"Otac je SILOVAO sestru i mene kada smo bili mali, a majka je sve znala": Rajko tvrdi da je prošao pakao SA SAMO 3 GODINE - "Biološke roditelje zovem neljudi, to je neka druga VRSTA ORGANIZMA"

Rajko Stojić (34), odrastao je u Francuskoj sa pet godina mlađom sestrom i biološkim roditeljima. U potresnoj ispovesti govorio je o teškom detinjstvu sa ocem, tvrdeći da ih je seksualno zlostavljao dok su bili deca, kao i da je majka za to znala i ćutala. Iz porodičnog doma otišao je sa 19 godina, a potpuni kontakt sa roditeljima prekinuo je mnogo kasnije. Danas, kao otac petogodišnjeg sina, javno govori o onome, za šta tvrdi da se događalo iza zatvorenih vrata njihove kuće, ali i o odnosu sa sestrom, pokušajima da razume sopstvenu prošlost i odluci da više ne ćuti.

"Biološki otac je silovao sestru i mene"

Već na početku razgovora priznaje da mu je, bez obzira na to što je o svom iskustvu ranije govorio na društvenim mrežama, svaki upliv u sećanja na detinjstvo težak.

Roditelje danas gotovo isključivo naziva "biološkim", jer ih, kako kaže, ne doživljava kao majku i oca.

- Odrastao sam u Francuskoj sa biološkim roditeljima koji su bili, u najmanju ruku, nezgodni prema svojoj biološkoj deci, odnosno mojoj mlađoj sestri i meni. Koliko god da sam preko društvenih mreža o tome govorio, teško mi je uvek da se vratim na tu priču. Ukratko, biološki otac je seksualno zlostavljao i sestru i mene kada smo bili mali. To je trajalo više od jedne decenije. Dug je put bio od tog trenutka do danas, kada sedim ovde i pričam o tome ovako opušteno koliko je moguće - govori on.

Veliki deo detinjstva proveo je u "magli"

Na pitanje kada je prvi put shvatio da ono što mu se dešava nije normalno, objašnjava da kao malo dete nije imao ni reči kojima bi mogao da opiše svoje iskustvo.

- Kao dete nikako nisam mogao da razumem šta mi se dešava. Veliki deo detinjstva proveo sam u jednoj velikoj mutnini koja se, zapravo, skinula tek skoro, pre možda godinu ili godinu i po dana, kada mi se mnogo toga vratilo. Shvatio sam da sam tada bio dovoljno jak i čvrst da prihvatim sebe i sve ono što se dogodilo. I pre toga sam osećao neverovatnu odbojnost prema biološkim roditeljima, ali nisam razumeo zašto - priseća se Rajko.

Sa 19 godina otišao je iz porodičnog doma i, kaže, nikada se nije vratio da tamo živi. Roditelje je nakon toga posećivao veoma retko.

- Dolazio sam povremeno da ih vidim, radi reda, jer oko sebe stalno slušaš da su roditelji nešto najbitnije na svetu, da je majka jedna, da ti otac daje pravac. Ja to nikada nisam imao, ali sam slušao kako drugi ljudi imaju. Kada bih došao kod njih, prvi sekund bi mi bilo drago - živi su, tu su. A onda bi mi se odmah sve smrklo. Spavalo bi mi se, zaspao bih pred njima posle nekoliko minuta ili bih se sklonio u drugu sobu. Nikada se nisam pitao zašto mi se to događa - opisuje on.

Sestra je pet godina mlađa: "Sve su radili da nas razdvoje"

Prekretnica je, tvrdi, nastupila kada je počeo otvoreno da razgovara sa mlađom sestrom. Do tada o najtežim iskustvima iz detinjstva nisu razgovarali.

On veruje da su roditelji namerno radili na tome da ih udalje jedno od drugog kako ne bi upoređivali ono što pamte.

- Pre godinu i po ili dve sastao sam se sa mlađom sestrom i mnogo smo pričali o svemu. Oni su sve radili da nas razdvoje, da ne budemo bliski i da ne možemo da razmenjujemo informacije o onome što se događalo. Sestra je pet godina mlađa od mene. Mi kao deca o tome nismo mogli da razgovaramo. Ja nisam mogao ni sam sa sobom da razgovaram o tome, jer je moja realnost bila potpuno negirana - tvrdi on.

Prema njegovim rečima, sestra je kasnije godinama tražila stručnu pomoć i kroz psihoterapiju pokušavala da razume svoja iskustva, dok je on izabrao drugačiji put.

- Ona je išla ozbiljnim putem sa psihoterapeutima i psihijatrima u Francuskoj kako bi razumela šta joj se događa i zbog čega joj se pojavljuju određene slike i problemi. Ja nisam išao kod psihologa i psihijatara, već sam krenuo nekim svojim putem traženja odgovora. Ona je išla racionalnijim i sistemskim putem, a ja više kroz duhovnost - objašnjava on.

