Najlepša MOLITVA Ive Andrića o zahvalnosti podsetiće vas šta je jedina PRAVA ISTINA u životu: Misli našeg nobelovca koje leče dušu

U trenucima kada svet postane preglasan, a svakodnevne brige pritisnu dušu, čovek instinktivno traži utočište u molitvi. Ona nije samo religijski čin, već univerzalni vapaj za mirom, svedočanstvo naše ranjivosti i potraga za višim smislom. Kroz istoriju, molitve su menjale oblike, ali je njihova suština ostala ista – da osvetle mrak i pruže nadu tamo gde je ponestalo reči.

Ipak, kada se uzvišena duhovnost spoji sa genijalnošću vrhunskog pisca, nastaju redovi koji prevazilaze klasične okvire tradicije. Upravo takva je najlepša molitva koju je napisao Ivo Andrić, a ostala je utkana u knjizi "Znakovi pored puta". Duboka, vanvremenska i lekovita, ona nosi poruku koju bi svako od nas trebalo da zna napamet.

Njegovu molitvu iz knjige prenosimo u celosti:

"Čovekova molitva"

Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja, ne što sam uveren da je Ti čuješ, nego što znam i to je jedino što znam pouzdano da je ja izgovaram.

Ja idem obasjanim putem, zdrav sam, miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi, drugi leže sad u bedi, u bolovima, pod torturom nepomičnih sati.

Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče,i ženu i decu koji me čekaju - toliki žive željni svega, bez ljubavi, bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća, studen i užas.

Ja imam u duši svetlost koja se, istina, povija i smanjuje, ali nikad ne gasi - hiljade njih žive u jadnom mraku.

A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga, onda mojoj blagodarnosti kraja nema. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. Ja je upućujem Tebi.

A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja, onda neka ostane ova moja zahvalnost, kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati.