(VIDEO) U DOMU ČUVENE SPIKERKE RTS-A Staki Novković godine ništa ne mogu, trenira, skija i pliva, progovorila o smrti muža i tajni izgleda: "Spremna sam da pomognem deci, ali se ne nudim"

Bila je jedno od najprepoznatljivijih TV lica vremena kada se televiziji bezrezervno verovalo, a glas spikera predstavljao sinonim za sigurnost, kulturu govora i profesionalizam.

Generacije gledalaca pamte Staku Novković Đorđević po dostojanstvenom nastupu, besprekornoj dikciji i eleganciji kojom je decenijama ulazila u domove širom nekadašnje Jugoslavije.

Danas, više od dve i po decenije nakon odlaska u penziju, život vodi daleko od televizijskih kamera, ali sa istom energijom, vedrinom i dostojanstvom koje su je oduvek krasile.

U intervjuu za “Blic” govori o zlatnom dobu Televizije Beograd, kolegama koji su obeležili jednu epohu, ljubavi prema poslu, porodici i pokojnom suprugu, ali i o tome kako izgleda život ispunjen vežbanjem, knjigama, životinjama i verom da su dobrota, doslednost i ljudskost vrednosti koje nikada ne izlaze iz mode.

Staku Novković Đorđević smo posetili u njenom domu koji se nalazi u centru Beograda.

- Hvala što ste došli i hvala što ste me se setili. Malo ste me trglli iz letargije koju su nam doneli ovi pretopli dani. Uglavnom ne izlazim. Odem na moje vežbanje, to ne propuštam, ali se posle odmaram i ne izlazim dok traju ove vrućine. Lekar mi je, uostalom, i zabranio izlaganje suncu, jer sam imala jednu malu intervenciju. Htela sam da skinem neke flekice. Pege su divne u mladosti, ali kada dođu neke godine, te fleke više nisu lepe. Nekad čovek krene iz estetskih razloga, a onda se ispostavi da iza toga možda postoji i nešto ozbiljnije. Srećom, kod mene je sve u redu. Skinula sam to što je trebalo, ali sada moram ozbiljno da se čuvam sunca. Obavezan je faktor 50, što se danas savetuje svima, a posebno ljudima poput mene, sa veoma osetljivom kožom - započinje priču Staka.

Već dve i po decenije je u penziji, ali penzionerske dane provodi veoma aktivno. Tri puta nedeljno odlazi na vežbe.

- Ove vežbe su dosta zahtevne. Moram da pohvalim ne samo sebe, nego i celu grupu. Svi smo veoma posvećeni onome što tamo radimo. To jeste jedno malo mučenje, jer se pola sata gotovo bez prestanka rade razne vežbe, od kojih su neke prilično teške, naročito u godinama koje više nisu baš mlade. Ali mnogo doprinose dobrom osećaju. Posle toga odem i u teretanu, pa hodam na traci, vozim bicikl i tako dalje. Nadam se da ću plivati na moru, naravno u terminima kada nema mnogo sunca.

Posebno ističe ljude koji vode program vežbanja.

- Imamo divnog instruktora, gospodina Velju i divnu mladu instruktorku Deanu. Oni se smenjuju - ističe ona.

Fizički je i dalje veoma aktivna, a na pitanje da li još razmišlja o skijanju, odgovara bez dvoumljenja.

- Moja glava i dalje razmišlja o tome, mada me mnogi upozoravaju. Ćerka me podržava i kaže: “Dobro, mama, ići ćemo zajedno, ali na malo lakše staze.” Prošle zime nisam išla. Nije bilo mnogo snega, a bila sam i sprečena iz nekih razloga kojih sada ne mogu ni da se setim. Ali planiram, ako Bog da zdravlja. Ja još nisam okačila skije o klin - kroz osmeh otkriva.

Televizija joj, kaže, danas nimalo ne nedostaje.

