Dušica iz Mionice je 33 godine BRINULA O RODITELJIMA, a oni CELO NASLEDSTVO OSTAVILI SINU: "On nije prstom mrdnuo, napravili su ugovor o izdržavanju MENI IZA LEĐA"

Dušica je više od tri decenije bila glavni oslonac i negovatelj svojim roditeljima i obavljla sve dužnosti, dok su njen brat i sestra bili potpuno pošteđeni tih obaveza. Kuća i okućnica, šume i plodna zemlja - gotovo celo nasledstvo - pripali su bratu. Dušica je dobila 65 ari njive. A kad se nije odrekla u korist brata, opet je ona ispala "ona loša".

"Najviše sam brinula o svojim roditeljima, negovala ih, pomagala im, vozila ih doktoru. Očekivala sam da ću dobiti nešto na poklon za to. Očekivala sam da se uradi raspodela, ali da mene nagrade više zbog svega što sam radila dok su moja sestra i brat bili pošteđeni", priseća se Dušica za "Žena.rs".

Istinu o tome šta su roditelji zapravo mislili o njenom trudu saznala je na dan očeve sahrane, od potpuno nepoznate žene prilikom povratke sa groblja.

"Brat i tata su napravili ugovor o doživotnom izdržavanju sa sinom i njemu su dali tri četvrtine imovine. Meni i sestri su podelili jednu četvrtinu njive, s tim što sestra nije prihvatila taj deo, već ga se odrekla u korist brata", objašnjava ona.

Ugovor sa bratom potpisan je u tajnosti, mesecima pre očeve smrti, dok je Dušica i dalje predano, i u neznanju, ispunjavala svoje "dužnosti". Iako je brat pravno postao davalac izdržavanja sa striktnim obavezama prema bolesnim roditeljima, on, kako naša sagovornica ističe, "prstom nije mrdnuo", te su sve obaveze i dalje bile na njenim leđima.

"Tata je taj ugovor o doživotnom izdržavanju napravio u januaru, a umro je 5. maja. I u tom periodu su me i dalje zvali da posejem baštu, spremim slavu... Da tata nije umro tad, ja bih i dalje sve to radila, ne bih znala šta se dešava iza kulisa. Te stvari me bole", ističe Dušica.

"Ja sam uvek bila 'nigde'"

Koren neravnopravnog odnosa seže u detinjstvo. Za njenu majku, opravdanje za to što je brat dobio sve staje u izgovor "on je muško". Roditelji o budućnosti njenih sinova nisu razmišljali.

"Ja sam uvek bila 'nigde', ni prva ni poslednja. Ja sam u sredini, verovatno neplanirana. Prvom se detetu radovali, a ja, drugo, žensko - ja nisam bila za radovanje. Onda je stiglo i treće dete - muško. E, to je onda kao prvo. Ja sam samo kolateralna šteta", govori Dušica.

Kao direktna posledica ovakvih roditeljskih odluka, odnosi među braćom i sestrama su trajno razoreni. Sa bratom ne razgovara, a on sada čak i od bliskih prijatelja krije činjenicu da ima još jednu sestru. S druge strane, odnos sa majkom, koja je i dalje živa, obeležen je razočaranjima jer je postalo jasno da su je roditelji namerno odbacili kako ne bi stajala na putu njenom bratu.

"Ja nekad imam osećaj da ona mene uopšte ne voli kao svoje dete. Kad smo pričali u vezi sa parcelom, ja nju pitam: 'Zašto meni niste dali njivu koju sam ja volela i koja je blizu kuće?', a majka mi odgovori: 'Pa mi smo tebe namerno pomerili da ne budeš blizu kuće.' Ona uopšte nije svesna koliko mene boli to što je rekla.", svedoči.

Uprkos svemu, njena borba nikada nije bila usmerena isključivo na sticanje kapitala. Nju ne boli materijalni gubitak, već zanemarivanje njenih osećanja i izostanak bilo kakvog priznanja za 33 godine posvećenosti i ljubavi.

"Kao dete ću reći deca treba da paze svoje roditelje u stare dane kad ne mogu da brinu o sebi. A kao roditelj, poručujem roditeljima da ne treba da razdvajaju svoju decu, da svakom daju nešto, ali i da obavezno nagrade ono dete koje se žrtvuje za njih, jer nisu sva deca ista", ističe.

"Brat mi je bio kao prvo dete"

Posebno emotivan deo Dušičine ispovesti vraća u prošlost, u period kada je njen brat bio tek dečak. Brinula je o njemu mnogo pre nego što su ostareli roditelji zahtevali negu, ali je i taj, najraniji doprinos, izbrisan iz sećanja.

"Kad sam se udala moj brat je imao 10 godina. Ja sam njega dovela ovde. Moj muž je često govorio da sam donela u miraz brata. On je bio moje prvo dete... I to se sve zaboravilo", priseća se Dušica.

Kada je došlo vreme za raspodelu imovine i kada je brat tajno dobio gotovo sve kroz ugovor o doživotnom izdržavanju, Dušica se potajno nadala da će u njemu proraditi svest o tome da je ugovor mrtvo slovo na papiru, jer je sve obaveze prema roditeljima i dalje faktički izvršavala ona.

"Ti kao čovek treba da budeš svestan da živiš na račun nekoga, da se neko muči da bi ti uživao. On je mogao da kaže: "Dajte toj sestri, dajte joj nešto više". A njemu je žao što sam i ovo dobila", objašnjava.

"Podeljena sam - volim je, a ljuta sam"

Dok je sa bratom nepovratno prekinula svaki kontakt, Dušičin odnos sa majkom je ozbiljno narušen, jer se suočila sa potpunim odsustvom kajanja.

"Ptala sam majku: 'Ako nisi htela meni da daš, zašto nisi jednog unuka izdvojila, pa njemu dala? Što daješ sinu koji nema dece, živi sa ženom koja ima svoje unuke, i ti poklanjaš njima svu imovinu?' I ona meni odgovori jednostavno: 'Pa šta ću ja, nisam ja kriva što on nema dece'", prepričava.

Danas, kada pogleda na sve što ju je zadesilo, Dušica priznaje da u sebi vodi neprestanu borbu između prirodne naklonosti i duboke povređenosti.

"Podeljena sam. Ljuta sam, ali isto tako volim svoju majku. Ipak, ljuta jer se ona tako ponela prema meni", zaključuje Dušica sviju tešku, iskrenu ispovest.

Celu priču Dušice Đekić pogledajte u videu: