"PAPIR JE VAŽAN, ŽELIM BEBU" Jelena Gavrilović progovorila o svadbi, renoviranju kuće, zašto je pristala na rijaliti i obnaživanje: "Išla sam roditeljima da kažem da odustajem"

Glumica Jelena Gavrilović trenutno je u jednom od najdinamičnijih perioda svoje karijere. Upravo je završila snimanje novog televizijskog formata „Trejders Srbija“, ali radi i na drugoj sezoni igrane serije “Robin Hud”. Istovremeno, na privatnom planu joj cvetaju ruže dok renovira kuću priča o svadbi i želji da postane mama.

U iskrenom razgovoru za “Blic” Jelena govori o prekretnicama koje su obeležile njen profesionalni put, ulogama koje je odbijala i onima koje su joj promenile život, ljubavi, želji da postane majka, ali i zašto veruje da je najvažnije ostati dosledan sebi.

„Trejders Srbija“ je nesvakidašnji rijaliti program, projekat koji se u mnogo čemu razlikuje od svega što je do sada radila.

- U pitanju je jedna psihološka igra koja testira sve granice vaše ličnosti. Ono zbog čega je to meni posebno zanimljivo jeste što ja ne bih rekla da je to klasičan rijaliti, zato što nije. Reč je o najpopularnijem svetskom formatu koji se zove “The Traitors”. Kod nas se zvanično zove “Trejders Srbija”. To je, kao što sam rekla, psihološka igra u kojoj učestvuju najhrabriji i pažljivo odabrani kandidati, pre svega oni koji su sposobni da podnesu pritisak i izdrže igru. To zvuči pomalo mistično kada pričam o tome, ali ne možemo mnogo da otkrivamo. Svi smo veoma uzbuđeni i jedva čekamo da emitovanje počne. Format je svetski popularan, osvojio je čak šest BAFTA nagrada i bio nominovan za brojne druge. U Americi ga vodi Alan Kaming, čuveni brodvejski glumac, a u različitim zemljama domaćini su zaista velike zvezde. Publika će u regionu premijerno imati priliku da vidi ovo čudo od šou-programa i formata. Nisam bila svesna koliko “Trejdersi” zapravo imaju veliku publiku i koliko je ovaj format željno iščekivan i kod nas - započinje priču Jelena Gavrilović.

U prvoj sezoni, ističe, neće učestvovati poznate ličnosti.

- Učestvovaće pažljivo odabrani kandidati koji su se prijavili na audiciju. Uz pomoć psihologa i veoma obučenih ljudi napravljen je izbor učesnika koji će se naći u ovom izazovu.

Na pitanje da li bi se prijavila kao takmičar da nije voditeljka, odgovara bez razmišljanja:

- Bih. Ne znam, doduše, kako bih izdržala, ali mislim da bismo mi glumci ipak bili spremni za takvu igru. Imam 43 godine i dosta dugo se igram. Mislim da je veoma važno da ljudi ne kriju svoje godine i da budu dostojanstveni, kako u svojim godinama, tako i u svojim izborima. Kada sam dobila ovaj poziv, prvo sam bila zbunjena. Nisam znala šta da očekujem. Ovo je uloga u kojoj se nikada ranije nisam pronašla. Svi znaju da imam izlete u razne žanrove, da sam vodila muzičke i druge televizijske programe, pevala i nastupala, ali ovako nešto do sada nisam doživela. Ovo je autentičan format. Nije klasičan program u kojem imate tekst koji treba da izgovorite. Zahteva mnogo improvizacije i predstavlja spoj svega što sam do sada radila – glume, improvizacije i voditeljskog posla. To je jedno nesvakidašnje iskustvo koje vas vraća u dane akademije, kada ste puni entuzijazma i vere u igru. Zaista smo se igrali. Moram da priznam da je bilo veoma izazovno, emotivno i teško. Dok posmatrate učesnike, stalno razmišljate:”Kako bih ja postupila da sam na njihovom mestu?” Radnja se odvija na Belom dvoru i svi već znaju da postoje dve grupe, zaverenici i odani. Oni se kroz različite igre bore za glavnu nagradu. Stalno se postavlja pitanje:”Da li bi više voleo da budeš zaverenik ili odan?” Dok smo snimali ovaj šou, neprestano sam razmišljala o tome šta je čovek sve spreman da uradi da bi stigao do svog cilja. Koliko daleko može da ode? Da li da kaže istinu pa da ga svi preziru ili da besomučno laže? To je jedna vrlo zanimljiva igra, a onda shvatite da je to, zapravo, slika našeg društva - smatra ona.

