Suzana Mančić je prodala stan u centru Beograda i privremeno se preselila u vikendicu u Velikoj Moštanici, dok polako sređuje novi stan na Voždovcu.
Selidba je za Suzanu bila emotivno i fizički zahtevna, uključujući razvrstavanje uspomena, poklanjanje stvari i prodaju pijanina.
Vest da je Suzana Mančić prodala stan u centru Beograda i privremeno se preselila u svoju vikendicu u Velikoj Moštanici odjeknula je poput male senzacije. Iza te promene krije se i jedan novi početak.
Suzana je u međuvremenu kupila stan na Voždovcu, koji polako uređuje i prilagođava svom novom životnom ritmu.
Žena koja je decenijama bila sinonim za urbani život, televizijski sjaj i dinamiku velikog grada, odlučila je da napravi zaokret ili možda baš korak bliže sebi. Dok majstori privode kraju radove u novom stanu, ona dane provodi daleko od gradske vreve, u miru i tišini koji su joj, kako kaže, sve potrebniji.
U njenoj svakodnevici sada se prepliću selidba, razvrstavanje uspomena i planiranje novog početka. Između kutija, prirode i tišine koja ponekad ume da bude glasnija od gradske buke, Suzana otvoreno govori o promenama, izazovima i malim radostima koje donosi život van centra.
Kada je vest o njenoj selidbi prvi put odjeknula, podigla se velika medijska prašina. Danas, iz svog mirnog kutka u Velikoj Moštanici, ugostila nas je ponovo, spremna da podeli kako zaista izgleda njen novi život između dve adrese.
- Ja se nisam za stalno preselila u Veliku Moštanicu, ali ko zna - kroz prepoznatljivi osmeh zagonetno počinje priču za “Blic” Suzana Mančić.
Za sekundu sam donela odluku
Na pitanje kako je došlo do tako velike odluke, objašnjava:
- Mislila sam da se nikada neću preseliti iz centra grada, sve mi je bilo na dohvat ruke. Međutim, počelo je da mi smeta zagađenje vazduha, počela je da mi smeta buka i sve što me je ograničavalo u dotadašnjem načinu života. Tako da sam donela odluku u jednoj sekundi. Samo sam rekla: ”Deco, prodajemo stan.” I tako je i bilo. Našli smo novu lokaciju koja je na jako lepom mestu, približno istog kvaliteta i kvadrature, ali sa mirom i tišinom. Dok se sve to ne sredi, dok ne prođu svi majstori, ja sam ovde u Moštanici i, evo, dok me lepo vreme služi, a i kad nije lepo, imam jednu peć, založim i divota.
U poređenju sa prethodnim susretom, kada je bio kraj jeseni, sada je prizor potpuno drugačiji.
- U pravu ste. Sve je procvetalo i toliko je lepo ovo poljsko cveće koje je niklo na sve strane. Imam divne komšije koji mi pomažu da održavam plac, tako da je uvek potkresana živa ograda, trava pokošena, ali sada je stvarno grehota iseći ovo cveće. Neka stoji još malo.
Govoreći o napuštanju stana u ulici Kneza Miloša u kojem je provela veliki deo života, Suzana kaže:
- Tamo sam provela trećinu svog života. Sasvim dovoljno da shvatim koliko je to mesto bilo božanstveno, pozitivno, prepuno uspomena. Ali dok je čovek živ, gradi nove uspomene i nove priče, tako da mi ništa nije žao. I sada mi se desi da, kada kažem “idem kući”, krenem u tom pravcu, pa sama sebe opomenem: “Mančićka, nije ti više kuća tamo.”
Prisustvo brojnih stvari i nameštaja u starom stanu bilo je neizbežno pitanje šta je uradila sa tim. Dobar deo je ostavila novim stanarima.
- Nisam sve ostavila. Jedan deo sam izdvojila za moju Teodoru, koja sa svojim mužem ulazi u novi životni prostor. Ipak, imamo previše stvari. U poslednje vreme ta količina me je počela opterećivati. Polako se oslobađam knjiga, imam ih preko 2.000, zatim posuđa, stolnjaka, peškira... Valjda je to bila neka “bolest”, kupovati toliko toga. I cipela. Mene je moj Simeon jednom pitao:”Dobro, Manci, šta ćeš sa svim tim cipelama?” Odgovorila sam mu da ne znam. Ono što ne nosim poklonim dragim ljudima ili lepo spakujem i ostavim pored kontejnera, jer uvek se nađe neko kome to treba.
