"Mislila sam da NIKADA NIŠTA NEĆE OBJAVITI I DA ĆEMO ŽIVETI OD MOJE PLATE" Ljiljana Pekić je skoro 30 GODINA čuvala uspomenu na muža slavnog pisca i "OŽIVELA" ga za nove generacije čitalaca

U razgovoru koji je vodila sa našom novinarkom 2012. godine, Ljiljana Pekić prisetila se trenutka kada je, posle suprugove smrti, pronašla njegove magnetofonske trake na kojima je beležio ideje za buduće knjige.

- Ubrzo posle smrti mog muža našla sam njegove magnetofonske trake, na kojima je beležio ideje za buduće knjige. Tada sam ih prvi put slušala, kod nas je u kući privatnost bila strogo poštovana. Imala sam utisak da mi Pekić preko telefona priča šta radi, kakvi su ga problemi mučili dok je pisao... Satima sam u tome uživala - govorila je tada.

U to vreme upravo je bila objavljena knjiga „Stope u pesku“, jedna od 26 koje su u izdanju „Službenog glasnika“ okupile Pekićeve eseje, pisma i beleške. O njegovoj bogatoj zaostavštini tada su brinule Ljiljana, njihova ćerka Aleksandra i unuka Mari-Luiz, a najavljivala je i objavljivanje dnevnika „Život na ledu“, kao i nastavak rada Fonda „Borislav Pekić“, koji nagrađuje mlade pisce.

- Baš kada sam otišla u penziju i prestala da se bavim arhitekturom, došao je rad na zaostavštini. To sam shvatila kao svoj novi zadatak, koji sam oberučke prihvatila - pričala je.

Objašnjavala je da su se izdavači postepeno javljali i da je među prvim objavljenim knjigama bila „Sentimentalna povest britanskog carstva“, dok je „Službeni glasnik“ pokrenuo objavljivanje kompletne Pekićeve neknjiževne građe, a „Laguna“ njegovih sabranih dela.

Na pitanje kako se oseća dok čita njegove stare beleške, odgovorila je da je upravo njegova intelektualna dubina bila ono što ju je osvojilo od prvog susreta.

- Kada sam se za njega udala, bila sam ubeđena da nikada neće, s obzirom na njegovu biografiju, uspeti išta da objavi, ali smatrala sam da to i nije važno, da ćemo uspeti da živimo od moje plate. Nije tako bilo. On je prvo radio scenarija za filmove, a kasnije su počele da se štampaju njegove knjige i izvode njegove drame. Velike vrednosti retko mogu da propadnu. Bio je neverovatan radnik, veliki demokrata, takav i kao muž i kao otac - govorila je.

Prisećala se i godina u kojima su prolazili kroz zabrane, oduzimanje pasoša i nemogućnost objavljivanja njegovih dela.

- Bili smo kao jedno telo, uspevali smo sve da savladamo. Moja ćerka i ja smo u suštini optimisti, zaboravljamo ružne stvari. Kao što je Pekić rekao u „Zlatnom dobu dijaloga“: „Čovek, i ako pada, mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.“

Govoreći o njihovom upoznavanju, istakla je da je za Borislava Pekića znala mnogo pre nego što ga je lično srela.

- Zaljubila sam se u njegovu inteligenciju. Opčinio me je lucidnošću, dobrotom. Bio je veliki džentlmen, čovek visokih moralnih standarda i iznad svega lojalan i beskompromisan prijatelj - pričala je.

Na kraju razgovora izgovorila je rečenicu koja danas zvuči kao svojevrsno svedočanstvo njihove zajedničke životne priče:

- Pekić je za mene bio početak i kraj života. Živela sam samo za njega. Nadam se da će me zdravlje još malo poslužiti, a kada odem, znam da će moja ćerka Aleksandra i unuka Mari-Luiz nastaviti započeti rad jer su i one u tome našle svoju budućnost.

A kako je kako je Ljiljana postala stub života Borislava Pekića pročitajte u odvojenom tekstu.