Da bira između te dve uloge, kaže da dilemu nema.

- Bila bih odana. Sigurno odana. Mislim da ja ne bih mogla toliko dugo da se pretvaram. Često nas pitaju:”Čime se vi glumci bavite? Jeste li profesionalni lažovi?” A ja uvek kažem:”Ne. Mi apsolutno verujemo u ono što radimo i zato ne lažemo.” Ovo je, međutim, nešto sasvim drugo. To je igra u kojoj se čovek u jednom trenutku zapita da li je to zaista igra ili smo se malo zaigrali. Zato mislim da će biti veoma gledana i izuzetno zabavna. Moram da priznam da sam u pojedinim trenucima ostajala potpuno zatečena situacijama kojima sam prisustvovala. Za mene je ovo bilo neponovljivo iskustvo i jedno od snimanja na kojima sam se najbolje provela.

Jelena trenutno snima i drugu sezonu američke serije „Robin Hud“.

- Javnosti je već poznato da se serija snima u Srbiji. To je jedno divno iskustvo. I dalje traje izložba u Ložionici, pa bih pozvala sve koji imaju vremena da prošetaju i pogledaju autentične predmete iz serije, kostime i sve ono što su naši magični kostimografi, scenografi i scenski dizajneri stvorili. Tada ćete videti kakve neverovatne stvari naši umetnici prave i kako smo lepo i dostojanstveno ugostili jednog svetski poznatog junaka - kaže umetnica.

Nisam imala zajedničkih scena sa Šonom Binom

O saradnji sa slavnim britanskim glumcem Šonom Binom govori sa osmehom.

- Moram da priznam da nisam imala zajedničke scene sa Šonom. Nažalost ili možda na sreću. Rekla sam da je privilegija retkih da vide Godu. Ja se pojavljujem u scenama koje su vezane za Robina i njegovu porodicu. Predstavljam jedan od glasova koje on čuje kada mu je teško i kada mu je potrebna neka vrsta zvezde vodilje. Svi glumci takvog kalibra zaista su veoma jednostavni ljudi. Cela ekipa koja je došla iz Britanije bila je izuzetno skromna, normalna, vredna i posvećena poslu. Moram da priznam da nam je svima bilo veoma lepo. Tu se uopšte nije osećala razlika između toga da li je neko velika zvezda ili nije. Ovaj projekat okupio je domaće glumce i velika inostrana imena, a svi su rame uz rame doprineli da serija bude zaista posebna i uspešna.

Na pitanje da li je među retkim domaćim glumicama koje u poslednje vreme češće rade na stranim nego na domaćim produkcijama, Jelena kaže da se sve jednostavno tako namestilo.

- Taj moj izlet u strane produkcije sada je postao češći nego rad na domaćim projektima, ali to ne znači da se u nekom trenutku neće promeniti. Uvek govorim da suštinski nismo kovači svoje sudbine. Kada se pojavi projekat koji me intrigira i kada dobijem adekvatnu ponudu, sa velikim zadovoljstvom ću raditi i kod nas.

Ipak, domaća publika je redovno sluša kroz sinhronizacije animiranih filmova, što je posao za koji je posebno vezana.

- Ono što bih volela da najavim jeste da je Dizni studio zvanično potvrdio da sledeće godine stiže treći deo čuvenog animiranog filma “Zaleđeno kraljevstvo”. To je nešto što me sada očekuje. Uvek volim da se našalim da sam, u trenutku kada sam dobila Elzu, prestala da budem bilo koja druga princeza ili bilo koji drugi lik. To je divno s jedne strane, a pomalo i tužno s druge, jer je postojao period mog života kada sam zaista mnogo vremena provodila u studiju. Radila sam veliki broj crtanih filmova i to me je činilo izuzetno srećnom. Sada svi željno iščekujemo nastavak. Volela bih da u međuvremenu uradim još nešto, možda neke pesmice za decu, jer bi me to zaista usrećilo. Na to sam posebno ponosna i mislim da je to moj mali doprinos našoj deci, njihovom detinjstvu i odrastanju. Znam koliko su meni, kada sam bila mala, značili glasovi Neše Nenadovića, Đuze Stojiljkovića, Nade Blam i Vere Čukić. Uvek se šalim da su to glasovi koje i danas čujemo kada uveče legnemo da spavamo. Zato na moje veliko zadovoljstvo jedva čekam treći deo - smatra umetnica.