- Pravo da vam kažem, televizija mi uopšte ne nedostaje. Mnogi su mislili da ću umreti bez televizije. To su mi govorili, posebno oni koji nisu imali baš lepe misli ni o mom poslu ni o mom radu. Sve im je oprošteno. Ja sam, ipak, osoba koja uživa u drugim vrednim stvarima. Vredna je i televizija, naravno. Radila sam tamo dugo, ali smo se loše rastali. Ne zovu me, ali mi to nimalo ne nedostaje. Nastavila sam svoj život sa prijateljicama, mojim divnim životinjama, uz knjige, pesme i koncerte. Volim da živim i volim da uživam u životu. Godine su se nanizale. Nekada pogledam na televiziji umrlicu i vidim da je neko imao dvadeset godina radnog staža, pa kažem: “Pa dobro, i naživeo se.” A onda shvatim da sam ja odavno prešla tu meru i da sam već više od dvadeset godina u penziji. Molim Boga da mi da još malo... malo mnogo (smeh). Nisam spremna ni za kakve odlaske. Znam da mnogi misle: “Sada je vreme mladih.” Ja kažem da se danas slušaju samo mladi. Oni koji imaju pedeset ili šezdeset godina već su stariji, a da ne govorim o mojim godinama. Ali kažem: “Bože, pusti me još malo, pa ćemo videti. Čovek snuje, Bog odlučuje.” Za sada me zdravlje služi koliko-toliko. Trudim se da ga održavam. Danas je gotovo postalo moderno da vodite računa i o svom izgledu i o svom zdravlju. Imam sreću da mi životne okolnosti to omogućavaju. Imam divnu decu, koja me ne opterećuju. Uvek sam spremna da pomognem i deci i unuci, ali neka me pozovu kada im zatrebam. Sama da se nudim neću. Tako živim svoj život, ali sam uvek tu za njih - tvrdi spikerka.

Starost je bolest koja nije nimalo laka

U prethodnom razgovoru Staka nam je rekla “da je starost bolest koja nije nimalo laka”. Ni danas nije promenila mišljenje.

- Znate, nisam nikakva mudrica, ali me vređa kada neko očekuje da, samo zato što sam u godinama, treba više da ćutim ili da menjam svoj izgled i garderobu. To neću. Čak ni ne volim da se družim samo sa starijima. Volim mlade ljude. Ali starost zaista jeste teška. Tek sada počinjem to da osećam. Koliko god govorila sebi: “Ne dam se”, ipak osećam koliko je mladost lepa i koliko je zapravo najlepši deo života. Sve ono što ljudi pričaju o starosti možda jeste tačno, ali kada je doživite, shvatite da je sve drugačije. Ipak, ne može se zaobići.

Na pitanje kako danas gleda na televiziju i savremene voditelje, kaže da su se vremena promenila.

- Danas gotovo da i nema klasičnih spikera. To su pre svega novinari koji vode različite emisije, uglavnom političke, mada ima i kulturnih sadržaja. Moraju da znaju da vode razgovor, da čitaju bez greške i da se snađu u svakoj situaciji. Ima veoma dobrih voditelja. Čak ih izuzetno cenim. Mislim da je biti dobar voditelj stepenica više od onoga što je nekada bio posao spikera, kojim sam se ja bavila. Tada je to bila veoma cenjena pozicija. Danas je to prevaziđeno. Današnje voditeljke moraju da imaju znanje, sigurnost pred kamerom i sposobnost da vode razgovor. Ne dopada mi se kada previše pričaju, pa ne daju sagovorniku da dođe do reči. Ali ima zaista odličnih.

Priznaje i da danas nešto manje prati RTS.

- Znate kako, ljubav je uzvratna stvar. Dvosmerna. Nekako su mi drugi kanali postali interesantniji. Ipak, na RTS-u ima dobrih emisija, naročito na Drugom programu. Malo sam ga zapostavila, ali vraćam se ja RTS-u. Evo, da se ispravim.

Razgovor nas vraća na same početke televizije i vreme koje mnogi nazivaju njenim zlatnim dobom. Na pitanje da li je to zaista bilo zlatno doba televizije, Staka Novković Đorđević odgovara bez dileme.

