Usvojio je više od 80 TEŠKO BOLESNE DECE i brinuo o njima do poslednjeg časa: Čovek ZLATNOG SRCA bio je jedina uteha napuštenim mališanima koji umiru

Neka deca imala su tek dve ili tri nedelje. Napuštena i bolesna, ostavljena u bolnicama, u sirotištima... Leka – nije bilo. Roditelji nisu mogli da podnesu bol, nisu imali snage da gledaju kako život izvire iz njih kroz one cevi koje su, poput hladnih kandži, obavijala njihova nežna, majušna tela, gaseći svaku nadu. Bilo je i beba sa cerebralnom paralizom, encefalopatijom, onih koje su obolele od kancera još dok su bile u maminom stomaku... Mnoge nisu imale ni imena, ali Mohamed Bzik potrudio se da ih dobiju pre nego što bi se zauvek oprostio od njih.

"Svako dete koje je ikad došlo na ovaj svet zaslužuje identitet. Zaslužuje da ima ime, izgovoreno sa pažnjom. Svaki život treba da bude priznat, koliko god da traje", kaže ovaj humanitarac, aktivista i anđeo, jedini hranitelj u okrugu Los Anđeles koji prihvata decu sa terminalnim medicinskim stanjima i neguje ih do kraja njihovih života.

Anđeo čuvar čija je priča dirnula svet

"Postoji samo jedna osoba kao što je on", kaže Melisa Testerman, koordinatorka hospis centra koja pronalazi smeštaj za bolesnu decu. Decu koja neće dočekati prvi dan škole, decu koja ne mogu da se igraju sa svojim vršnjacima, koja nikad neće saznati kako izgledaju tinejdžerske godine, koja se neće spremati za maturu... Decu koja će umreti. Decu koju niko ne želi. Decu kojoj su samo Mohamed i njegova supruga otvorili vrata svog doma i brinuli o njima do poslednjeg časa.

Svako dete koje su usvojili već je umiralo. Njihove biološke majke nisu bile tu da ih uzmu u naručje i uteše ih. Niko od članova porodice. Ali, na kraju ipak nisu bila sama. Mohamed to nije dozvolio. Kupovao im je igračke, hranu, medicinsku opremu, aparate za disanje, sve što je potrebno. Ostajao bi budan noćima, držao ih u zagrljaju, recitovao im tihim glasom... Mališani bi ga gledali očima punim ljubavi. I nade, koje više nije bilo.

Ništa nije moglo da ga zaustavi. Ni iscrpljenost. Ni novac. Ni gubitak voljene supruge. Čak ni kancer. Kada mu je 2016. godine dijagnostikovan rak debelog creva, nastavio je da brine o nesrećnoj deci. Dok se borio za sopstveni život, davao je sve od sebe da njima bude prijatno u poslednjim ovozemaljskim trenucima.

Usvojio je više od 80 mališana dok ljudi nisu shvatili koliko je važno to što radi, dok nisu počele da stižu prve donacije, na kraju i priznanja. "Svako dete zaslužuje da ima dom, porodicu, ljubav, dostojanstvo, čak i ako sve to traje tek nekoliko dana ili nedelja", kaže.

Dom, ljubav i dostojanstvo bar na kraju

Pred početak snimanja filma "Čuvar anđela", na rukama mu je umrla šestogodišnja devojčica koja je bila prikovana za krevet usled retkog poremećaja mozga. Bila je slepa od rođenja, nije imala ni čulo sluha. Ruke i noge bile su paralizovane, svakog dana je imala napade. Mohamed je noćima bdeo nad njenim krevetom. "Znam da ne vidi, da ne čuje, ali ne prestajem da razgovaram s njom. Samo želim da zna da nije sama u ovom životu. Ona ima osećanja, ima dušu. Ona je ljudsko biće".

Brinuo je i o devojčici sa encefalokelom, retkom urođenom malformacijom (defekt nervne cevi) kada se deo mozga, cerebrospinalna tečnost i moždane ovojnice izboče kroz otvor na lobanji, formirajući izbočinu. Imala je jedva 15 kilograma, premalo za njene godine. Mohamed Bzik usvojio ju je kada je imala mesec dana.

U njegovom domu boravila je i devojčica sa istim moždanim oboljenjem, koja je poživela jedva osam dana nakon što su je doveli. Bila je toliko sićušna da je, kada je umrla, proizvođač lutaka morao da napravi odeću za njenu sahranu. Bzik je sam nosio mali kovčeg.

"Morate ih voleti kao svoju decu"

Kao najstariji od desetoro dece, u Ameriku je iz Libije, iz Tripolija, stigao 1978. godine, kao student. Nešto kasnije upoznao je Don, hraniteljku, koja će postati njegova supruga. Pre nego što je srela Bzika, njen dom bio je otvoren za decu iz problematičnih porodica kojima je bio potreban hitan smeštaj.

Mohamed je pored Don shvatio koliko je ta misija značajna i humana, pa je odlučio da joj i sam posveti život. Od kuće u Azusi napravili su malo prihvatilište i usput na koledžima držali predavanja zajedno sa lekarima, ističući koliko je ova akcija važna za celo društvo. Međutim, malo ljudi je bilo zainteresovano da se uključi u program.

"Morate ih voleti kao svoju decu. Znam da su bolesni. Znam da će umreti. Dajem sve od sebe kao ljudsko biće, a ostalo prepuštam Bogu".

"Nijedno dete ne sme da umre samo"

Njihov jedini biološki sin, Adam, rođen je 1997. godine. Nažalost, i on je svet ugledao sa retkim oboljenjem – patuljastim rastom i kostima toliko krhkim, da bi ih i menjanje pelena ili čarapa moglo polomiti. Kada je imao 19 godina, težio je jedva 29 kilograma. Vozio je skejt koji mu je otac napravio od minijaturne daske za peglanje. Studirao je informatiku i u učenju nikad nije zaostajao za ostalim mladićima iz svoje generacije.

Nažalost, Don se teško razbolela 2013. i ubrzo preminula. Bio je to najteži udarac za porodicu. Tri godine kasnije Mohamed je saznao da ima rak. Srećom, uspeo je da se oporavi. Ni tokom lečenja Anđeo Čuvar nije odustajao od svoje misije, koju je uvek doživljavao kao svetu dužnost. Tu je bio i Adam koji, iako vezan za invalidska kolica, nije prestajao da ocu pruža podršku.

"Ovo iskustvo dalo mi je novu perspektivu. Kada sam bio u bolnici, a posebno dok su me pripremali za operaciju, osetio sam strah koji su doživljavala deca o kojima sam brinuo, a koja nisu imala nikog svog pored sebe. Tada sam počeo još intenzivnije da radim, da još više pomažem. Nijedno dete ne umre samo".