REČENICA "NEKA, JA ĆU" UMALO JU JE KOŠTALA ŽIVOTA Milica (29) je imala infarkt nakon porođaja, a njena ispovest je otrežnjenje za sve žene na Balkanu

Upravo ta rečenica umalo je koštala života Milicu Maksimović, novinarku i autorku bloga "Just Melisa"", koja je sa samo 29 godina doživela infarkt miokarda.

• Milica Maksimović, novinarka i autorka bloga, doživela je težak infarkt sa samo 29 godina, uprkos upozorenjima lekara, zbog stalnog zanemarivanja sopstvenih potreba i ignorisanja simptoma sopstvenog tela.
• Prošla je kroz ozbiljan zdravstveni i emotivni slom, uključujući operaciju srca i suočavanje sa sindromom hroničnog umora, ali je ključ oporavka pronašla u psihoterapiji, pisanju i veri.

Za portal Žena, Milica otvoreno i emotivno govori o svojoj borbi, trenutku kada joj se telo ugasilo i teškom putu povratka sebi.

Milica objašnjava da obrazac ponašanja u kom žena preuzima apsolutno sve na sebe nije nešto sa čime se rađamo, već obrazac koji nesvesno usvajamo od najranijeg detinjstva.

- Mislimo da smo superheroji i da možemo mnogo više nego što zapravo možemo. Tako sam i ja mislila da sve mogu. To "neka, ja ću" postalo je nešto što sam iskreno smatrala normalnim i delom svog života. Mislim da smo to nasledile od baka, od majki, pa se prenosi sa generacije na generaciju i postane ti podrazumevano, o tome se više i ne diskutuje. Ali, da li je to normalno? Naravno da nije - počinje razgovor Milica.

Ona ističe da naš balkanski mentalitet podrazumeva da žena mora biti svemoćna. Čak i kada je okolina opominje, patenti koje su nam majke usadile u srž - da uvek budemo fine, dobre i vredne - stvaraju neizdrživ unutrašnji pritisak.

Traumatičan porođaj i reči lekara koje lede krv u žilama: „Budite spremni na sve“

Miličini zdravstveni problemi počeli su i pre kobnog događaja. Još u prvoj trudnoći otkriven joj je WPW (Volf-Parkinson-Vajt) sindrom - poremećaj rada srca koji uzrokuje izrazito brze otkucaje. Umesto da uspori, Milica je to videla kao izazov:

„To me nije usporilo. Nekako navikne čovek da živi sa tim, pa sam još više dala sebi za pravo da radim kako bih dokazala da sam jednaka sa svima.“

- Međutim, druga trudnoća i porođaj na Uskrs, 16. aprila, doneli su ogromnu traumu. Sin je rođen sa respiratornim distresom i odmah je prebačen u Tiršovu kliniku, u stanju životne ugroženosti.

- Porođaj je trajao oko pet-šest sati, dete je bilo životno ugroženo... Sećam se da me je doktorka pogledala i rekla: "Majko, mora dete da ide". To je bio trenutak borbe za svaki sekund. Kada sam došla u Tiršovu, doktor mi je rekao: "Majko, budite spremni na sve." Zamislite taj momenat, hormoni divljaju, a vi dolazite sa nadom, dok vam oni govore to. Sećam se trenutka kada sam se vratila kući, nisam znala da li spremam benkicu za izlazak bebe ili za ono najgore.

Prva opomena tela i bekstvo iz bolnice „jer beba kod kuće plače“

Srećom, dečak se oporavio, ali odgajanje deteta koje je prošlo kroz traumu, koje je neprestano plakalo i imalo poteškoće sa spavanjem, zahtevalo je nadljudske napore. Milica je bila uz njega 24 sata dnevno. Nakon osam meseci, na nagovor majke, izašla je u kratku šetnju da udahne vazduh. Tada se desila prva ozbiljna opomena.

„Nisam bila sama ni sat vremena, kada sam osetila da mi trne desna ruka i da mi se desna strana tela potpuno oduzima. Ja i dalje idem, šetam, mislim sve je u redu... Do trenutka kada sam shvatila da više nemam kontrolu i da ne mogu ni kesu da držim. Pozvala sam muža i otišla u Hitnu. Dok su me pregledali, ja sam neprestano ponavljala: ’Ja dojim, ja dojim!’ Bilo mi je bitno samo šta će mi dati od lekova da bih mogla da nastavim da ga dojim. Opet nisam bila sebi na prvom mestu.“

Lekari su joj tada rekli da je bila na korak do infarkta i zahtevali su da ostane u bolnici. Milica je, međutim, odbila.

- Izašla sam na sopstvenu odgovornost. Kakva bolnica, pa ja dojim dete, ono vrišti kod kuće! I život je otišao dalje. Ubrzan tempo života, jedno dete, drugo dete, posao... Ma, neka, ja ću, sve ja mogu! - seća se Milica.

CEO RAZGOVOR SA MILICOM POGLEDAJTE U VIDEU:

Pad sistema: Puls 210, 45 kilograma i operacioni sto u 29. godini

Godinu dana kasnije, ignorisanje simptoma došlo je na naplatu. Milica je fizički propadala, ali je pred svetom i dalje nosila masku večito nasmejane i srećne osobe.

