"Ona je na putu da nas sve prešiša": Vasil Hadžimanov ponosno o ćerki Marti, porodici i borbi za ZABORAVLJENE UMETNIKE Srbije (VIDEO)

Džez pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov, poznat po spajanju balkanskih tradicionalnih ritmova i modernog džeza, promovisao je album sa snimkom koncerta održanog pre dve godine u Velikoj dvorani Kolarčeva zadužbina, na Svetski dan muzike.

Koncert je bio posvećen dvema velikim godišnjicama – 75 godina postojanja i uspeha Big benda RTS-a i 30 godina Vasilove umetničke karijere.

Na repertoaru su se našle autorske kompozicije Vasila Hadžimanova u novim aranžmanima, uz pratnju vrhunskih muzičara Big benda Radio-televizije Srbije.

- Taj koncert je ispao fantastično. Toliko dobro je ispao sam snimak da smo shvatili da je, umesto da ulazimo u studio i ponovo sve radimo u nekim sterilnim uslovima, ovo zapravo bolje rešenje. Na kraju smo napravili album koji je malo sačekao zbog tehničkih problema i stvari o kojima ne moramo ni da pričamo. U svakom slučaju, sada smo 2026. na promociji albuma Live koncert Vasila Hadžimanova i Big benda RTS-a - naglašava Hadžimanov.

Govoreći o pripremi za koncert, istakao je da nema posebne zahteve pred nastup.

- Nisam razmažen po tom pitanju. Potreban mi je samo mir sat vremena pred izlazak na binu i, ako je moguće, petnaestak minuta ili pola sata posle nastupa, mada je to često teško izvodljivo. Zavisi gde sviraš, jer u klubovima često nema garderobe ni pravog bekstejdža. Ali to je sve. Nemam posebne zahteve, ni za piće ni za bilo šta drugo. Muzika me, čim krenemo da sviramo, uvek vrati u stanje ljubavi, prisutnosti, interakcije i komunikacije, kako sa kolegama, tako i sa publikom.

Osvrćući se na trenutke tokom karijere kada je prevazišao sopstvene granice, Hadžimanov kaže da su upravo takvi trenuci suština muzike kojom se bavi.

- Svaka nota koja izađe iz tebe, kao da je nisi ti odsvirao, kao da je došla odnekud drugo, to je za mene uspeh. To se ne dešava često, ali kada ne znaš odakle dolazi ono što si uspeo da manifestuješ, onda znaš da si dotakao nešto posebno. Naravno, za to su potrebni sjajni muzičari oko tebe i muzika koju iskreno voliš. Srećan sam što sam ceo život posvetio upravo takvoj muzici, kreativnoj i inspirativnoj, dovoljno snažnoj da me odnese u tom pravcu.

Na pitanje da li više voli nastupe uživo ili studijski rad, odgovara da među njima postoji velika razlika.

- U studiju uvek imaš mogućnost da ponoviš nešto ako ne valja. Na koncertu moraš sve da uradiš iz prve. Ali džez je muzika koja nastaje u trenutku, sa mnogo improvizacije i slobode. Osamdeset ili devedeset odsto stvari desi se tada i nikad više. Zato si naviknut da rizikuješ, jer bez rizika ta muzika ne može da postoji. Zbog toga mnogo više volim da nastupam pred ljudima nego da radim u studiju - kaže on.

Hadžimanov paralelno radi i muziku za film i televiziju.

- Upravo smo završili muziku za seriju “Okamova oštrica” za RTS, koju je režirao Marko Đilas. Trenutno radim i muziku za novu seriju RTS, “Advokatice”. Nedavno sam radio i muziku za film “Leto kad sam naučila da letim” Radivoja Andrića. Ta takozvana primenjena muzika oduvek me je interesovala, mada mi nikad nije bilo jasno zašto se zove primenjena, kao da ova druga nije. Bavim se njom taman toliko koliko treba da bih mogao da nastavim da sviram uživo i održavam koncerte.

Marta je već šest godina u Nemačkoj na operskim studijama

Govoreći o nastupima sa porodicom, Hadžimanov ističe koliko mu znači što danas na sceni deli muziku i sa ćerkom Martom. Publika ga je godinama gledala uz njegovu tetku, legendarnu Bisera Veletanlić, a sada i uz naslednicu nove generacije.

