SIJAMSKE BLIZNAKINJE Maša i Daša bile su ANĐEO I DEMON u jednom telu: Lekari majci rekli da je RODILA MUTANTE, slagali da su devojčice UMRLE, a onda ih je država podvrgla MUČNIM EKSPERIMENTIMA

Sijamski blizanci su ekstremno redak fenomen. U svetu danas postoji samo 12 živih parova, a kada umre jedan, ubrzo sledi i smrt drugog. Ceo njihov život, od dana rođenja, svodi se na timski rad. Budući da su spojeni i da često dele najvitalnije organe, sve odluke moraju da donose zajedno, od toga šta će obući ili jesti, do školovanja, radnog mesta i izbora partnera. Ali, ništa nije bilo tragičnije od sudbine sestara Krivošljapov. Najpoznatije sijamske bliznakinje iz sovjetske epohe počele su svoj tužan život kao državni projekat.

Jednog hladnog januarskog jutra 1950. godine, Ekaterina Krivošljapova je u moskovskom porodilištu na svet donela bliznakinje Mašu i Dašu. Rođene su carskim rezom. No, umesto da vidi svoje bebe, Ekaterini, još bunovnoj od anestezije, rečeno je da je rodila "mutante". Bolno saznanje za mladu ženu koja je jedva čekala da postane majka.

Uprkos molbama majke, lekari su kategorično odbijali da joj pokažu decu. Sada pripadaju državi, hladno su joj objasnili. Međutim, jedna od medicinskih sestara je pokazala saosećanje i te noći donela bebe kod očajne Ekaterine kako bi ih bar na trenutak videla.

Majci su hladno rekli da je rodila "mutante"

Leđa devojčica bila su spojena pod uglom od 180 stepeni, a imale su tri noge. Nije se uplašila prizora, naprotiv. Čak je odlučno odbila da se odrekne roditeljskog prava. Stoga je, da bi se prikrio skandal koji je nastajao, osoblje porodilišta bilo prinuđeno da joj posle nekoliko dana kaže da su devojčice umrle od upale pluća. Gnusnu laž potkrepili su relevantnim dokumentima, koje je, kako se ispostavilo, bilo prilično lako falsifikovati.

Mašin i Dašin otac bio je lični vozač Lavrentija Berije – zloglasnog šefa policije, vernog sledbenika Staljina, "sovjetskog Himlera", okrutnog sadiste i ubice. Nije želeo da se u kremaljskim krugovima priča o ovom slučaju, pa je, pod pritiskom medicinskog osoblja, potpisao smrtne liste svojih ćerki i nikada više nije pokušao da sazna bilo šta o njima.

Njegova supruga, koja je razvila mentalni poremećaj zbog intenzivnog šoka i stresa nastalih usled "gubitka" beba, provela je naredne dve godine u psihijatrijskoj bolnici. Kada su je pustili nastavila je da traži svoju decu, pokušavajući da sazna makar nešto. Ali, svi su je ubeđivali da su Maša i Daša odavno preminule. Nije poznato da li ih je ikada pronašla.

Idealni "laboratorijski miševi"

Zašto su lekari lagali roditelje? Odgovor je, iz današnje perspektive, jednostavan – devojčice su bile idealni subjekti za medicinske eksperimente. Maša i Daša imale su isti kardiovaskularni sistem, ali različite nervne, pa su naučnici bili radoznali da saznaju kako uspevaju da koegzistiraju u jednom telu. Nakon što je rukovodstvo porodilišta prijavilo rođenje "mutanata" nadležnim organima, iz Medicinske direkcije Kremlja stiglo je naređenje bolnici da ih hitno stavi na raspolaganje naučnim krugovima, i tu se svaka rasprava završila.

Fiziolog Pjotr Anohin predviđao je da će sijamske bliznakinje živeti možda godinu dana, pa je studija morala odmah da počne. Devojčice su odvedene u Institut za pedijatriju Akademije medicinskih nauka SSSR-a, gde su držane narednih šest godina. Naučnici su želeli da saznaju više o sposobnosti ljudskog tela da se prilagodi nepovoljnim uslovima kao što su nedostatak sna, glad i nagle promene temperature.

Naravno, sve je to držano u strogoj tajnosti: niko u zemlji (osim odgovornih) nije znao šta se dešava na klinici. Devojčicama su davani razni lekovi, uključujući radioaktivni jod jednoj da bi se videlo kako će uticati na zdravlje druge, a uslovni refleksi testirani su elektrošokovima. Jednoj je takođe bila stavljana ledena obloga kako bi se otkrilo da li je toplina druge može spasiti od hipotermije. I tako dalje.