Iako je publika najpre poznaje kao glumicu, poslednjih godina pažnju privlači i svojim muzičkim nastupima.

- Ja sam glumica. Ja glumim pevačicu - kaže Jelena kroz osmeh.

Muzika je terapija dok čekam svoju sledeću ulogu

Za nju muzika ima mnogo dublje značenje od samog nastupa.

- Ne bih rekla da je “izduvni ventil”. Upotrebiću jednu možda grubu reč, terapija dok čekam svoju sledeću ulogu. Glumci stalno čekaju. Često govorim o tom fenomenu čekanja. Mi smo čekalice.

Upravo zato, kaže, pokušava da vreme između dva projekta ispuni novim idejama.

- Dok čekamo da nam se dogodi sledeća uloga ili novi angažman, ja onda smislim neki koncert ili neki novi projekat, čisto da sebe malo zabavim dok se to ne desi. U toj tišini između projekata čovek može mnogo toga da sazna o sebi. Uvek kažem onu našu staru izreku:”Dokon pop i jariće krsti.” Trudim se samo da ne budem dokona. Volim da radim i to svi znaju. A ako se to nekome dopada, utoliko bolje.

Govoreći o izboru uloga i granicama koje je spremna da pomeri, Jelena priznaje da je tokom karijere umela i da odbije, ali i da prihvati uloge od kojih bi mnoge njene kolege odustale.

- Moram da priznam da jesam odbijala uloge, ali sam isto tako prihvatala neke za koje mogu da kažem da se mnoge moje kolege ne bi usudile. Sa ove distance mislim da je to sasvim u redu. U redu je odbiti nešto u šta ne veruješ ili što ti smeta. Isto tako, u redu je biti hrabar, bez obzira na to da li znaš kakav će ishod takva odluka doneti. Publika ume veoma oštro da sudi glumcima. Često čujete komentare poput:”Kako može da igra takvu ulogu?” Ali mi smo izvođači glumačkih radova i autori smo jedino svojih uloga. U tome je naša autorska sloboda. Ponekad je potrebno da veruješ svom reditelju, ako si već odlučio da igraš u njegovom filmu, predstavi ili projektu. Ali je isto tako potpuno legitimno da kažeš “ne”. Pre ovog razgovora pričali smo o tome koliko je danas teško izgovoriti to “ne”, u vremenu kada posla nema dovoljno. Možemo da mislimo da nas ima mnogo, ali pravi glumac traje i nema rok trajanja. Međutim, drugačije je kada imaš dvadeset godina, drugačije kada si u tridesetim, a potpuno drugačije kada uđeš u četrdesete. Za žene je to jedno posebno razdoblje. To je, po mom mišljenju, najmoćniji period života, kada tačno znaš ko si, šta želiš, a šta više ne želiš. Istovremeno, to je i vreme kada ti možda stiže najmanje uloga. Zato je sasvim u redu reći “ne”, ali je isto tako važno umeti da kažeš “da” nekome kome možeš da veruješ. Nekada i pogrešiš. Nismo mi uvek u pravu - naglašava Gavrilovićeva.

Na pitanje na koje je konkretne uloge mislila kada je rekla da ih drugi glumci ne bi prihvatili, odgovara da ih neće imenovati.

- Bilo ih je nekoliko i ne bih ih navodila. Za jednu od njih sam čak dobila i nagradu. Kada se baviš glumom, navikneš da, ako si već izabrao taj poziv, moraš da budeš spreman da su tvoje telo i tvoj glas tvoj instrument. Na Akademiji se ne ogolimo samo metaforički, već i doslovno. Nema tu mnogo prostora za razmišljanje:”Ja ovo nikada ne bih” i “Ne želim da me ljudi ovako doživljavaju”. Ako pošteno radiš svoj posao i ako si dobar glumac, publika će te prepoznati upravo onako kako treba. Sve naše velike glumice, mnoge od njih danas nažalost više nisu među nama, dozvolile su sebi da budu hrabre. To je možda i moja poruka mlađim koleginicama. Nedavno sam srela jednu glumicu koja mi je rekla:”Dobila sam ulogu u filmu i ponudili su mi da se obnažim, ali ne znam da li želim da me ljudi tako doživljavaju.” Rekla sam joj:“Mila, imaš dvadeset i nešto godina. Kada ćeš da se obnažiš, sa sedamdeset?” Znam da to možda zvuči grubo, ali mislim da je i to deo umetnosti.

