imenu doda i njeno – postala je Olivera Katarina, kako će je zauvek pamtiti prostor od Vardara do Triglava, ali i ceo svet. Majčin grob u Dobanovcima posećivala je svake noći...

Kada su je svojevremeno pitali "da li ta dva imena znače da vredi za dve žene", legendarna pevačica i glumica ovako je odgovorila:

– Ne. To znači da sam odala zahvalnost svojoj majci koja se zvala Katarina i koju sam rano izgubila. Bila je anđeo čuvar; oličenje božanske blagosti, nežnosti i lepote, ali tvrdog karaktera. U svakom pogledu čedna. U životu je volela samo jednog čoveka – mog oca ("Dunavskog vuka"), koji je bio dosta težak, a ona je sve trpela, žrtvovala se za porodicu, za mene...I eto, to je bilo najmanje što sam mogla da uradim za svoju majčicu.