"Moja Una je prestala da diše sat vremena posle rođenja, stopostotni je invalid": Dok se borila za teško bolesnu ćerku, Violeta je saznala da ima rak

Violeta Bihorac (42), majka devojčice sa stopostotnim invaliditetom, prvi put je otvoreno govorila o trenucima kada je ostala sama u bolničkoj sobi dok su joj saopštavali da se njena tek rođena beba bori za život, o godinama u kojima je sebe potpuno stavila u drugi plan, trenutku kada je shvatila da mora da se izbori i za sopstveno zdravlje, ali i o tome kako je iz najtežih životnih iskustava izrasla želja da pomogne drugim roditeljima.

– Ja sam sve u jednom – majka deteta sa invaliditetom, majka zdravog deteta, žena koja je pobedila karcinom, ali i ujna, strina, tetka, kuma... Sve pokušavamo da postignemo – priča nam Violeta na početku razgovora.

Una je rođena zdrava, a samo sat vremena kasnije sve se promenilo

Violeta je ispričala da je trudnoća sa Unom protekla uredno i bez komplikacija, a da je devojčica po rođenju dobila najvišu ocenu.

– Sve je bilo u redu. Una je dobila desetku na rođenju. Međutim, samo sat vremena kasnije prestala je da diše. Tada su mi rekli da nešto nije u redu – prisetila se Violeta.

Posle brojnih pregleda i analiza, porodica je saznala da Una ima redak sindrom, urođenu srčanu manu, epilepsiju, probleme sa sluhom i niz drugih zdravstvenih komplikacija.

– Una ima više od deset dijagnoza, ali ja volim da kažem da su to samo dijagnoze na papiru. Ona je danas srećna devojčica.

Prvih pet godina Uninog života porodica je gotovo svakodnevno provodila u bolnici.

– Više smo vremena provodili u bolnici nego kod kuće. Danas nam je svaki dan koji provedemo van bolnice najlepši dan.

"Molila sam doktora da me pusti kući"

Najteži trenutak za Violetu bio je onaj kada je saznala da njena tek rođena ćerka ima ozbiljne zdravstvene probleme.

– Pozvali su me da mi kažu da nešto nije u redu. Bila sam sama u sobi. Supruga su već poslali kući jer su mislili da je dobio zdravu ćerku.

Una je potom hitno transportovana u Kragujevac, dok je Violeta ostala sama u bolnici.

– Molila sam doktora da me pusti kući. Nisam mogla da budem sa drugim mamama čije su bebe bile pored njih.

U tim trenucima, kako kaže, niko nije znao kakav ishod ih očekuje.

– Čak je bilo pitanje da li će Una preživeti put do Kragujevca.

I stariji sin je nosio teret porodične borbe

Una nije bila Violetino prvo dete. U trenutku kada se porodica suočila sa njenom dijagnozom, stariji sin Filip imao je svega šest godina.

– Bilo je jako teško. Uvek se nekako odlučimo da budemo tamo gde smo najpotrebniji. To se ne donosi kao odluka, jednostavno se nametne.

Dok su roditelji dane provodili uz Unu i u bolnicama, Filip je odrastao suočen sa velikim promenama.

– On je krenuo u prvi razred, a ja nisam bila prisutna. Kasnije sam shvatila koliko je i njemu sve to bilo teško.

Danas je Filip odrastao mladić koji je, kako kaže njegova majka, upravo iz tog iskustva izgradio veliku empatiju.

– On na decu sa problemima ne gleda kao na decu sa problemom, već kao na decu. Upisao je radnu terapiju jer želi da pomaže drugima.

Dijagnoza koja ju je naučila da brine i o sebi

Nakon svega kroz šta je porodica prošla sa Unom, usledio je još jedan težak udarac. Violetinoj sestričini dijagnostikovan je karcinom kada je imala samo četiri godine.

– To je bio još jedan udarac. Mislili smo da se takve stvari dešavaju nekom drugom.

Devojčica je, srećom, pobedila bolest. Međutim, samo šest meseci kasnije, i Violeta se suočila sa istom dijagnozom.

Kada je saznala da ima karcinom, Violeta kaže da nije doživela isti šok kao u trenucima kada je saznala za zdravstvene probleme svoje dece.

– Kada su mi rekli da imam karcinom, nisam osetila onaj isti šok kao kada su mi rekli za decu. Prvo što sam pitala bilo je: 'Šta sada treba da radimo?'

Kako kaže, upravo tada je prvi put shvatila da mora da se posveti i sopstvenom zdravlju.

– Shvatila sam da niko ne funkcioniše kada mi nismo dobro. Žene često preuzmu sve na sebe i zaborave da postoje.

Kafa ispred bolnice promenila je sve

Tokom svih godina borbe za Unino zdravlje, Violeta i njen suprug gotovo u potpunosti su zanemarili sopstvene potrebe.

– Kada sam išla na terapiju, govorila sam: 'Ovo je mojih sat vremena.' Tada smo suprug i ja prvi put, posle mnogo godina, seli ispred bolnice i popili kafu.

Kako kaže, upravo taj naizgled običan trenutak pokazao im je koliko su zaboravili da žive svoj život.

– Naučili smo da živimo.

Iz lične borbe rodio se "Emotivni oslonac"

Iz sopstvenog iskustva i višegodišnje borbe, Violeta je odlučila da pomogne drugim roditeljima dece sa teškoćama u razvoju.

Osnovala je udruženje "Emotivni oslonac", kroz koje porodicama pruža psihološku i emotivnu podršku.

– Trenutno imamo više od 40 mama, četiri terapeuta, a u rad su uključeni i stručnjaci koji pružaju podršku našim porodicama.

Kako kaže, ono sa čim se roditelji najčešće suočavaju jeste osećaj usamljenosti.

– Imaju osećaj da su sami. I ja sam se tako osećala. Najbolje bi bilo da niko to ne doživi, ali ako već prolazimo kroz to, hajde da jedni drugima olakšamo.

"Una jednostavno oseća ljude"

Danas Una ima 13 godina i pohađa školu. Nakon operacije kičme potrebna joj je dodatna podrška, zbog čega porodica trenutno čeka da dobije ličnog asistenta.

Ipak, Violeta kaže da je njena ćerka vedra devojčica puna života.

– Una najviše voli da se kupa. Njen savršen dan je da bude u vodi.

Uživa u školi, druženju i kontaktu sa ljudima.

– Kada vidi nekoga, ili mu odmah priđe i zagrli ga ili ne želi nikakav kontakt. Jednostavno oseća ljude.

Violeta kaže da su među najtežim trenucima oni kada se ljudi udalje zbog neznanja i predrasuda.

– Ne mislim da su deca neprijatna, već roditelji ponekad reaguju tako što sklone svoju decu. Kada bi ih samo više spajali, shvatili bi da to nije ništa strašno.

Na kraju, svim roditeljima upućuje jednu važnu poruku – da ne zaborave sebe.

– Kada smo mi srećni i zadovoljni, tada možemo najviše da damo svojoj deci.