Zbog toga, kaže, nikada nije odbila nijednu ulogu.

- Ne, nikada nisam odbila ulogu zbog obnaživanja.

Kako ističe, glumac mora jasno da razdvoji sebe od lika koji tumači.

- To je samo uloga, to nisam ja. Na kraju krajeva, ako su humanizam i renesansa toliko slavili ljudsko telo, ne vidim zašto to ne bi mogao i film. A upravo to i radi. Mislim da je to jedna od njegovih najvećih lepota.

Čovek mora da bude hrabar i drugačiji

Dodaje da isto važi i za televiziju i pozorište.

- Pre nekoliko dana sam na Instagramu podelila jednu misao Džonija Depa. Neću je citirati doslovno, ali suština je da čovek mora da bude hrabar i drugačiji. Ne po svaku cenu, već autentično svoj. Ako se to nekome dopada, odlično. Ako ne, ni to nije problem. Ne mogu svi da vas vole, niti treba da vas vole. Meni je oduvek bilo najvažnije da na kraju volim samu sebe. Ne zbog uloga, priznanja ili uspeha, već zbog toga kakav sam čovek postala i koliko sam ostala dosledna sebi, svojim izborima i putu koji sam sama gradila. Ako je to put kojim se ređe ide, ja ću radije njime krenuti, pa makar zbog toga bila i omražena, nego da pristanem na to da se svima dopadam. Iskreno, ne znam ni ko su ti ljudi koji se svima dopadaju. Ja radim ono što osećam da treba da radim. Prihvatam uloge koje se meni dopadaju i ne razmišljam previše o tome šta će drugi reći. Mnogo mi je važnije šta ću ja na kraju misliti sama o sebi - smatra glumica.

Ove godine navršavaju se dve decenije od početka glumačke karijere Jelene Gavrilović. Na pitanje koja je uloga predstavljala najveću prekretnicu, kaže da je kroz karijeru bilo mnogo važnih trenutaka, ali da ih ona više doživljava kao životne raskrsnice koje su je svaki put vraćale na pravi put.

- Često sam pričala o tome koliko sam puta odustajala od bavljenja glumom. Kada kažem prekretnice, to su zapravo neki životni punktovi koje sam prepoznala i koji su me vraćali na moj put. Definitivno je jedna od njih bila uloga u filmu “Na lepom plavom Dunavu” Darka Bajića, za koju sam kasnije dobila nagradu u Nišu. Film je nastao po predstavi “Brod plovi za Beograd”, koja se igrala u Zvezdara teatru. To je tada bila hit predstava i svi su je gledali. Sećam se da sam je gledala sa koleginicom Milenom Jakšić i da sam, izlazeći iz pozorišta, rekla:”E, ovo je uloga za mene.” Posle nekoliko meseci, spletom okolnosti, dobila sam tu ulogu na kastingu u trenutku kada je snimanje filma već bilo počelo. Praktično sam došla na set polupripremljena. Iako sam veliki štreber i volim da sve obeležim, proučim i pripremim, odjednom sam se našla u situaciji da glumim na drugom, pa čak i trećem jeziku.

Taj projekat, kaže, obeležio je njen profesionalni razvoj.

- To je bilo 2008. godine. U jednom trenutku sam shvatila:”Čoveče, pa ja snimam film.” Kada imate priliku da radite sa rediteljem kao što je Darko Bajić, koji toliko radi sa glumcima, i to na samom početku karijere, od njega naučite sve, o filmu, montaži, filmskom jeziku, muzici i svemu što jedan mladi glumac treba da zna. Meni je muzika uvek bila veoma važna. Čak sam krišom ubacila disk Borisa Kovača u Darkovu kancelariju i tako smo na kraju došli do našeg kompozitora.

Cela ekipa koja je radila na tom filmu za mene će zauvek ostati posebna, jer je to bila moja prva velika uloga.

Ipak, najveća prekretnica nije bila sama uloga, već trenutak koji joj je prethodio.

- Te večeri krenula sam kod roditelja da im kažem da više ne želim da se bavim glumom. Upravo tada stigao je telefonski poziv koji je potpuno promenio tok mog života. Zato je to za mene bila prava prekretnica.

Kasnije je, kaže, još jedan projekat iznenada promenio njen profesionalni put.