"Majka je sve znala"

Jedna od najtežih tvrdnji koju iznosi odnosi se na ulogu majke. Navodi da ga ona nije fizički zlostavljala na način za koji optužuje oca, ali tvrdi da je znala šta se događa i da je deci negirala njihovu stvarnost.

- Majka je sve znala, apsolutno. Nije nas fizički zlostavljala kao otac, nego psihički. Kada bismo pokušali da tražimo pomoć od nje, a to je bilo na početku jer smo kasnije prestali, pravila bi se da to ne postoji. Okrenula bi glavu kao da ništa nismo rekli ili bi govorila da smo imali košmar i da smo to sanjali. Kada imaš tri, četiri, pet ili šest godina, ne razumeš šta ti se dešava. Znaš da ti je neprijatno, da te je strah i da je nešto jako čudno, ali tražiš dokaz da to nije normalno, a nemaš ga jer živiš u zatvorenom krugu sa svojim roditeljima - tvrdi naš sagovornik.

Kaže da su, prema njegovom sećanju, istovremeno odrastali uz poruku da je svet izvan njihove kuće opasan i da o porodičnim stvarima ne treba govoriti.

- Govorila nam je da je svet izvan kuće jako opasan i da nikada ne smemo ništa da pričamo o tome šta se događa kod kuće, čak ni najmanju sitnicu, jer ljudi to mogu da iskoriste protiv nas. Kao dete onda ne znaš kome možeš da veruješ - objašnjava on.

Kompletnu Rajkovu ispovest pogledajte u videu ispod:

Spolja su, kaže, izgledali kao "najbolja porodica na svetu"

Posebno ga je zbunjivala ogromna razlika između ponašanja roditelja u javnosti i onoga što tvrdi da se dešavalo u kući.

Oboje su bili fakultetski obrazovani, a porodica je pred rodbinom, prijateljima i poznanicima ostavljala potpuno drugačiji utisak.

- Gledano spolja, bili smo najbolja moguća porodica. Pred ljudima je ona bila najbolja majka na svetu, a on najbolji otac. On je šaljiv, opušten, stalno baca neke fore. Ona najbolja domaćica, najbolja žena, najbolja majka. Držali su se za ruke, bili za primer. Ljudi koji su nas poznavali nikada ne bi mogli da posumnjaju da se iza toga, prema onome što sestra i ja pamtimo, krije ovakva priča - govori on.

Ni škola za njega nije bila mesto sigurnosti

Iako su i on i sestra išli u školu, kaže da se tamo nije usudio da progovori o onome što se dešavalo kod kuće.

Odrastao je u delu Francuske koji opisuje kao veoma težak i opterećen kriminalom, pa ni izvan kuće nije imao osećaj sigurnosti.

- Nisam pokušavao ništa da kažem u školi. I tamo je situacija bila vrlo napeta. Odrastao sam u delu Francuske gde je bilo mnogo kriminala i gde sam se i u školi borio da opstanem. Nisam imao osećaj da postoji sigurno mesto na kojem mogu da sednem i nekome kažem šta mi se događa. U kući je postojala jedna realnost, a napolju sam imao potpuno druge probleme - opisuje svoje detinjstvo.

Za sestru, međutim, tvrdi da je pokušala da potraži pomoć, ali da je i tamo doživela novo traumatično iskustvo.

- Ona jeste pokušala da traži pomoć i, prema onome što mi je ispričala, dogodilo se nešto još strašnije. Osoba je shvatila da dolazi iz porodice u kojoj nije zaštićena i onda je i tamo doživela zlostavljanje. To je bio horor koji je teško i zamisliti - navodi on.

"Krivio sam sebe što nisam mogao da zaštitim mlađu sestru"

Iako je i sam bio dete, godinama je nosio osećaj krivice zbog toga što nije zaštitio pet godina mlađu sestru.

- Apsolutno je postojala krivica. Ali mi kao deca nismo mogli o tome da razgovaramo. Kada vam neko od početka života negira ono što vidite i osećate, dođete do toga da više niste sigurni da li se nešto zaista dogodilo, da li sanjate, da li uopšte smete da verujete sebi. Moja sestra i ja smo potpuno različiti. Ona ne može da ćuti kada vidi nepravdu, dok sam se ja povlačio u sebe i fokusirao na ono u čemu mogu da pronađem makar malo mira. Tako sam postao veoma tiho, povučeno i zatvoreno dete - priseća se on.

Kontakt sa roditeljima potpuno je prekinuo pre otprilike dve godine, nakon razgovora sa sestrom i suočavanja sa onim što oboje tvrde da pamte.

Pogledajte BONUS video: