"Ušla sam kod psihijatra, plakala sam i govorila: 'POMOZITE MI, POMOZITE MI'" Kristina (33) se bori sa BIPOLARNIM POREMEĆAJEM već 9 godina: "Nije mi teško da pijem tablete, samo mi je zbog jednog ŽAO"

Njena priča nije puki medicinski izveštaj niti niz hladnih nabrojanih simptoma, već intimna ispovest o borbi za svaki novi dan. O unutrašnjim poteškoćama se u našem društvu i dalje prečesto šapuće sa neutemeljenim strahopoštovanjem, ali je ona odlučila da progovori glasno i iskreno.

Povratak u prošlost i prisećanje na prve znakove problema neminovno nas vode u period njenih ranih dvadesetih godina. Iako su određene naznake postojale i ranije, pravi okidač dogodio se usled jednog iznenadnog zdravstvenog problema koji je potpuno poremetio njenu dotadašnju realnost i naterao je da po prvi put potraži stručnu pomoć ustanove za mentalno zdravlje.

"Ja sam Kristina Simonović. Imam 33 godine, uskoro 34, i imam bipolarni poremećaj od koga se lečim već evo devet godina. Imala sam problema sa ginekološke strane i morala sam da odem na operaciju hitno u Narodni front. Kada se operacija završila i kada su me posle dva dana poslali kući, ja sam u svojoj glavi imala da ću ja umreti i da su me doktori pogrešno operisali. Znači ta paranoja se pretvorila u panične napade, u anksiozne napade, u promene raspoloženja, promene toka misli. Nisam stigla do trećeg dana, a već me je tadašnji momak odveo u hitnu i doktor iz hitne mi je prišao i dao mi je uput za Palmotićevu."

Saznanje da joj je neophodan psihijatar i odlazak u bolnicu promenili su njen život iz korena.

"Nisam ni znala da tako kažem šta bi ti psihijatri mogli da kažu i kako da pomognu mom stanju, ali sam računala da su tu s dobrim razlogom, što je i bio slučaj. Ja sam plakala i sam samo govorila 'Pomozite mi, pomozite mi', nakon čega su me stavili i na farmakoterapiju i išla sam u bolnicu. Ja bližnjima nisam rekla da sam operisana mesec dana da se ne bi sekirali. Oni su odlično reagovali na bolnicu i lekare, samo im je trebalo vremena da vide s čim se suočavaju. Postala sam zapravo neko ko nije uopšte želeo da ćuti o tome jer sam iz prve ruke videla kako su se određeni ljudi, čak i iz medicinske sfere, ponašali prema meni kao nekome ko ima F dijagnozu."

Bitka protiv nevidljivih demona

Ono što laicima često izmiče iz vida jeste stvarni unutrašnji osećaj osobe koja svakodnevno balansira između dva dramatična ekstrema. Prelazak iz stanja potpune euforije u osećaj praznog beznađa dešava se bez najave, crpeći poslednje atome energije i volje za životom.

"Kada sam manična, obično su mi jako ubrzane misli. U mom mozgu ih je toliki; nemam vremena da završim jednu misao, kreće druga. To je to stanje ubrzanja i adrenalina i promena percepcije, kao da si u potpunoj realizaciji, kao da si Bog, ne može ništa da te povredi. Dok u depresiji tu su crne misli, misli koje odišu krivicom, grižom savešću, suicidalnim mislima, svašta nešto što donosi veliku težinu na već umornu osobu. Ljudi često romantizuju depresiju, bipolarni poremećaj, mentalne bolesti generalno, što je iz više razloga loše. A jedan od njih jeste što brkaju suicidalne ideje sa suicidnošću. Kada se dođe do ovakvih situacija u kojima život zavisi od toga, nabrajaj šta si uradila za sebe dobro za svih ovih godina. Ako ništa, samo to da ti dođe u glavu."

Da bi se ovakvi mračni i iscrpljujući scenariji izbegli, potrebna je gvozdena disciplina koja podrazumeva brojna svakodnevna odricanja i ogromnu podršku. Oslanjanje na čistu unutrašnju snagu postaje jedini izlaz kada redovna psihoterapija i brojni medikamenti ne daju trenutne i brze rezultate.

"Nekad ne stignem da budem u potpunosti disciplinovana, ali zahteva mnogo rada. Znači dovoljno sna, rano buđenje, kretanje, lekovi ujutru, popodne i uveče, konstantno preispituješ stvarnost. Moraš da budeš vrlo konkretno disciplinovan jer dug je put. Moraš da ideš dan po dan, po dan, po dan, pa da ti uđe u naviku pa da ti telo ne zaboravi."

Stihovi koji leče dušu

Njena borba nije ostala strogo zatvorena u četiri zida bolničkih soba ili terapeutske ordinacije, već je pronašla svoj siguran put do papira. Pisanje je za ovu hrabru devojku postalo mnogo više od pukog hobija. Kroz poeziju je uspela da obradi svoja najdublja stanja, pa čak i da potpuno neosetno prođe kroz određene epizode bolesti.