Čemu pijanino ako samo brišeš prašinu sa njega
Posebno emotivan trenutak bio je rastanak od pijanina.
- Jeste, ali pijanino je prodat. Nažalost, moja generacija se polako osipa i to društvo koje se okupljalo kod mene oko klavira više nije tu. Kad pogledam pijanino, uhvati me tuga i rešila sam da ga prodam, ali ne preko oglasa. Nisam želela da mi prolazi reka ljudi kroz stan. Na kraju je završio dva sprata iznad, u istoj zgradi, i to me raduje. Našao je svoje pravo mesto, osobu koja se zaista bavi muzikom. Čemu pijanino ako samo brišeš prašinu sa njega? - kaže voditeljka.
Na pitanje da li je nekada bila rob uspomena, a sada više nije, iskreno odgovara:
- Jesam rob uspomena, ali i rob stvari. I još uvek sam (smeh). To se verovatno nikada neće sasvim promeniti, ali ću, verovatno, postati rob nekih novih stvari i novih navika.
Razgovor se potom prirodno nastavio na temu novog stana i same selidbe, koja se, kako priznaje, pretvorila u ozbiljan poduhvat.
- Sada opremam novi stan. Najteže je bilo pakovati sve te stvari, pritom praviti selekciju, pa onda preseliti. Dobro, koristila sam službe koje to rade, ali opet si stalno u nekoj fizičkoj akciji. Svaki mišić me je boleo. Od napora, pa od stresa nisam mogla da spavam. Preispitujem se da li sam sve dobro uradila, i tako već je svanulo. A kada je sve to ušlo u novi prostor, tek je trebalo raspakovati. I još nismo završili.
Promena lokacije za nju je velika, i geografski i životno.
- Živela sam u Zemunu, živela sam u centru grada, u Kneza Miloša, a sada sam na sasvim drugom kraju. Izašla sam iz kruga dvojke. Mislim da sam se u životu selila deset ili jedanaest puta - Bežanijska kosa, Kipar, Moskva... ali ovo mi je sada najteže palo. Verovatno zato što sam došla u godine kada mi je teško da fizički radim i da prihvatim promene. S godinama se nešto promeni u glavi, nešto “kvrcne”.
Ipak, iskustvo joj je donelo i praktične trikove.
- Znala sam tačno šta mi treba za selidbu. Službe su donosile svoje kutije, ali ja sam svoje knjige pakovala u kutije od banana. To se pokazalo kao najbolje, čvrste su, nisu glomazne, imaju hvataljke, a unutra može svašta da stane. Samo treba da budete dobri sa poslovođama u komšiluku. Danima sam išla i pitala: “Molim vas, imate li kutije od banana?” Skupila sam ih preko sto - kroz smeh se priseća voditeljka i pevačica.
Suprug je insistirao da se preselim
Podrška porodice nije izostala, ali je svako reagovao na svoj način.
- Moj suprug je, zapravo, insistirao da se preselim, da se sklonim iz centra. Govorio mi je: “Mancic, ti ćeš umreti od onog vazduha.” Rekla sam: ”Od tog vazduha niko još nije umro.” Ali na kraju smo se složili. Došao je da vidi šta sam izabrala. Pre toga sam mu pokazivala snimke i slike i dopalo mu se. Rekao mi je: “Pakujem kofere, dolazim.”
Ipak, uz osmeh dodaje:
- Ma, malo sutra. Nikada se neće preseliti ovde, ali mi je važno da mu se dopada - iskrena je naša sagovornica.
Kada je reč o ćerki, situacija je bila mnogo konkretnija.
- Nataliji je bilo najvažnije da ima dobru gradsku liniju do posla. Kada smo to rešili, sve je bilo lakše. Ona mi je bila najveća pomoć i stvarno sam joj zahvalna. Stalno je govorila: “Nemoj, mama, ja ću.”
Na pitanje da li je ovo poslednja selidba, ostaje dosledna svom duhu:
- Nikad se ne zna.
Boravak u prirodi joj, priznaje, prija, ali zahteva i prilagođavanje.
- Zaista mi jako prija, ali kada dođeš iz epicentra Beograda i padne mrak ovde u Moštanici, bude malo “spooky”, malo strašno. Nismo svesni te tišine i tog mraka. Ali čovek se na sve navikne. Smatram da život u prirodi vraća čoveka sebi i zdravlju.
Poseban izazov predstavlja nedostatak struje u vikendici.
