Legendarni Gaudi završio je POD TOČKOVIMA TRAMVAJA - niko nije prišao da mu pomogne jer su mislili da je BESKUĆNIK: Kako je BOŽJI ARHITEKTA doživeo TRAGIČAN KRAJ

Ostao je da leži na putu, teško povređen i bez svesti. Zbog zapuštenog izgleda, niko ga nije prepoznao. Taksisti su odbili da ga prevezu u bolnicu, plašeći se da "beskućnik" neće moći da im plati. Na kraju se neko ipak smilovao. Antoni Gaudi preminuo je tri dana kasnije, u ustanovi za siromašne gde je dobio minimalnu negu.

Kakva ironija, kakva surova igra sudbine... Sahranjen je dve nedelje pred 74. rođendan, u kripti Sagrada Familije, u srcu svog životnog dela. Ispratila ga je cela Barselona čije je lice svojim čudima i vizijama trajno oblikovao, spajajući kamen, nebo i prirodu. Barselona koja ga je u širokom krugu zaobilazila dok se, ležeći na ulici, borio za život.

"Božji arhitekta" imao je samo jednog klijenta

Dan kada se preselio u večnost, 10. jun, kasnije je postao Svetski dan art nuvoa, dekorativnog stila poznatog i kao secesija, koji je nastao krajem 19. veka kao pobuna protiv krutih akademskih pravila i čiji je istaknuti predstavnik bio upravo legendarni španski arhitekta.

Koliko bi još čudesa napravio, da ga tog kobnog popodneva nije pregazio tramvaj? Ono najveće, danas simbol Barselone, nije stigao da završi. Upravo ga je kapelan Sagrada Familije, Gil Pares, prepoznao narednog dana u staroj bolnici Santa Kreu, gde je prekasno dobio neophodnu negu, a i ta koja mu je ukazana bila je nedovoljna. Spasa na kraju nije bilo.

Uspeo je samo da izusti da želi skromnu sahranu. Poslednje godine proveo je u siromaštvu, a svu milostinju ulagao je u radove na monumentalnom zdanju. "Moj klijent ne žuri", govorio je misleći na Boga i nepokolebljivo verujući u svaku svoju graditeljsku misiju.

Na leđima zmaja do večnosti

Rođen je 25. juna 1852. godine na jugu Katalonije, gde je rano ispoljio ljubav prema arhitekturi. Od malih nogu mučile su ga reumatske tegobe, pa nije mogao da se igra sa drugom decom. Umesto igre, vreme je provodio posmatrajući svet oko sebe i prenoseći na platno ono što bi video.

Njegova stvaralačka energija bila je ogromna: istovremeno je radio na stambenim zgradama, sakralnim objektima i urbanističkim projektima. Počeo je praveći bandere, a nastavio kreiranjem impozantnih, nadrealnih prostora u kojima priroda, ornamentika i duboka vera čine jedinstvo, oblikujući katalonski modernizam, varijantu secesije gde se zanatstvo, umetnost i simbolika stapaju u sveobuhvatno i jedinstveno delo.

Fasade koje se izviјaju poput talasa, stubovi koji se granaju kao drveće, krovovi koji podsećaju na leđa zmaja – u svemu je Antoni Gaudi tražio zakone prirode, verujući da oni pružaju najbolja rešenja za statične objekte i njihovu estetiku.

Od luksuznog života do životarenja

Kao mladić uživao je u luksuzu, nosio skupocena odela krojena po meri, negovao bradu sa posebnom pažnjom, jeo u najboljim restoranima i kretao se u visokim krugovima, piše DW. Radikalna transformacija i okretanje religiji, skromnosti i izolaciji nastupili su tek kasnije, prvenstveno podstaknuti tragedijama – smrću majke, brata, sestre, bliskih rođaka, prijatelja, ali i potpunom opčinenjošću radom na Sagrada Familiji.

Javnost je bila oštro podeljena oko njegovog lika i dela. Oni okrenuti budućnosti smatrali su ga vizionarskim inovatorom, dok je za druge bio kontroverzni i ekscentrični čudak. Ignorisanje društvenih normi i radikalno nov vizuelni jezik donosili su mu i komplimente i podsmehe. Danas, ceo vek posle njegove tragične smrti, mnoge od tih građevina koje su nekad nazivali grotesknim uvrštene su na UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

"Biblija u kamenu" još nije završena

Da Gaudijev stil izmiče svakoj klasifikaciji najbolje pokazuju Kasa Batlo - kuća od kostiju u srcu Barselone, sa talasastom fasadom, svetlucavim keramičkim mozaicima i čudnim krovom, bajkoviti Park Guelj, Kasa Mila, Kasa Visens, Kasa Kalvet, Episkopalna crkva...I naravno, Sagrada Familija sa impozantnom, gotovo vanzemaljskom strukturom, koja je počela da niče 1883. godine.

Svoje najmonumentalnije delo zamislio je kao "Bibliju u kamenu". Neobični tornjevi, portali i skulpture govore o Hristovom rođenju, stradanju i vaskrsnuću. Od 18 planiranih, do skoro je bila završena tek polovina, a od 2016. silueta Barselone počela je ubrzano da se menja podizanjem onih posvećenih Bogorodici, jevanđelistima i Isusu.

No, ovog 10. juna, grad zajedno sa istorijom arhitekture ispisuje nove stranice. Glavni toranj Isusa Hrista (Torre de Jesucristo) svečano će biti otvoren na stotu godišnjicu Gaudijeve smrti, a blagosiljaće ga papa Lav. Njegov prethodnik je, podsetimo, prošle godine odbio beatifikaciju Antonija Gaudija.

Sa ukupnom visinom od 172,5 metara, uključujući 17 metara visok krst na vrhu u koji se može ući, Torre de Jesucristo postaće najviši crkveni toranj na svetu i svrgnuti sa trona katedralu u Ulmu. No, time se ne završava i gradnja hrama. Radovi će, pretpostavlja se, trajati još desetak godina.