Koje su zaključke stručnjaci izvukli nakon šest godina mučenja? U početku nisu mogli da shvate zašto, uprkos zajedničkom kardiovaskularnom sistemu, deca pate od različitih bolesti. Daša je imala slab imuni sistem i bila je kratkovida, a Maša hipertenziju i savršen vid. Kako se to moglo dogoditi? Delile su istu krv, sistem za varenje, endokrini i skeletni sistem, ali – ne i nervni, pa su lekari zaključili da bi tu mogao da se krije problem.

Početak "normalnog" života

U Centralni istraživački institut za traumatologiju i ortopediju prebačene su 1956, kada je eksperiment završen. Staljin, koji je bio vrlo zainteresovan za rezultate, tad više nije bio među živima. U Institutu je devojčicama odstranjena treća, nerazvijena noga. Jedva su naučile da hodaju sa štakama (jedna je mogla da pomera jednu nogu, druga drugu), ali su se istinski trudile. Dobile su osnovno obrazovanje, a osoblje se prema njima ophodilo s ljubavlju: medicinske sestre su im pravile frizure, priređivale zabave za rođendane...

Međutim, od ranog detinjstva devojčice su bile svesne bolne činjenice – da su drugačije. Jer su, poput laboratorijskih miševa, uvek bile okružene gomilom radoznalih posmatrača. Ali Slavik, koji je živeo na istom spratu, mogao je da razume njihovu patnju.

Tinejdžer je bio paralizovan, nije mogao da pokreće ruke i noge, ali hendikep nije sprečio petnaestogodišnju Dašu da se zaljubi u njega. "Sastanci" su izgledali ovako: sestre bi sedele u bašti ispod trešnje i slušale muziku sa kasetofona, a Slavik bi im pravio društvo u invalidskim kolicima.

Posle osam godina u institutu pod stalnim nadzorom lekara, poslate su u internat za decu sa invaliditetom na jugu Rusije. Uslovi su, pretpostavljate, bili daleko od idiličnih...

Kako su ulazile u adolescenciju, dijametralno suprotni karakteri sestara postajali su sve snažniji. Lekar koji je pratio njihov razvoj istakao je da su razlike bile toliko izražene da bi se, da nisu spojene telom, bez problema dalo pretpostaviti da je Daša odrasla u profesorskoj porodici, a Maša u seljačkoj.

Suvori diktator i blaga duša

Daša je bila ljubazna, inteligentna i privržena, dok je Maša samo listala časopise i pušila. To potvrđuje i novinarka Džulija Batler, koja se sprijateljila sa devojkama i njihovu životnu priču pretočila u knjigu pod nazivom "Što manje znate, to bolje spavate". Prema rečima autorke, Maša je bila pravi psihopata i često je zlostavljala sestru. Upravo je ona okončala ljubav sa Slavikom izjavivši da Daša ne treba da pripada nikome osim njoj. Od tog trenutka stvari su se pogoršale...

Maša je čak terala Dašu da pije alkohol, jer ga sama nije podnosila mogla zbog refleksa povraćanja. Daša je, pak, mrzela žestoka pića, ali je toliko volela sestru da je udovoljavala svakom njenom hiru. Takođe, Maša nije dozvoljavala Daši da pušta kosu, da se šminka ili nosi nakit. Njen egocentrizam išao je toliko daleko, da ju je i tukla ako bi odbila da posluša njena naređenja.

Zlostavljana devojka je, s druge strane, žudela za normalnim životom: želela je da voli, da se obrazuje i počne da radi (neko vreme pričvršćivala je gumene sijalice na pipete, ali je odustala jer joj je sestra zabranila). Svaki put kada bi hirurzi predložili razdvajanje, gledala bi Mašu sa nadom u očima – i uvek bi čula samo kategorično odbijanje. Tako su u istom telu živeli surovi diktator i blaga duša.

Poslednjih 15 godina provele su u domu za veterane rada i dobijale invalidsku penziju. Maša je jedne noći doživela srčani udar. Daša toga nije bila svesna – verovala je da njena sestra čvrsto spava. Kasnije je, ipak, primetila da je loše. Shvativši da je Maša preminula, lekari su ponudili Daši hitnu operaciju kako bi je odvojili. Odbila je. Preminula je 17 sati kasnije, od posledica intoksikacije. Imale su 53 godine.