"Dve zbirke poezije sam izdala za sada. Prva je 'Nije bol prava linija' i ona govori o stanjima kroz koje sam ja prolazila u epizodama. Znači od depresivnog, maničnog, egzistencijalnog, međuepizode, hipomanija i tako dalje. I druga koja se zove 'Reče ona umačući pomfrit u sladoled'. Nemojte da vas zavara naslov - to ću samo reći. Sjajna, po mom mišljenju sjajna knjiga, gde možeš da vidiš nekoga u tridesetim ko se bakće sa svojom egzistencijalnom krizom i mentalnom bolešću. Ne hvalim svoje pisanje, nego osećala sam se izuzetno dok sam je pisala. Bila sam dobro, videla sam da mogu da pišem i bez da budem opterećena mnogo većim stvarima. I sad ćemo nadam se za par meseci videti se sa trećom zbirkom".

Misija širenja svesti

Pored impresivnog umetničkog rada, Kristina je duboko svesna da je našem društvu očajnički potrebna sistemska edukacija na temu mentalnog zdravlja. Umesto da se zaustavi na ličnom napretku, ona iskreno želi da svoje ogromno iskustvo iskoristi kako bi pomogla drugima, a posebno osetljivim adolescentima i njihovim roditeljima koji se često osećaju potpuno izgubljeno pred problemima svoje dece.

"Imam ideju da sa mojom psihoterapeutkinjom napravim tribinu za srednje škole u Beogradu, gde ćemo se obratiti roditeljima da imaju pre svega oni uvid u to kako se profesionalno razvija situacija, kako se kod mene na ljudskom primeru odvija situacija kod pacijenta. Znači mogu da pitaju nešto što svoju decu ne bi želeli da pitaju ili da dobiju informacije od profesionalaca za nešto što mogu da prepoznaju u svojoj deci, što ja mislim da je zaista i te kako bitno pogotovo u odrastanju danas u ovom dobu".

Širenje svesti van granica glavnog grada ključno je za stvaranje društva u kojem ispisana dijagnoza više neće biti mračna tajna koja se krije od celog komšiluka.

"Studenti su već pokrenuli sami destigmatizaciju mentalnog zdravlja i vrlo dobro se drže kada je to u pitanju. Stvarno bih pohvalila, upoznati su sa temama, nemaju ništa protiv psihoterapeuta i tako dalje. Volela bih da se to i po Srbiji proširi jer definitivno ne bismo stale u Beogradu samo, što više svesti upravo to bolje. A u manjim mestima ima manje svesti kada je mentalno zdravlje u pitanju definitivno i više tih predrasuda i stvari koje zapravo sprečavaju ljude da se leče".

Umetnost prihvatanja

Iz svake velike patnje obavezno proizilazi i velika životna lekcija, pa se tako i iz ovog višegodišnjeg mučilišta izrodio potpuno novi pogled na svet. Kada se Kristina danas osvrne na sve što je prošla i sagleda svoju sadašnjicu u kojoj piše izvanrednu poeziju i stvara projekte za pomoć mladima, njen konačni zaključak prepun je duboke zahvalnosti. Ipak, jednu stvar i dalje nije prihvatila.

"Jao kad mi neko kaže to je doživotna bolest, uvek mi padne mrak na oči. Najiskrenije, zato što sam u fazonu "još koliko godina, ma vi mora da se šalite". Teško mi je, još uvek taj deo nisam baš najbolje prihvatila do kraja, moram priznati. Nije meni problem da ja pijem tablete do kraja života. Tablete ko tablete. Nego je stvar u tome što ti neko kaže da ćeš živeti potpuno drugačiji život nego što bi ti inače možda živela. Bez tih stega stvarnosti i tereta dijagnoze i žao mi je. Žao mi je što me sprečava da radim te i te stvari. Žao mi je, jer volela bih da vidim ko sam bez dijagnoze. A sa druge strane, izuzetno mi je drago što se ova dijagnoza pojavila kad se pojavila jer sam kao čovek procvetala. Da mi nije bipolarnog poremećaja ja ne bih bila ovoliko empatična, ne bih imala ovoliku svest o sebi, o drugim ljudima kroz šta oni prolaze. Toliko boljeg individualca me je načinilo da sam zahvalna tome kroz što sam prošla."

Zbog svega navedenog, njena teška priča nipošto nije priča o porazu, već himna pobedi ljudskog duha nad slabostima biohemije sopstvenog mozga.

"Imam jako kvalitetan život zato što imam jako drage ljude pored sebe. Imam odlične odnose unutar života i na tom sam mestu gde ne žalim što se ovo baš meni dešava. Nemojte da vas plaši što je komplikovano, što je kompleksno, što je intenzivno, zato što ste vi još jači i kompleksniji od dijagnoze definitivno. Znam da je jako ružno čekati dan po dan, dan po dan mesecima, ali ne postoji drugi put. Da postoji svi bismo krenuli tim putem. Tako da vreme dolazi. Samo se potrudi ko ćeš biti kada stigne."