- Mislim da smo zaista imale sreću. Ne samo ja, nego i moje koleginice. Radile smo u jednom od najboljih perioda televizije, kada se ona stvarala sa mnogo entuzijazma, kvaliteta, energije i želje da sve bude na najvišem mogućem nivou. Takvi su bili i ljudi. To je bilo vreme nade, vreme izgradnje zemlje. Ja sam druga generacija ljudi na televiziji, ali tada su još bile očuvane neke veoma važne ljudske osobine, bez obzira na to da li je neko bio žena ili muškarac, niti kojom se profesijom bavio. Postojao je entuzijazam da se svaki posao uradi najbolje što može. Svi smo želeli harmoniju u poslu. Da ne širim priču, govoriću samo o televiziji. Nisu tu bili samo novinari i spikeri. Voditelja je tada bilo mnogo manje. Novinari su pokušavali da vode emisije, ali kada bi se pokazalo da nisu dovoljno sigurni u čitanju tekstova ili vođenju programa, taj posao su preuzimali spikeri. Usuđujem se da kažem da su u jednom trenutku spikeri čak bili i ispred novinara. Kasnije su se voditelji, trudom, radom i usavršavanjem, izborili za svoje mesto. Ali svi smo imali jednu zajedničku želju, da tih pet, deset minuta ili pola sata pred kamerom bude urađeno najbolje moguće. Da cela ekipa napravi kvalitetan Dnevnik, koji je svakog dana počinjao u pola osam. Tu nije smelo da bude ni minut kašnjenja. Danas vidim da se nekad kasni sa početkom programa. Možda je to nekome bolje, široka demokratija i sve ostalo, ali tada je bilo vreme reda, rada i discipline - ističe ona.

Govoreći o kolegama sa kojima je radila, sa posebnom emocijom priseća se mnogih televizijskih imena.

- To su bile Dušanka Kalanj, Ljiljana Marković, Vesna Nestorović, Mića Orlović, Danka Novović, Dunja Lango, koja je jedno vreme radila sa nama u Informativnom programu, Stevanka Čošljarov, Zorica Stefanović… Bilo nas je dosta, a onda je vremenom dolazilo do prirodne selekcije. Neko je sam odustajao, neko nije ostvario ono što je želeo, a nekada su drugi odlučivali ko će biti televizijsko lice. Nažalost, većina njih danas više nije među nama.

Na pitanje da li je ostala u kontaktu sa Ljiljanom Marković, odgovara:

- Ne. Imale smo dobre odnose, sve je to bilo lepo, ali i u tom vremenu koje toliko hvalim, vremenu reda, rada i discipline, svako je pokazivao svoj karakter i svoju potrebu za druženjem. Nismo se mnogo viđale ni tada, pa je tako i ostalo. Posle je Ljiljana živela u inostranstvu. Moram da kažem da je Danka Novović uvek nekako spajala ljude. Nas dve smo bile veoma dobre prijateljice, pa smo se u jednom trenutku i udaljile, ali ne mogu da ne kažem da je upravo ona bila osoba koja je okupljala ljude i stvarala drugarski odnos. Nekada je možda bilo i razloga za kritiku, ali sada, iz ove perspektive, kada razmišljam o tome, da je Danka danas ovde, nas dve sigurno ne bismo bile zaobiđene. Ne žalim se. Nisam ja bila zaobiđena. Iako su mi mnogi govorili: “Ti se nikada više nećeš pojaviti na televiziji.”

Kvalitet uvek pronaše svoj put

Na opasku da ih je ipak demantovala, samo skromno odgovara:

- Bog je, verovatno, odlučio drugačije. Zahvalna sam na tome. Ne znam da li je to zbog nečega dobrog u meni ili zbog nečega čistog što je tamo negde prepoznato.

Na komentar da kvalitet ipak uvek pronađe svoj put, dodaje:

- Moguće. Hvala vam na tome što ste rekli. To nije nikakva pohvala samoj sebi, ali ja sam uvek bila dobronamerna i nikada nisam bila zavidna. Čak i kada bi neka koleginica bila ispred mene, to nisam pokazivala, a najmanje bih učinila bilo šta da je zaustavim. Ni rečima, a još manje delima. A svašta sam u životu doživela. Zato tako nešto nisam mogla ni da očekujem od sebe.

Iako je završila jugoslovensku i svetsku književnost, nikada nije radila kao profesor.