- Ta ideja o solarnim sistemima postoji odavno, samo nikada nisam imala dovoljno novca za to. Nije to neka ogromna investicija, kuća je mala, nema mnogo potrošača, ali lepo je kada imaš svetlo. Do sada sam samo jednom ovde prenoćila, imala sam puno fenjera i sveća, sve sam upalila. Ali kad ti nešto padne na pod, ne vidiš jer je mrak. Tako da električnu struju ništa ne može da zameni.
Zet mi je preložio da zasadimo i povrće
Dok se potpuno ne useli u novi stan, Mančić balansira između grada i svoje vikendice, pronalazeći načine da sebi olakša svakodnevicu. Čak često prespava i u hotelu.
- Nekad i prespavam ovde. Prespavam kada dovedem kuče i onda mi je sve lakše. On mi je zaštitnik, velika zaštita, ma pravi junak. Lepo je ovde i volela bih da više vremena provodim, ali prošlog leta sam, recimo, došla možda samo dva puta.
Ove godine, međutim, situacija je drugačija, a planovi su nešto ambiciozniji.
- Čak sam čula ideju da zasadim i povrće. Zet mi je to predložio, a ja sam ga pitala: “Zete, ko će to da zaliva i okopava?” Videćemo... Uzgoj povrća traži prisutnost, moraš da budeš tu.
Posebnu emotivnu vrednost ima sama zemlja na kojoj se nalazi vikendica.
- Ja sam ovde na očevini. Ovu zemlju je kupio moj otac pre mnogo godina i nekada je ovde bio božanstven voćnjak. Rađalo je sve. Imali smo leje sa ogromnim jagodama, moja majka je sadila najlepše ruže, čak je bio i vinograd, tri reda vinove loze. Sve je bujalo. Međutim, nešto se sa zemljom desilo. Da li ju je kiša isprala, ne znam, ipak sam na nizbrdici - mišljenja je ona.
Danas je slika drugačija, ali nada i dalje postoji.
- Prošle godine sam ubrala jednu jabuku i možda dve kruške. Nadam se da će biti bolje. Posipamo stajsko đubrivo u proleće, radimo sve kako treba. Evo, bilo je dosta kiše, sve je procvetalo, pa ćemo videti koliko će plodova biti.
Kako se bliži Uskrs, razgovor spontano prelazi na praznične običaje. Iako ove godine neće biti u vikendici, tradicija se ne preskače.
- Neću biti ovde za Uskrs, ali biće deca. One će farbati jaja, i to potpuno prirodno sa lukovinom i koprivom. Videćemo kakve će boje ispasti. Lukovina daje onu zagasitu crvenu, meni je to prelepo.
Za nju je Uskrs oduvek bio vreme zajedništva.
- Volim da sam kod kuće za Uskrs ili da smo svi zajedno negde. Godinama smo ga provodili na Pilion, u kući mog muža. To je jedno planinsko selo, božanstveno, i tamo je Uskrs potpuno drugačiji.
Sa posebnom toplinom opisuje atmosferu koju tamo doživljava.
- Zamislite ponoć, crkve zvone, pogase se sva svetla. Tokom liturgije sveštenik izlazi sa plamenom iz oltara, ljudi pale sveće, kao da se vera širi. Sa tim upaljenim svećama ide se kroz mrak, uzbrdo, nizbrdo, svako do svoje kuće. Na ulazu se nagaravi krst i onda se jede u jedan noću, svi zajedno, i deca i starci. Sledeći dan donosi još življu sliku. Okreću se jaganjci, po dvorištima i trgovima ima muzike, pravo veselje. To u Beogradu nemaš, možda po selima. Svako selo ima svoje običaje, ali meni je to tamo bilo posebno lepo i to sam zaista volela. Zato odluka za ovu godinu dolazi sasvim prirodno. Otići ću opet za Uskrs na Pilion da uživam.
Neću nastupiti na Beogradskom proleću
U završnici razgovora dotakli smo se i muzike, teme koja je oduvek bila važan deo života Suzane Mančić, iako joj se danas vraća na nešto drugačiji način.
Podsećanje na raniji razgovor otvorilo je pitanje nove pesme koja je bila planirana za ovogodišnje Beogradsko proleće, ali do nastupa ipak neće doći. Ona kroz osmeh kratko kaže:
- E ne da mi se. Ne da mi se. (smeh)
Objašnjava šta se zapravo dogodilo.