- Posle toga dogodila se reklama za jednu banku, svi znamo koju, i ono čuveno “Može”. Kada sam je snimila, nisam imala predstavu da će postati toliki hit i da će ponovo promeniti moju sudbinu. I tada sam, zapravo, bila u fazi kada sam ozbiljno razmišljala da prestanem da se bavim glumom i posvetim se produkciji. Takve stvari mi se i dalje dešavaju. Videćemo da li će i ovaj novi projekat biti neka nova prekretnica

Tokom karijere nikada nije želela da se ograniči samo na jednu oblast.

- Imala sam priliku da radim različite stvari. Sve to jeste povezano sa glumom, ali nije isključivo gluma. Sećam se da mi je jedan kolega rekao:”Zašto se malo ne fokusiraš?” Pitala sam ga:”Kako to misliš?” Rekao mi je:”Prestani da pevaš, da vodiš programe, da radiš sve ostalo. Ili produciraj ili budi samo glumica.”

Odgovorila sam mu da je to za moj habitus potpuno neprihvatljivo. Toliko volim da radim da svaku priliku u kojoj mogu lepo da se zabavim i stvaram, iskoristim. Zato za mene ne postoje male ni pogrešne uloge. Postoji samo igra.

Iako je veoma otvorena kada govori o poslu, svoj privatni život godinama uspeva da sačuva od javnosti. Na pitanje kada će stati pred matičara sa dugogodišnjim verenikom Dariom, odgovara sa osmehom.

- Obavestiću vas kada se to desi. Više ni sama ne znam šta sam sve govorila na tu temu. Nikada ništa nisam krila i nemam razlog da krijem, ali mislim da je papir važna stvar jer ljudima daje neku vrstu sigurnosti. Često se pitamo zašto se neko nije venčao ili zašto je neko nevenčani supružnik. Ali ljubav je ipak sama po sebi dovoljna. Naravno, volela bih da jednog dana napravim lepo slavlje sa ljudima koje volim. A kada se to bude dogodilo, znaćete. Mislim da će svi znati.

Volela bih da postanem mama

Na konstataciju da je najvažnije to što je zaljubljena, kratko odgovara:

- Mislim da je to očigledno.

Govoreći o svojim neostvarenim željama, priznaje da joj je najveća da postane majka.

- Imam ja još neostvarenih snova, ali veoma bih volela da postanem mama. Inače ne čitam često komentare na Jutjubu, jer umeju da me uznemire. Međutim, skoro sam pročitala jedan ispod intervjua u kojem sam govorila o tome koliko je važno da čovek prigrli sebe. Neko je napisao:”Bolje bi ti bilo da prigrliš svoje dete.” Prvi put u životu poželela sam da odgovorim nekome i da kažem da sve u životu dolazi onda kada je čovek spreman. Ovaj posao je veoma naporan i stresan. Sasvim je prirodno da želiš dete, ali isto tako verujem da to treba da se dogodi onda kada osetiš da je pravi trenutak. Ja verujem da će mi se ta želja ispuniti - naglašava glumica.

Kada nije na snimanju ili u pozorištu, Jelena retko kada zaista miruje. Kaže da voli da kuva, ali priznaje da se teško seća dana kada ne radi baš ništa.

- Volim da kuvam, volim svašta da radim, ali iskreno, ne sećam se kada nisam radila ništa.

Jedna od stvari kojoj je poslednjih godina posvetila mnogo vremena jeste renoviranje kuće i vikendice, ali i veliko raščišćavanje stvari koje su se godinama gomilale.

- Gledali ste onaj snimak kada sam izbacivala stvari iz vikendice? Jeste, bilo mi je veoma stresno. Moja mama voli sve da čuva. Čuva prababine stvari, nanine stvari, moje stvari... Sačuvala je čak i moje cipelice iz detinjstva, bratove stvari. Jednom sam se našalila da jedino snaja još nije ništa ostavila kod nas. Mi smo jedno veliko skladište emocija i uspomena. U jednom trenutku shvatila sam da više nećemo imati gde da se okrenemo od sve te garderobe i svih tih stvari. Mislim da čovek s vremena na vreme mora da očisti energiju oko sebe. Mnogo toga sam poklonila kostimografima. Jedna moja prijateljica je kostimograf, pa sada sve ide u njen fundus.

Ipak, postoje stvari od kojih se porodica još ne odvaja.

- Moje prve cipelice su i dalje kod mame. Njih nikako ne možemo da otuđimo. To ona jednostavno ne dozvoljava.

