Selo u Bosni nosi ime po HITU GOGE SEKULIĆ i stanovnici UMIRU OD BLAMA kad treba da ga izgovore: Ovde živi tek 600 ljudi, a Božić i Bajram su povod za KAFU U DVE TURE

Gaćice, čije ime mnogi povezuju sa najvećim hitom Goge Sekulić, nalaze se u Lašvanskoj dolini, na oko 508 metara nadmorske visine, u prostoru gde se gradska svakodnevica polako razređuje i prelazi u seoski mir. Na korak su od gradske gužve, ali su sačuvale tišinu, toplinu i onaj osećaj doma koji se danas retko sreće.

Administrativno pripadaju Federaciji Bosne i Hercegovine, Srednjobosanskom kantonu, a ko prvi put prođe kroz ovo selo, naročito ako to učini lagano, bez žurbe, primetiće kontraste koji najbolje opisuju današnji život sela.

Na jutjub kanalu "Kočevska dolina" objavljen je zanimljiv video o specifičnostima ovog sela, a mi vam, pored zvaničnih podataka o mestu, prenosimo i utiske autora.

Mešovita etnička struktura

U Gaćicama, inače, sa jedne strane stoje nove, obnovljene kuće, svetle i moderne, a sa druge stare avlije, zaključana vrata i zarasle staze koje kao da čekaju povratak vlasnika. Ispred jedne kuće čuje se dečja graja, dok ispred druge tišina govori o odlasku. Sve je to isto selo - i prošlost, i sadašnjost, i ono što tek treba da dođe.

Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2013. godine, u Gaćicama živi nešto više od šest stotina ljudi. Selo ima mešovitu etničku strukturu, što je oduvek bilo prirodno stanje u ovom delu Bosne. Ovde se znalo ko je čiji, ali se još bolje znalo da su Bajram i Božić povod za kafu u dve ture, a ne za razlike. Ako zafali jaja, ide se kod komšije Mehe. Ako nestane brašna u nedelju, kuca se kod Ive. A ako se neko ne pojavi nekoliko dana, komšije same dolaze da vide da li je sve u redu.

Nekada se u Gaćicama živelo jednostavno, ali puno. Dan je počinjao molitvom i kafom, a završavao se razgovorima ispred avlija. Radilo se mnogo - u baštama, na njivama, oko stoke. Leti nije bilo odmora, jer selo ne trpi prazne ruke, a zimi, kada sneg zabeli, život bi usporio, ali se vatra nije gasila ni u peći ni među ljudima. Deca su trčala bosa po livadama, brala trešnje, igrala se lastiša, žmurke i klisa, i vraćala kući prljavih kolena, ali punih dana.

Gaćice se pune preko leta

Danas su Gaćice drugačije, ali ne i prazne. Mnogi meštani žive u dijaspori - u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj - ali se selo i dalje puni svakog leta. Tada se otvaraju kuće koje su tokom godine tihe, prozori zamirišu na lavandu, a dvorištima se ponovo razlije smeh. Neko se vrati na deset dana, neko na mesec, ali i to je dovoljno da selo oživi.

I dalje se pamte velike bosanske svadbe koje su trajale po tri dana, sa muzikom, harmonikom, okićenim konjima i kazanima iz kojih se jelo za celo selo. Danas je toga manje, ali kad se slavi - slavi se zajedno. Bez pozivnica, bez protokola. Dođeš, pojedeš, zapevaš i nazdraviš.

Livade oko Gaćica i dalje su posebne - široke, zelene, prošarane maslačcima i tratinčicama. Nekada su po njima pasle krave i koze, danas su ponegde zarasle, ali i dalje čekaju. Sa brda iznad sela pruža se pogled na ceo Vitez, a u daljini planine stoje kao stražari. Kada sunce zalazi, sve poprima zlatnu boju i tišinu.

Gaćice nisu turistička destinacija i nećete ih naći u brošurama, ali ko jednom prođe ovim putem, teško ih zaboravi.