Marija je otišla na more, a kući se vratila u INVALIDSKIM KOLICIMA: Jeziva nesreća zauvek joj je promenila život - "Trebalo mi je tri godine da izađem među ljude"

Sve se dogodilo tokom neplaniranog letovanja na koje je Marija otišla sa suprugom, neposredno pre preseljenja u Norvešku. Trećeg dana odmora, na povratku sa izleta, vozač terenskog vozila u kojem su se nalazili naglo je skrenuo kako bi izbegao sudar sa drugim automobilom na magistralnom putu.

– Prilikom prevrtanja vozila zadobila sam tešku povredu vrata, odnosno trećeg i četvrtog vratnog pršljena, kao i presek kičmene moždine, koja kontroliše gotovo sve vitalne funkcije u telu – od disanja i rada creva, pa sve do pokreta ekstremiteta – priseća se Marija najtežeg trenutka u svom životu.

Dodaje da su prognoze u tom trenutku bile izuzetno loše i da se doslovno borila za život dok je bila priključena na veštačku ventilaciju.

"Nisam bila svesna posledica"

U bolnici u Tunisu, gde je provela mesec i po dana, uz Mariju su danonoćno bili suprug Ivan, koji je i sam u nesreći zadobio prelom ruke, i njen otac. Zbog šoka kroz koji je prolazila, u početku nije mogla da sagleda prave razmere onoga što joj se dogodilo.

– Bila sam svesna da smo doživeli nesreću, ali nisam bila svesna njenih posledica – objašnjava Marija.

Iako joj je suprug postepeno saopštavao da neće moći da pomera ni ruke ni noge i da će morati da bude priključena na aparate, bilo joj je teško da poveruje u takav ishod.

– Mislila sam da je sve to privremeno. Uopšte nisam shvatala da je reč o trajnom invaliditetu. Nije mi bilo nimalo lako da to prihvatim i mislim da sam tek nekoliko meseci nakon nesreće počela da postajem svesna cele situacije – prisetila se Marija.

Trenutak kada se ugao gledanja promenio

Nakon što je specijalnim letom prebačena na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, usledili su višemesečno lečenje i dugotrajne rehabilitacije u banjama. Tada je započela i njena najteža borba – ona psihička. Osećaj bespomoćnosti često ju je pratio, a svet koji je do tada poznavala srušio se u samo jednom trenutku.

– Život se potpuno promeni, bukvalno naglavačke, kao da vam je neko izmakao tepih pod nogama. U trenutku izgubite osećaj ženstvenosti, ali i deo svog identiteta – opisuje Marija taj izuzetno težak period, dodajući da je tokom mnogih besanih noći razmišljala o neizvesnoj budućnosti.

Ipak, prelomni trenutak u njenom oporavku dogodio se kada je donela važnu unutrašnju odluku.

– Shvatila sam da ne mogu da promenim svoje stanje, ali mogu da promenim način na koji ga doživljavam. Kada sam to prihvatila, odlučila sam da sebi olakšam život, ali i ljudima koji su sve vreme ostali uz mene – kaže Marija.

Moć bezuslovne ljubavi i osećaj korisnosti

Najveći oslonac i vetar u leđa tokom celog procesa bili su njen suprug Ivan i otac. Dok je otac preuzeo prilagođavanje porodične kuće kako bi bila funkcionalna za život u invalidskim kolicima, Ivan je istraživao i nabavljao specijalizovane softvere i neophodnu opremu koja bi Mariji omogućila što veću samostalnost.

Vremenom je pronašla način da ponovo bude radno aktivna i da doprinosi svojim radom. Zahvaljujući tehnologiji i softveru za prepoznavanje glasa, vratila se poslu prevođenja.

– Počela sam da se bavim prevođenjem uz pomoć softvera za glas i mislim da mi je to skrenulo misli i vratilo osećaj korisnosti. Psihički mi je bilo mnogo lakše jer sam ponovo doprinosila i nisam imala osećaj da u potpunosti zavisim od drugih – naglašava Marija.

Uprkos svemu što je prošla, nikada nije odustala od svojih interesovanja. Slobodno vreme provodi slušajući muziku, gledajući putopisne sadržaje, čitajući knjige i proširujući kolekciju lutaka, koja joj predstavlja poseban hobi i izvor zadovoljstva.

Iscrpljujući troškovi i nesalomivi duh

Iako joj je potrebna nega i pomoć 24 sata dnevno, Marija ne dozvoljava da je to spreči da vodi ispunjen život. Od grada ima podršku u vidu ličnog asistenta, ali ona pokriva samo deo stvarnih potreba, pa troškove dodatne nege i svakodnevne logistike porodica snosi sama.

– Snalazimo se tako što suprug radi i drugi posao, tata pomaže, a i ja se uključim kad god mogu, pa uradim neki prevod. Tada se osećam korisno – objašnjava Marija, ističući koliko je zahtevno obezbediti fizioterapeute, lekove i neophodnu medicinsku opremu.

Uprkos svim izazovima, svake godine sa osmehom planira logistički zahtevna putovanja na more u Grčku, Hrvatsku ili Sloveniju, pokazujući da volja često pronalazi put i kada okolnosti deluju nepremostivo.

Put do prihvatanja novog života bio je dug i ispunjen brojnim preprekama, ali je iz njega izašla snažnija nego ikada.

– Trebalo mi je, hajde da kažem, godinu dana da prihvatim svoje stanje, ali mi je, na primer, pune tri godine trebalo da se odvažim da ponovo siđem u grad među ljude – iskreno priznaje Marija.