- Ona je na putu da nas sve prešiša, što je i cilj svakog roditelja, da dete bude bolje od njega. Marta je već šest godina u Nemačkoj na operskim studijama, fantastično napreduje i već ima ozbiljne angažmane. Ali voli i druge vidove muzike, pa smo napravili nekoliko koncerata posvećenih mojoj preminuloj majci Senki i ocu Zafiru, Biseri, Brankici Vasić Vasilisi i mom dedi Vasilu Hadžimanovu. Svi su oni ceo život bili u muzici i ostavili nam neverovatna dela koja ne smemo da zaboravimo. Naš zadatak je da tu muziku prenosimo dalje i to ćemo nastaviti kad god je Marta slobodna, jer ona sada ima mnogo svojih angažmana.

Na pitanje da li postoje porodični saveti koji se prenose „s kolena na koleno“, Hadžimanov kaže da su najvažnije lekcije upravo one koje se ne izgovaraju naglas.

- Milion je saveta koje čuješ od roditelja, a kao klinac ih ni ne registruješ. Tek kasnije, kada i sam dobiješ dete, shvatiš da su bili u pravu. Ali suštinske stvari zapravo živiš svakog dana sa roditeljima i one ostanu duboko u tebi ceo život. Marta je ista kao ja u tom pogledu, odnos prema poslu, muzici, ljudima, ta humana crta i empatija. To je danas, nažalost, sve ređe među ljudima i upravo sam na to najponosniji - kaže on.

Improvizaciju smatra ključnim delom svog muzičkog izraza, a cilj mu je da tokom svakog nastupa iznenadi i sebe i muzičare sa kojima svira.

- Poenta je da niko ne zna šta će da se desi. Moraš da reaguješ u trenutku, refleksi moraju da budu munjeviti kako bi se sve pretvorilo u nešto novo, kvalitetno i kreativno. Moj cilj je da iznenadim samog sebe svaki put.

Govoreći o mogućnosti da se Marta vrati u Beograd i ponovo nastupi u Pozorište na Terazijama, gde je igrala u mjuziklu “Fantom iz opere”, kaže da bi to voleo da vidi.

- Zašto da ne? Danas ima potpuno drugačiju boju glasa nego kada je pevala u mjuziklu, mada je to tada radila fantastično. Tri sezone je nastupala kao veliki profesionalac, iako joj je to bilo prvo iskustvo na sceni u tom svojstvu. Iskreno se nadam da će se to ponoviti, ali ako se i ne ponovi zato što je negde drugde zauzeta, još bolje.

Ne smemo da zaboravimo ljude koji su ostavili veliki trag iza sebe

Hadžimanov se osvrnuo i na odnos društva prema starijim umetnicima i njihovom nasleđu. Podsetio je da je u Jugotonu objavljen album njegovog oca „Makedonija peva“, kao i da bi neka izdanja trebalo da postoje i u arhivi PGP RTS-a, uključujući album „Zafir i Senka“.

- Problem je što zaboravljamo umetnike koji su ostavili veliki trag iza sebe. Ne govorim samo o svojim roditeljima, već generalno o odnosu prema starijim umetnicima koji su zadužili i ovu zemlju i bivšu Jugoslaviju. U Srbiji je taj odnos dosta slab. Hrvatska, recimo, mnogo više neguje sećanje na takve ljude, kroz koncerte, reizdanja, televizijske emisije. Kod nas ta tradicija ne postoji dovoljno i to bi moralo da se promeni.

Na pitanje da li bi voleo dokumentarni film o svojim roditeljima, odgovorio je da smatra da bi takvi projekti bili dragoceni.

- Mnogo velikih umetnika koji su nas napustili poslednjih godina nije pomenuto na način na koji zaslužuju. A nije dovoljno podsetiti se njih samo jednom, na njihovu muziku treba podsećati svake godine. Koncerti koje smo Marta i ja radili pokazali su koliko ljudima nedostaje taj zvuk šansone, kabarea i mjuzikla, koji je danas veoma teško pronaći na sceni.

Kada nije za klavirom, sluša veoma raznoliku muziku.

- Kod mene je uvek sve na plejlisti od Baha do Rage Against the Machine. Džez, hip-hop, rok, etno, klasika, fjužn, fank... oduvek sam voleo muziku kao takvu i slušam sve moguće žanrove.

Na kraju razgovora, kroz osmeh je pokušao da definiše svoju profesiju.

- Sada sam već deset godina profesor, a zvanično četiri godine vanredni profesor na Akademiji u Novom Sadu. Ali pre svega sam muzičar, kompozitor i producent.

Na pitanje da li je strog profesor, bez okolišanja je rekao da nije.