- Pesmu je napisao makedonski kompozitor Vasil Kopriv. To je duetska pesma koju izvodim zajedno sa Đoletom iz “Boema”. Snimili smo sve, postprodukciju, prateće vokale i pesma zaista lepo zvuči. Međutim, stigla je vest da ove godine Beogradsko proleće neće imati takmičarski deo, već samo jubilarni, jer slavi 65 godina. Sada ćemo videti da li ćemo uspeti da plasiramo pesmu. Inače pesma se zove “Rastanak”.
A zatim dodaje u svom stilu:
- Ljubavni rastanak, gde su sastanci, tu su i rastanci.“
Iako muzika ostaje deo nje, priznaje da se scena promenila.
- Vratiću se verovatno kroz medije, televiziju i radio, ali ne verujem da ću se vratiti estradnom životu. U moje vreme smo završavali nastupe u jedan noću, a sada pevači tada počinju. To nije za mene. Možda napravim neki koncert, ako Bog da, onaj koji sam obećala povodom pedeset godina karijere.
Na pitanje šta je presudnije za uspeh, sreća ili disciplina, odgovara bez dvoumljenja:
- I jedno i drugo. Kod mene takođe, ali moram priznati da sam imala više sreće. Možda je trebalo više da slušam ljude iz produkcije, menadžere... ali ja sam uvek išla na svoju ruku, bila sam radoznala i sebi govorila: “Hajde da probamo ovo.” Tako sam igrala u kultnom filmu “Ćao inspektore”, vodila emisije poput “Nedeljno popodne”, “Jutarnji program”, snimala ploče i tu se čovek malo raspline. Kompozitori onda prestanu da računaju na tebe. Ali svako ima svoju sudbinu i karijeru. Ja sam prezadovoljna što sam i danas zanimljiva medijima.
Kada govori o žrtvama, postaje ozbiljnija:
- Mnogo čega sam se odrekla u privatnom životu. Počela sam vrlo mlada, još kao maturantkinja. Dok je moja generacija slavila maturu, ja sam stigla posle ponoći jer smo snimali u Botaničkoj bašti. Propuštala sam i diplomske, i venčanja, i ispraćaje, i sve važne trenutke svojih prijatelja. Taj socijalni i emotivni momenat mi je bio važan, a često sam ga propuštala. To je, verovatno, najveća žrtva koju sam podnela zarad popularnosti - ističe ona.
Sada pazim šta govorim
Danas se njen odnos prema javnom mišljenju promenio.
- Nekada mi je bilo važno šta ljudi misle, sada više ne. Ljudi često nemaju pojma, a ni ja ne razmišljam o njima. Oni dobronamerni to pokažu, i na tome sam zahvalna. A ovi drugi, ništa mi ne mogu.
Ipak, priznaje da i dalje postoji deo nje koji zadržava za sebe.
- Sigurno ima stvari koje nikada nisam otkrila. To je deo moje slobode, da ne moram sve da kažem. Možda je trebalo više toga da sačuvam za sebe, ali sada pazim šta govorim. Ono što je moje, ostaje u meni, u srcu, u duši.
Pisanje vidi kao mogući novi izraz.
- Već sam napisala dve autobiografske knjige, ali možda napišem i pravu autobiografiju, od početka do kraja. Pisanje mi ide od ruke, samo traži vreme, disciplinu i izolaciju. Nemojte da se iznenadite - kroz osmeh poručuje Suzana.
Razgovor se vraća na lične želje. Na pitanje o tome da li i dalje želi da postane baka, odgovara sa osmehom:
- To će se desiti, pre ili kasnije, ako Bog da. To je prirodan red stvari.
A zatim, kroz šalu dodaje:
- Biću stroga baka!
Ipak, priznaje:
- Ne znam kakav je to osećaj i mislim da majke koje imaju sinove o tome razmišljaju drugačije nego majke koje imaju ćerke. Ja mislim da ću „umreti“ kada se moje ćerke budu porađale, jer znam koliko je to teško i bolno, a opet neizbežno i donosi najveću sreću na svetu. Ali muškarci će da cepaju košulje i uopšte ne znam otkud taj običaj. Meni je to baš ružno. Možete vi da kažete šta hoćete, ali mislim da postoji mnogo načina da se iskaže veselje, radost i sreća i da se čestita ocu, a da mu se ne cepa košulja. Ja, recimo, ne bih volela da mog zeta cepaju, ali, general je neka se sam odbrani - kroz osmeh poručuje Mančićka.