- Tačno je da nikada nisam radila u prosveti. Pogotovo danas mislim da se ne bih snašla, jer je veoma teško komunicirati sa mladima. Sudbina me je odvela kod Bate Miladinovića i od tada je moj život krenuo potpuno drugim putem.

Staka s ponosom govori o svojoj deci. Iako nijedno od njih nije trajno ostalo u medijima, oboje su pokazivali sklonost ka tom poslu.

- Sin Aleksandar je jedno vreme radio na televiziji. Izveštavao je i čitao vesti na engleskom jeziku. I ćerka Jelena je bila veoma dobra u tome. Radila je u filmskoj kući i jedno vreme je najavljivala filmove koji će biti prikazani. To je radila odlično, ali nije želela da nastavi. Isto je bilo i sa baletom. Završila je Baletsku školu, ali nije želela da se bavi baletom. Predlagala sam joj da ide na audicije, ali ona nije izabrala svetla pozornice, već sasvim drugačiji životni put.

Za sina kaže da je danas veoma cenjen u inostranstvu.

- Dobro sarađuje sa ljudima, govori strane jezike i nedavno je završio jedan dokumentarac. Započeo je serijal o najboljim italijanskim krojačima. Znamo da i ženska i muška moda u velikoj meri potiču iz Italije. Drago mi je što se opredelio baš za mušku modu i mislim da to radi veoma dobro. Bolje da ne pričam previše u njegovo ime, zameriće mi. Ali trudi se, radi i gradi svoj put.

Poseban ponos predstavlja joj unuk.

- On ima devetnaest godina. Neće naslediti baku. Na sasvim je drugom putu. Zahvaljujući svom znanju iz istorije imao je zapažene radove u Petnici, dobio stipendiju i završio dve godine srednje škole pri Oksfordu. Sada studira na jednom veoma prestižnom univerzitetu u Londonu. Završio je prvu godinu. Istorija je njegova velika ljubav. Ima izuzetnu memoriju, odlično govori jezike i za sada je jedan mali intelektualac. Ako Bog da zdravlja, volela bih da nastavi putem koji voli i u kome se dobro snalazi - otkriva ona.

Kada govori o pokojnom suprugu Predragu, emocije ne pokušava da sakrije.

- Bila je to velika ljubav. Mnogo smo se voleli i mnogo ljubavi smo uneli u naš brak. U poslednje vreme sve češće se vraćam u prošlost i razmišljam o svim tim ljudima. Imala sam srećan život. Možda nije lepo da to kažem, ali zaista jesam. Voleli su me. I porodica mog muža, i moj muž, i moja porodica, sa mamine i tatine strane. Svi su se trudili da nam olakšaju život. Možda i zato što sam radila na televiziji, koja je tada bila veliki novitet, pa sam im na neki način bila ponos. Svi su želeli da nam pomognu. Ja, recimo, nisam znala da kuvam. Svekrva mi je kuvala gotovo celog života. Tek kada je više nije bilo, naučila sam da kuvam uz kuvar i uz pomoć muža. Mnogo pomoći sam imala i od tetke i od ujaka. Danas sam, na neki način, ostala sama. Sve je na meni. Tu su ćerka i sin kada zatreba, posebno sam sa ćerkom u češćem kontaktu. Sin je možda dalje, ali je uvek tu kada je potrebno. Tek sada shvatam da je moj život nastavio da bude lep, ali da je najveći pad nastao kada je otišao moj suprug. Nije to bio odlazak sa televizije. Najveći pad bio je kada je otišao deo moje duše. Imao je samo šezdeset pet godina. Oboje smo lepo izgledali, bili smo zdravi i mislila sam da nas čeka još deset godina neke naše mladosti. Danas su to zaista mlade godine. Ali, opet, čovek snuje, a neka viša sila odlučuje. Snašla sam se. Takva sam osoba. Pomogli su mi ljubav moje dece i moje porodice. Ali posle jedne velike porodice, danas je sve nekako postalo mnogo manje - sa setom govori Staka.

Sve počinje u porodici

Na pitanje da li je to bio najveći udarac u njenom životu, odgovara bez razmišljanja.