„Pravila sam se da je sve u redu, širila radost, a zapravo ništa nije bilo okej. Imala sam samo 45 kilograma, bila sam neprepoznatljivo mršava od nespavanja. Konstantno sam se znojila hladnim znojem, imala opstipacije, ali sve sam to prepisivala svakodnevnom stresu i obavezama oko dvoje dece. Telo me je opominjalo milion puta, živela sam sa tahikardijama gde mi je puls išao do 210 otkucaja u minuti! Umesto da legnem i spavam, ja bih rekla sebi: ’Samo još da operem ovu mašinu veša, samo još ovo da završim...’ Same sebi stvaramo neizdrživ pritisak“, ponavlja Milica.

Treba znati da infarkt možete prepoznati i mesec dana pre nego što se dogodi! Ovo su simptomi koje ljudi ignorišu.

Tada je usledio drugi, mnogo jači udar. Milica je završila na Institutu Dedinje, na operacionom stolu, gde joj je urađena radiofrekventna ablacija i ugrađen stent. Imala je samo 29 godina.

„Bila sam u šoku: ’Kakav stent, ja imam samo 29 godina!’ Kada sam se vratila kući sa kesom lekova, i dalje nisam odustajala. I dalje sam mislila da mogu sve. I tada se telo jednostavno ugasilo. Sistem je pao. Bila sam potpuno nepokretna u krevetu, bespomoćna i nekorisna sebi i drugima, što je za osobu mog temperamenta bio najveći mogući poraz.“

Još jedna dramatična ispovest: Devojka doživela infarkt sa 22 godine, lekari mislili da ima napad panike.

Lečenje duše: „Lekar leči srce, ali ko će da leči dušu?“

Fizički oporavak bio je samo prvi korak. Pravi izazov bio je suočavanje sa sopstvenim unutrašnjim svetom i uzrokom problema. Nakon niza ispitivanja, dijagnostikovan joj je i sindrom hroničnog umora.

„Dobili smo dijagnoze na papiru, ali meni ta šifra nije značila ništa. Pomogao mi je divan doktor Milovanović koji je seo i razgovarao sa mnom kao sa čovekom. Godinu dana sam bila na strogoj detoksikaciji tela, bez šećera i mleka. Ali, posao se zaustavio, nebo je palo za mene. Moj ego i karakter nisu mogli da podnesu taj poraz. Gledala sam svoju vrednu, uspešnu i ambicioznu majku i pitala se: ’Kako moja majka može sve to, a vidi mene, šta je sa mnom?’“.

Ključni deo Miličinog oporavka bila je psihoterapija, ali i pronalaženje mira u veri.

„Išla sam kod pravih psihologa i psihijatara sa diplomama, a ne sa Instagrama. Terapije koje su mi u početku dali za anksioznost i depresiju, poput Rivotrila tri puta dnevno, ugasile su moje emocije. Osećala sam se kao ljuštura koja šeta. Rekla sam lekarki da želim da isključimo te lekove jer želim da budem prisutna, želim da plačem. Nisam plakala godinama, bilo mi je ispod časti da kažem da sam umorna i da mi je teško. Mi koji uvek vičemo ’sve je top, rešićemo’ smo zapravo tempirane bombe. Lekar leči srce, ali ko će da leči dušu?“.

Spas je pronašla u pisanju i veri. Kroz pisanje kolumni pod pseudonimom Just Melisa, Milica je izbacila sav bol iz sebe.. Taj blog je postao njeno utočište, mesto gde nije morala da bude ni mama, ni urednica, već samo žena koja leči svoju dušu.

Miličina poruka svim ženama na Balkanu: „Sedi, popij kafu i budi dobra sebi!“

Danas, sa distance od nekoliko godina, Milica na sve što je prošla gleda kao na bolan, ali neophodan dar od Boga koji joj je vratio nju samu. Ona apeluje na sve žene da „povuku ručnu“ pre nego što ih telo samo obori na dno.

„Moja poruka svim ženama koje žive sa rečenicom ’neka, ja ću’ i koje misle da je sramota tražiti pomoć: Sedi i popij kafu! Smiri se i pusti. Ne moraš sve sama. Tvoja vrednost se ne meri ocenama u đačkoj knjižici, prosekom na fakultetu, bračnim statusom, time da li imaš decu ili nemaš, da li si premršava ili predebela. Budi sebi dobra! Koga briga na kraju dana za sve ostalo, ti si sebi najbitnija. Sasvim je u redu reći: ’Ne mogu danas, moram da odmorim’“.

Posebno upozorava na toksičan uticaj društvenih mreža koje nameću nerealne standarde estetike i produktivnosti.

„Instagram nas ubeđuje da moramo ustati u 4 ujutru, odraditi skin-care rutinu, trenirati, doručkovati estetičnu hranu... I mi se pitamo kako one mogu, a mi ne možemo. Moramo biti realne. Ne mora ručak da se kuva svaki dan, može i za dva dana. Umesto te presije, opusti se. Pogledaj u nebo, zagrli svoju decu, uzmi muža za ruku i reci mu otvoreno kako se osećaš. Otvorena komunikacija leči“.

Za kraj, Milica naglašava najvažniju lekciju koju je naučila na najteži način:

„Budi dobra sebi. Ostavi to ’neka, ja ću’ iza sebe. Pokažite vašoj deci da ne mora sve tako, jer ako mi preuzimamo sve na sebe, i naša deca će sutra raditi isto, učeći to kao jedini ispravan šablon. A ne treba tako. Budite samo srećni“.