Posla oko renoviranja, kaže, i dalje ima.

- Dosta toga sam poklonila, sredila i oslobodila prostor, a sada ponovo renoviram. Trenutno uređujem kuću na Senjaku, pa stalno nešto dograđujem, popravljam ili prelazim na neki novi deo. U stvari, renoviram sve što imam, kad god stignem.

Veruje da je važno osloboditi se svega što čoveku više ne služi.

- Mislim da treba da se otarasimo svih stvari koje nam smetaju. Verovatno to dolazi i sa godinama. Imam, kao i svi ljudi, strah od smrti i često pomislim: “Bože, da li će jednog dana sve biti složeno kada mene ne bude? Hoće li ljudi moći da se snađu među mojim stvarima? Da li su knjige na svom mestu, da li je garderoba sređena?” Zato mislim da treba živeti uredno. Život je veoma kratak i nema reprizu.

Na pitanje šta je danas najviše pokreće, odgovor dolazi bez razmišljanja.

- Ljubav. Mislim da je ljubav glavni pokretač svega. Ljubav prema partneru, porodici, avanturi, poslu, ali i prema dobrom zezanju. Moram da kažem, zezanje je sasvim legitimna srpska reč. Volim da putujem, da se krećem, da radim različite stvari. Upravo ta ljubav prema avanturi me i danas najviše drži.

Iako retko čita komentare na društvenim mrežama, svesna je da o njoj postoje određene predrasude.

- Publika ima pravo da svakoga doživi na svoj način. Ono što me ponekad pogodi jeste kada ljudi kažu da sam delovala hladno, oholo ili bezosećajno, a onda me upoznaju i kažu:”Jao, pa ti si potpuno drugačija osoba.” To mi nekada bude baš krivo, ali mi je istovremeno simpatično kada ljudi otkriju da imam jednu toplu, pomalo dečju stranu. Čak mi se dešava da me se ljudi u banci ili na nekim drugim mestima u početku plaše, što mi je veoma zabavno.

Tokom karijere okušala se i kao voditeljka, pa čak i kao novinarka. Na pitanje koje bi volela da joj neko postavi, a nikada nije, iznenađuje jednostavnim odgovorom.

- Potpuno sam zaboravila da sam glumila i novinara. Hvala što ste me podsetili. Novinar nije samo prezenter. Novinar mora uvek da bude spreman. Moja razredna iz škole dugo je želela da upišem novinarstvo i uporno me je nagovarala da studiram žurnalistiku, sve dok nisam otišla iz gimnazije. A šta bih volela da me neko pita? Možda jedno sasvim obično pitanje:”Da li si srećna?”

Na to pitanje danas odgovara iskreno.

- Jesam. Naravno, ne uvek i ne potpuno. Ne mogu da kažem da je sve bajno. Svi imamo neke tihe patnje, nešto za čim čeznemo i što bismo voleli da ostvarimo. Ali sam zahvalna. To nikada ne smem da zaboravim. Zahvalna sam na svemu što imam. Naravno da svi želimo više, bolju ulogu, veći projekat, novi izazov. To je sasvim prirodno. Ali ne smemo da zaboravimo ni ono što nam je već dato.

Priznaje da tokom intervjua ipak ume vešto da izbegne poneko pitanje.

- Iskreno, ni ne dopuštam da me baš svašta pitaju. To je ono čuveno novinarsko pravilo, neko vam postavi jedno pitanje, a vi odgovorite nešto sasvim drugo, nadajući se da će zaboraviti šta vas je uopšte pitao.(smeh)

Za kraj razgovora ističe da joj je iskren odnos sa medijima uvek bio važan.

- Ja sam uvek iskrena. Uvek sam imala lepu saradnju sa vama i nikada nisam bila u situaciji da su moje reči protumačene drugačije od onoga što sam zaista želela da kažem. Na kraju krajeva, mi smo samo glumci. Volim da verujem da su glumci zvezde, iako nisam sigurna da je baš tako. Ne volimo kada nas svrstavaju u estradu, jer to nismo. Naša primanja nisu ni približno onakva kakva ljudi zamišljaju, niti možemo da živimo kao velike muzičke zvezde. Mi smo mnogo skromniji. Ali od ovog posla može da se živi, ako mnogo radiš, ako si posvećen i spreman da se stalno razvijaš. Bilo bi neiskreno da kažem drugačije. I zato mislim da na tome treba da budemo zahvalni - zaključuje Jelena Gavrilović.