- Jeste. Odlazak moje majke, mog oca, mog muža i svih dragih ljudi. Mi smo bili veoma povezana porodica. Nedeljni ručkovi, zajednička druženja, duhovitosti mojih ujaka i unuka... To je bila velika bliskost. Čuvali smo porodicu. Danas mi se čini da se porodica polako gubi i da su mladi upravo zbog toga takvi kakvi jesu. Ja verujem da sve počinje u porodici. Tu se uče dobrota, dobra energija, snaga, nada, vaspitanje. Posle dolaze škola i život. Ali ako čovek iz porodice ponese čvrstinu i prave vrednosti, onda postaje dobar čovek.

Sa osmehom se priseća i jednog detalja iz braka.

- Suprug mi je sa svakog puta donosio poklone. Sve što danas imam, velikim delom zahvaljujem njemu. Putovali smo, odlazili u Italiju i dalje. U Italiji su predivne zlatare... Bilo je mnogo poklona. Nekada se zapitam šta je Bog odlučio sa mnom. Dao mi je lep život, mnogo radosti i mnogo ljubavi. Onda pomislim da li zbog toga treba da dobijem neku kaznu. Zato se trudim da budem dobar čovek i da nikakvu kaznu ne zaslužim. Trudim se da budem dobra prema svima, posebno prema napuštenim životinjama. Ali ne samo prema njima. Kažem da volim životinje, a možete misliti koliko tek volim ljude i koliko im želim dobro. Zapanjena sam koliko je danas na površinu isplivalo nezadovoljstvo i neprijateljstvo među ljudima. Koliko je malo dobrote, ne samo kod nas nego i u svetu. Koliko ima hipokrizije, laži, ratova, nadmudrivanja... Kao da svi žele još više, a zaboravljaju da postoji mera. Treba imati meru, stid i sram. Čini mi se da su to osobine koje danas polako nestaju.

Staka je poznata i kao veliki ljubitelj životinja. Komšinice imaju samo reči hvale o njoj.

- Danas sam malo manje redovna jer više nemam onu snagu kao ranije. Vodim računa o kući, o svojim macama, o svemu. Treću macu smo pokušali da spasemo koliko god smo mogli. Mnogo su mi pomogli ćerka i njen partner Bane. Borili smo se da joj produžimo život, ali nismo uspeli. Jednostavno, svako ima svoj čas dolaska i čas odlaska. I dalje obilazim punktove na kojima hranim napuštene životinje. Nosim im hranu i vodu. Mogu da budem sređena, našminkana i lepo obučena, ali mogu i da uzmem metlu, očistim mesto gde borave životinje i nahranim ih. Neki ljudi to gledaju sa razumevanjem, kao moja komšinica, a neki sa negodovanjem. Imala sam raznih susreta, ali ja radim svoje. Vi radite svoje, a ja ću svoje. Ne mora niko da me nagradi za dobro delo, ali ja ću tim putem nastaviti.

Posebno pominje svoju komšinicu Jovanu Petrović, unuku Miodraga Petrovića Čkalje.

- Jovanica je divna. Sećam se i Čkalje i njegove supruge. Bili su divni, spontani i ljubazni ljudi. Takvi su bili i njeni roditelji. Nažalost, i oni su otišli. Nekada je u ovoj zgradi živelo mnogo lekara i finog sveta. Danas je zgrada gotovo pusta. Ostao mi je komšija Čeda, lekar i njegova supruga. Na mom spratu često nema nikoga. Ljudi rade ili nisu kod kuće.

Na pitanje postoji li još nešto što bi volela da ostvari, odgovara veoma skromno.

-Ovo nije lažna skromnost, ali kada pogledam šta su sve ljudi postigli, lekari, naučnici i mnogi drugi, pitam se šta sam zapravo ja postigla. Možda su moj uspeh istrajnost, upornost, doslednost i dobrota. To su osobine koje sam nasledila od roditelja i profesora koji su me učili i voleli, još od osnovne škole. Moj najveći uspeh su, ipak, moja deca. Mislim da su dobri ljudi. Ljudi koji imaju stav, koji vole druge, koji ne izneveravaju ljude, drže svoju reč i ne zadiru u tuđe živote. Želimo samo da svoj život vodimo najbolje što možemo, ne kvareći nikome ono što voli i što želi. Toga sam se uvek držala - zaključuje Staka Novković Đorđević.